Skot Riter: Ako ne podržavate Rusiju onda podržavate sopstveni poraz

Penzionisani obaveštajac američkog marinskog korpusa i vojni analitičar Skot Riter, u drugom delu intervjua za RT Balkan, govori o tome kako će izgledati svet ukoliko Rusija ne ostvari ciljeve u Ukrajini, kao i kako će svet izgledati ako svetski lideri ne budu seli za pregovarački sto sa Rusijom.

Takođe, govori i o Tajvanu, Iranu, stanju američke demokratije, ali i o usponu neonacizma u Ukrajini.

Skot Riter postao je poznat neposredno pre invazije na Irak 2003. godine, kada je javno osporio stav Vašingtona, rekavši da Sadam Husein nema oružje za masovno uništenje. U poslednjih nekoliko meseci više puta je prognozirao pobedu Rusije u sukobu sa Ukrajinom, a za aktuelnu krizu optužio je Ameriku navodeći da se SAD ponaša kao „razmažena super sila“. Sa Riterom je razgovarao kolumnista Aleksandar Pavić.

Teško mi je da zamislim nekog na Zapadu, a pogotovo u Beloj kući, ko je spreman na kompromis ili na poštovanje bilo kog interesa koji ima Rusija ili bilo ko drugi. Ulazeći u novu godinu, da li će možda ponovo SAD pokušati da provociraju Kinu oko Tajvana, ili čak da podbune Grčku protiv Turske, odnosno da li bi Turska ili Tajvan iduće godine mogli da budu žarišta u cilju širenja globalnog fronta?

Mislim da mogućnost uvek prisutna. Ali uzmimo Tajvan za primer. Upravo su održali njihovu verziju međuizbora, to su bili lokalni izbori za gradonačelnike i gradska veća. Međutim, predsednica Tajvana se zaigrala. Verovala je da je njena partija u dominantnoj poziciji, pa je htela da iskoristi ove izbore kao referendum o njenoj politici prema Kini, a to je vrlo agresivan stav koji je zauzimala zajedno sa SAD.

Njen cilj je bio da ostvari ubedljiv rezultat na izborima i tako testira da li je Kina spremna da zarati ili ne. Međutim, srećom po svet i tajvanski i kineski narod, glasači su odbacili njen pokušaj referenduma.

Svet je dobio dvogodišnju pauzu, jer će ona na izbore 2024, i ne mislim da će Tajvan biti u poziciji da vodi agresivnu politiku prema Kini tokom sledeće dve godine.

Što se tiče Turske i Grčke, turskom predsedniku Erdoganu u junu iduće godine slede predsednički izbori. On ima slabu pozicije u državi, stanje privrede nije dobro, mnogi pokušavaju da kritikuju i njegovu spoljnu politiku.

Erdogan je u relativno slaboj poziciji, videli smo kako deluje u Siriji i u Iraku.

Zatim, imamo i eskalaciju napetosti između Turske i Grčke. Neko vreme se činilo da se Turska sprema za rat protiv Grčke oko ostrva u Egejskom moru, odmah pored turske obale. Turska je optuživala Grčku da ih naoružava kršeći sporazum potpisan posle Prvog svetskog rata. Reč je o sporovima u vezi sa teritorijalnim vodama, kao i zbog potencijala za istraživanje gasnih i naftnih nalazišta. Vladimir Putin je jedan od najsposobnijih geopolitičkih igrača na svetu, i mislim da on shvata, važnost Turske za ruske regionalnu politiku.

Turska je NATO država, ali se ne ponaša tako, ona se ponaša nezavisno. Nešto od toga ide na korist Rusiji, a nešto od toga nije na korist. Moskva zrelo politički upravlja ovim pitanjem. Poslednja stvar koja bi Rusiji trebala je da Turska uđe u sukob sa Grčkom, pošto bi to za Rusiju bilo destabilišuće. Donelo bi neizvesnost, i šta je onda Putin uradio?

