Sjećanje: Moj prijatelj Ćiro
1 min read
Piše: Mišo Vujović
Upokojio se profesor srpskog jezika Svetozar Ćiraković – žrtva aparhejda u Crnoj Gori. Otišao je nikšićki Dositej, još jedan beskompromisni borac, čovek koji se nije pomirio sa odlukom vlasti da mu ukinu jezik i preimenuju ga u rogobatno – poseljačeni surogat nazvan maternji, danas takozvani crnogorski.
I tu je nauka zanemela sila zaživela. Ali nije zaćutao Ćiro omiljeni profesor srpskog jezika generacijama nikšićkih gimnazijalaca.
Bio je otmen i jednostavan. Pristupačan svima, razumeo je svaki mladalački nestašluk, zagrlio bi đačku muku kao svoju, davao više nego što većina može, a mogao je mnogo da da još više da ponese. Njegov teret dostojanstva, namenjen retkima, nosio je otmeno kao malo ko. Kada su mu jezik ubijali nije uzmakao. Profesor srpskog jezika Svetozar Ćiraković nije pristao da bude ni pasivni ni nemi saučesnik u eutanaziji duše i prepakivanja svesti naroda.
Predstavljao se kao “ubogi učitelj skadarski”. Odlazio je godinama, svakog vikenda u Skadar, da predaje našoj deci srpski jezik. Odvažno je nosio i svoje roditeljske, nikada zaceljene, rane.
Svojim krstom je svedočio da još ima one Crne Gore koja nas je činila ponosnim i kojom smo se dičili i koja danas očito vaskrsava.
Volio je da se priseti našeg zajedničkog boravka u Skadru. Na tvrđavi Gojkovice mlade, danas preimenovane u Rozafu, snimao sam ga dok govori
“ Zidanje Skadra”, oči mu zasuziše na Tarabošu velikoj grobnici crnogorskih junaka u Balkanskom ratu.
“Imao sam od zlata jabuku pa mi noćas pade u Bojanu ne mogu je nikad prežaliti”, govorio je sa suzama stihove poznate pesme ranjeni profesor krijući bol za svojom rano preminulom decom.
Otišao je profesor dostojanstva i principa- akademik doslednosti do kraja veran etičkim , profesionalnim i ljudskim normama, žrtvujući egzistenciju da bi sačuvao dostojanstvo. Birao je između obraza i zadnjice. Naši preci, nisu imali dilemu, sada je to retkost i ti si primer, da ima nade za spas i mrve obraza u Crnoj Gori, profesore moj čestiti.
Otišao je moj prijatelj Ćiro u osvit slobode koja se kao sunce iza tamnih oblaka polako pomalja nad Crnom Gorom.
Imao Sam cast da mi Ciro bude profesor I da ga licno poznajem. Na svome primjeru je pokazao sve ono sto nas je ucio,sto je danas velika rijetkost,Ali je iz njegovog primjera vaskrsla Crna Gora
„Imao sam od zlata jabuku.“ Kako to lepo zvuči. Nisam poznavao profesora ali ovakvim ljudima treba odati počast i svako poštovanje. Koliko je vredna ta naša epska poezija a koliko je je mnogi ne razumeju. Unazad nekoliko godina na slavi CŠO Svetog Arhangela Mihaila u Toronto zamoli me prijatelj i kum slave da i ja nešto kažem. Kako je poziv bio neočekivan nisam čak imao vremena da u glavi osmislim govor pa kažem auditorijumu sledeće: Možda ste očekivali da vas zadivim aktuelnim događajima. No, ja volim prošlost a ona nam je učitelj sadašnjosti. Verovatno mnogi od vas ne znaju da je na Sorboni na temu Majke Jugovića odbranjeno preko petstotina doktorskih disertacija pa bih i ja danas među vama da oživim ovu nauku u celome. Posle uspešne monološke dramatizacije bacih pogled po sali. Gotovo da nije bilo nikoga ko nije zaplakao.
Nedavno, se desilo još nešto vredno pomena. Jedna moja prijateljica se uda za jednog primorca Hrvata. Kako sam tada živeo u Beogradu prisustvovao sam njihovom venčanju. Brak je doživeo krh i ona je ostala sama sa decom. Decu je izvela na put izškolovala ih i sada bi da ide u penziju. Bio sam nešto poslom u Trebinju pa je pozvah da se sretnemo u Cavtatu gde sam jednu noć prespavao dok i spremao se za sutrašnji let. Pozvah je da se vidimo. Dođem u Astoriju kad tamo ona i njen bivši zajedno. Začudih se kada ga videh. Ubrzo sam saznao da on pokušava da joj se vrati, a kada je čuo za mene izrazio je želju da me vidi. Pred kraj razgovora i večere, on me ne znam iz kojih razloga upita, šta posle toliko godina mislim o njima dvojma. „Imao si prijatelju od zlata jabuku koju su pustio da se izgubi u Jadranu.“ Bio je moj odgovor. Ima nas, ima koji umemo da cenimo naše i vrednosti našeg naroda. Kako bih bio srećan i zadovoljan da sam i sam poznavao ovakvog jednog lingvistu. Neka mu je pokoj duši vedroj i laka crna zemlja.
Neka ti je laka crna zemlja ljudino.
Bog da podari večni pokoj i radost duši tvojoj profesore Svetozare!