Rekao je, od vas ću napraviti regionalno gasno čvorište, pojačaću Turski tok, daću vam još jedan gasovod i podršku da postanete regionalno gasno čvorište, što znači pristup ne samo ruskim energentima, već i onih iz Azerbejdžana, kao i iz drugih zemalja. Turska bi tako mogla da postane mesto koje određuje cenu gasa. To će biti glavni adut koji će Erdogan koristiti u izbornoj kampanji. Tako da mislim da će Turska, na neki način biti skinuta sa ratne mape.

Što se tiče vojnog aspekta u 2023, mislim da ćemo videti vojnu kampanju koja će svoj zenit dostići do kraja proleća i koja će biti okončana do kraja leta. Ali to ne znači da je sukob završen.

Mislim da će Rusi uništiti ukrajinsku vojsku, ali će sledeća faza sukoba biti ekonomsko-politička, u kojoj će Rusija nastaviti da uništava ukrajinsku infrastrukturu, i da pritiska Ukrajince da pristanu na diktirani mir. Zelenski će, smatram, biti uklonjen iduće godine. A ko god ga bude zamenio tu će biti samo da bi ispregovarao kapitulaciju. I onda se postavlja pitanje, može li Rusija Ukrajini da nametne svoju političku volju?

Mislim da će za to biti potrebna zima. Koliko god ova zima bila loša, sledeća će biti daleko gora za Evropu i Ukrajinu. Suočićemo se sa katastrofom, i iz nje će se izroditi oblikovanje nove realnosti u Evropi i u Ukrajini, koja će biti prihvaćena na osnovu dogovorenog mira pod uslovima koje će diktirati Rusija. Smatram da će Sjedinjene Države biti usredsređene na upravljanje ovim neizbežnim ishodom i neće odvraćati svoju pažnju tako što će pokušavati da izazivaju sukobe širom sveta.

Do sada nismo pomenuli Iran. Problem sa Iranom je u tome što Sjedinjene Države nastoje da delikatno balansiraju pitanja energetske bezbednosti vezano za održavanje evropske privrede u životu. Ako napadnete Iran, sva ta nafta u regionu se uklanja sa mape, cene će eksplodirati, a američka privreda urušiti.

Sada pokušavamo da upravljamo urušavanjem evropske privrede, a ako bi se američka privreda „pala“, to bi bila politička katastrofa za predsednika koji se kandiduje za drugi mandat. Bajdenov sadašnji zadatak je ublažavanje katastrofe, minimiziranje političkih posledica. Tako da je za njega važno da 2023. donese rešenje, jer će onda Demokrate ući u 2024. sa samopouzdanjem. Oni ne mogu da dozvole da se ovaj sukob produži do izbornog ciklusa 2024, jer sve što republikanci u toj situaciji treba da rade je da zalegnu u fotelju i dobacuju po celi dan. Ali ako bude rešen, onda će republikanci morati da ponude sopstveno rešenje.

Pitanje je, može li se ruska pobeda ograničiti na Ukrajinu, i koliki si deo Evrope u stanju da zadržiš? Jer, Evropa prolazi kroz teško vreme, a sledeća zima će biti katastrofalna. Nema više jeftinog ruskog gasa za popunjavanje skladišta. Tako da gas kojim će se popunjavati iduće godine, s obzirom da će, pogotovo zbog hladnog talasa koji će zahvatiti Evropu, gasne rezerve pasti praktično na nulu.

Ukrajina je upropašćena. Sve ovo što im se dešava sada, preneće se i na iduću zimu. A Ukrajina nema plan B, plan C, jedini plan koji imaju je apsolutna katastrofa. Iskreno, ako želite da ozbiljno naudite Rusima, pustite ih da unište Ukrajinu koliko god je moguće, a zatim privedite ovaj sukob kraju tako da teret obnove padne na Rusiju. A onda gledajte Rusiju kako pleše, pošto će Rusiji biti potrebna pomoć, a Kina verovatno neće moći da preuzme ceo teret. Trebaće im evropska pomoć.

Tada ćete imati pregovaračku moć, tako da ćemo videti šta će Bajden uraditi. Rusi nisu glupi, i oni su toga svesni, tako da mislim da će Rusija sukobom upravljati na vrlo odmeren način, kako bi izbegla eskalaciju, ali u isto vreme ne bi stvorila očekivanja koja se u realnosti ne mogu ispuniti.

Ne mogu da zamislim da će ova administracija priznati promenu granica Ukrajine. Pitanje je, na vašem domaćem frontu, da li je promena administracije uopšte moguća? Hoćete li uopšte imati regularne izbore i hoće li demokrate pustiti nekog drugog da pobedi?

U Americi postoji puno prostora za poboljšanje, pogotovo ako ćemo sebe promovisati kao vodeću demokratiju sveta. Budimo pošteni, više ne zaslužujemo tu titulu. Nekad jesmo, ali više ne.

Da li mislim da ćemo imati izbore 2024? Apsolutno. Da li mislim da demokrate mogu da izgube te izbore? Sto posto. Korupcija američkog demokratskog procesa nije u tome što će neko pokušati da, poput Donalda Trampa, ugrabi, drži i čuva vlast.

Ono što uništava američku demokratiju je novac koji zastupa posebne interese. „Sitizens junajted“ je jedna od najgorih presuda Vrhovnog suda, kojom je korporacijama dat status građana tako da mogu da nesputano upumpavaju novac u izbore. Kako se to može nazvati demokratijom ako ogromna većina ljudi koja bi možda razmišljala o kandidovanju na neku funkciju, to ne može da uradi zato što nema novac?

Ko onda bira kandidate? To nije američki narod, već ljudi sa specijalnim interesima. Trenutno je sve izbačeno iz koloseka zbog Donalda Trampa. Možete o njemu reći sve najgore stvari na svetu, i verovatno ćete većinom biti u pravu, ali je on uzdrmao sistem kom je očajnički trebalo drmanje. To vidim kao dobru stvar, ako dovede do toga da se sistem obnovi u nekom drugom izdanju. Nažalost, ne mislim da se to dešava.

Gledam kako se Republikanska partija okuplja oko svog establišmenta kako bi suštinski povratili status koji su imali do 2015, kada je Donald Tramp objavio kandidaturu. Demokratska partija se okuplja oko najnekvalifikovanijeg kandidata kojeg su ikad imali na predsedničkoj funkciji. Džo Bajden je apsolutno najgori, a alternativa za njega je, po ustavu, Kamala Haris, koja je još gora.

Oni su samo figure pod kontrolom establišmenta demokratske partije koji želi da zadrži kontrolu nad Belom kućom. Oni bi hteli da ponovo preuzmu kontrolu nad Senatom i nad Predstavničkim domom, kako bi mogli da ispunjavaju agendu Demokratske partije. Ali to nije agenda američkog naroda.

Ne radi se toliko o tome da li je ono što Amerikanci misle o Ukrajini važno. Iskreno govoreći, bolje je ne pitati Amerikance šta misle o Ukrajini, jer većina ne bi mogla da je nađe na mapi.

Ogromna većina Amerikanaca nema nikakvu predstavu, ne samo o tome gde je koje mesto u Ukrajini, nego zašto je to važno. Zato ovde može da se podrži režim kojeg je sa intelektualnog i moralnog stanovišta, nemoguće podržavati. Režim koji je prigrlio Stepana Banderu i njegovu ideologiju. To bi bilo toliko odbojno ne samo za prosečnog Amerikanca, već za prosečno ljudsko biće, da bi automatski odbacio sve što se što je vezano za zapadno-ukrajinski nacionalizam.

To je jedan od problema koje je Srbija imala tokom čitavog sukoba u Bosni, raspada Jugoslavije. Američki narod je nesposoban da razume šta se dešava, šta su bile istorijske posledice i kontekst onoga što smo dozvolili da se desi, dozvolili smo da naše mišljenje bude oblikovano medijima koji su sve pojednostavljivali i stvorili sliku dobrog protiv lošeg.

Tako su Bosanci i Hrvati bili dobri, a Srbi zli. To je omogućilo američkom političkom procesu da vodi politiku koju je vodio, iako je svako ko se bar malo pozabavio istorijom znao da je stvar malo komplikovanija. Ne radi se o dobrom protiv zla, crnom protiv belog. Možda Srbi imaju neke validne argumente koje bismo možda trebali sa saslušamo, ali mi to nismo uradili. Ista je stvar sa Ukrajinom. Dozvolili smo da ukrajinska situacija bude previše uprošćena, u smislu – Ukrajina je dobra, Rusija je loša. Zelenski je dobar, Putin je loš. I to oblikuje američku javnost.

Kada si bio u Sovjetskom Savezu krajem 80-tih kao inspektor za kontrolu naoružanja, i kada su nakon pada Berlinskog zida demokratija i sloboda pobedili, da li si mogao da zamisliš da će na Zapadu neonacizam na neki način biti rehabilitovan i kako je moguće, zašto je nacizam odjednom tako dobra stvar?

Ono što je zanimljivo je da je krajem 80-ih otvoren prozor u sovjetsko društvo koji je omogućio zainteresovanim ljudima, poput meni, da vidimo stvari koje inače ne bismo mogli. Bilo je nekoliko novinara koji su proveli puno vremena u Sovjetskom Savezu. Počeli su da pišu knjige koje je trebalo da objasne novu Rusiju, novi Sovjetski Savez. I bilo je u njima nekih zanimljivih stvari o grupama u moskovskom predgrađu koji su nosili svastike i slično. Dakle, u Rusiji, u Sovjetskom Savezu došlo je do obnove neonacističke ideologije među mladim skinhedsima. Pitao sam se kako je to moguće?

Putovao sam širom Sovjetskog Saveza, video sve te spomenike herojima koji su se borili protiv nacističke Nemačke, i video koliko jaka osećanja postoje u vezi sa tim. Dakle, kako se to moglo događati u Rusiji, u Sovjetskom savezu, od svih mesta? Zapadna Ukrajina mi tada uopšte nije padala na pamet. Znao sam sve o Organizaciji ukrajinskih nacionalista, za Banderu, ali sam mislio da je on iskorenjen tokom 50-ih, da ga je podržavala CIA, ali da su ga Sovjeti eliminisali, i da je Ukrajina integrisana u Sovjetski Savez.

Ali, oni su aktivno promovisali tu mrziteljsku ideologiju koja je bila utemeljena u zapadnoj Ukrajini. Oborilo me je s nogu ono što se dogodilo 2014. godine. Pomislio sam kako se to desilo?

Sve se odvilo tako brzo. Pratio sam, pokret skinhedsa u Nemačkoj, posle ujedinjenja, i ono što sam video je da, uglavnom, ti neonacistički skinhedsi, nisu bili pravi nacistički pokreti. To su nezadovoljni građani u potrazi za bilo čim što predstavlja radikalni otklon od onoga što predstavlja normu.

Tako da postoji razlika između toga i onog što se dešavalo u Nemačkoj, ono što smo videli da se dešava u Ukrajini bilo je stvarno, autentično. To je bilo u krvi, u DNK. Nikad nisam mislio da ću to ponovo videti. Kad se Jugoslavija urušila, ona ružna istorija Balkana iz perioda Drugog svetskog rata i nacističke okupacije je izbila na površinu. Bilo je dosta priče o Hrvatskoj, ustašama i sličnim stvarima koje su gurnuta pod tepih pošto su, naravno, Hrvati bili dobri a Srbi loši. Tako da smo morali da ignorišemo taj aspekt.

U Hrvatskoj je postojao problem sa ultranacionalizmom koji je bio snažno povezan sa neonacizmom, a ta povezanost gurnuta je pod tepih od strane Zapada, zato što nam je bilo potrebno da ih podržimo. Na to gledam kao na prethodnicu onoga što se sada dešava u Ukrajini, ignorišemo ružnu stvarnost tog neonacističkog političkog pokreta, u poređenju s kojim je ono što se desilo u Hrvatskoj bleda senka.

Hoću da kažem da su Ukrajinci daleko gori. Znam da će biti Srba koji će reći da su Hrvati bili prilično loši, i ja to ne negiram. Samo kažem da je, sa mog stanovišta, ovo što se dešava u Ukrajini gore. Mislim da bi istoričari mogli da postave pitanje – zašto nismo porazili odvratnu ideologiju nacističke Nemačke? Zašto i dalje nastavlja da živi u srcima određenih grupa u Evropi?

Kako vidite 2023. godinu, postoji li razloga za optimizam? Ima li svetla na kraju tunela ili će biti još gore svuda u svetu?

Naredna godina će biti teška, ali ja na nju gledam kao godinu tranzicije. Pitanje je, hoće li to biti tranzicija u boljem ili lošijem pravcu. Ovo je težak stav za jednog Amerikanca, jer je suprotan politici koju vodi moja vlada, ali je jedina nada koju svet ima ubedljiva ruska pobeda u Ukrajini. Sve što je manje od ubedljive ruske pobede stvara potencijal za širenje sukoba i dalju destabilizaciju.

Svetska privreda ne može adekvatno da funkcioniše dokle god je režim sankcija protiv Rusije na snazi. Međutim, jedini način na koji će režim sankcija protiv Rusije nestati je ako se sukob okonča, a jedini način da se sukob okonča je ako Rusija pobedi. Sve osim opcije u kojoj će Rusija diktirati uslove rešenja sukoba Ukrajini i Zapadu će nas uvesti u beskrajni rat do iscrpljenja koji će jesti Rusiju, jesti Evropu, i biti razarajući za sve. To bi stvorilo potencijal za još širi sukob, u Pridnjestrovlju, zapadnoj Ukrajini, Srbiji, Siriji, ili negde drugde.

Tako da ako ne navijate za rusku pobedu, onda navijate za globalnu katastrofu. Ipak, tužno je to što će ruska pobeda biti postignuta po užasnoj ceni za sve koji su umešani. Ona će Rusiju koštati mnogo života, a Ukrajinu još i više. Koštaće Evropu njene privrede, njenog ekonomskog zdravlja. Ona bi mogla da dovede i do potencijalnog kraha Evropske unije. Znam da to Srbi ne žele da čuju, pošto se vi žestoko trudite da postanete deo Evropske unije, ali mislim da se kladite na gubitničkog konja.

Možda će za vas biti bolje ako biste našli neki izlaz iz svojih ekonomskih teškoća mimo Evropske unije, jer ne vidim da će ona opstati. Evropskoj uniji je potrebna zdrava nemačka privreda, a nemačka privreda tone, kompanije se zatvaraju. Ista stvar je sa francuskom i italijanskom ekonomijom. Ako oduzmemo te tri ekonomije, šta onda ostaje u Evropi? Ne mnogo toga.

Dakle, ne vidim dobre stvari za Evropsku uniju ako se ovaj sukob oduži. Najbolja stvar za Evropu bi bila da Rusija odnese tako ubedljivu pobedu da više neće biti nikakvog pomena o ukrajinskom priključivanju NATO-u, ili odsecanju Ukrajine od ruske sfere. Da Ukrajina postane nebitna u evropskoj geopolitičkoj matrici.

Sada u Francuskoj slušamo Emanuela Makrona kako govori o potrebi za novim evropskim bezbednosnim okvirom koji uvažava ruske legitimne interese nacionalne bezbednosti, a koji bi počeo sa odvikavanjem Evrope od njene zavisnosti od američke vojne moći. Evropa koja nije sposobna da stoji na sopstvenim nogama kad je reč o nacionalnoj bezbednosti je suštinski slaba Evropa, koja će uvek biti talac hirova svojih američkih gospodara. Tako da, što ovaj sukob duže bude trajao, to će Evropa biti slabija.

Mislim da bi 2024. godina mogla biti godina odluke. Nažalost, to znači da će u Ukrajini tokom 2023. biti mnogo borbi i da će se nastaviti ekonomsko pustošenje Evrope, koje je ona sama sebi napravila. Zamislite šta bi se desilo da je Nemačka u dobroj veri pregovarala o Minskim sporazumima, da je stvarno pritisla Ukrajinu da prihvati Minsk – gde bismo danas bili. Zamislte koliko bi evropska privreda bila snažna, koliko bi bila energetski stabilnija.

Danas ne znam ni za jednog Evropljanina koji poštuje Ameriku, izvan političkih lidera koju su od nje zavisni. To je žalosno stanje stvari.

Ne želim previše da pojednostavim stvari, ali sve što su Rusi ikad tražili je da budu tretirani s poštovanjem. To je sve što su Rusi ikad hteli. Mislim da su Rusi zreli ljudi, oni razumeju da bi pojedinci mogli da se protive nekim njihovim postupcima, ali ako ih tretiraš s poštovanjem, oni će sesti, razgovarati s tobom, i imaće zdravorazumski pristup sprečavanju i rešavanju sukoba.

Mislim da će 2023. biti ključna, videćemo smanjenje važnosti petrodolara kako svet bude tražio alternativne valute za kupovinu energenata u inostranstvu. Videćemo uspon BRIKS-a, možda i razvoj održive valutne korpe koja bi mogla da konkuriše dolaru kad je reč o kupovini energije, kao i globalnih deviznih rezervi. Sve će to biti neugodno za Ameriku, ona će morati da se prilagođava i kod kuće i u inostranstvu.

Verujem da će 2024. biti ključna i zbog predsedničkih izbora u SAD, koji će usloviti pozicioniranje američkog establišmenta u narednom periodu. Mnogo toga će biti uslovljeno onim što se bude desilo 2023, a to je da je Vladimir Putin najvažniji čovek na planeti. On nije diktator ni apsolutni lider, ali on jeste glavni izvršni direktor jedine nacije koja će se pitati iduće godine.

U iskušenju sam da izgovorim rečenicu zbog koje ću zvučati kao oni neokonzervativci – smatraćemo Rusiju odgovornom, ali u smislu da je na Rusiji da učini stvari boljim. Tako da morate da pobedite u ratu za dobro čitavog sveta.

Otprilike. Nažalost. To nije fer pozicija za Rusiju, jer oni ovo nisu ni hteli, ni tražili. Ovo nije bio njihov problem, oni su uvek tražili alternative. Putin je taj koji je 2014. seo i sa Merkelovom se dogovorio o diplomatskom rešenju, u vreme kada je vojno rešenje držao u svojim rukama. Njegova vojska je bila u poziciji da pobedi ukrajinsku vojsku, da ih osramoti i reši pitanje Donbasa. Putin danas priznaje da je to bila greška, da nije trebalo da im veruje. Tako da neće ponoviti tu grešku. Ali reći da ćete pobediti i stvarno pobediti – to su dve potpuno drukčije stvari.

Koliku god da je cenu Rusija platila, a jesu je platili, postoji još veća cena koja će morati da se plati da bi se postigla pobeda koja će biti neophodna da dovede do rezultata koji je radi mira i prosperiteta potreban ne samo Rusiji, već i Evropi, Americi, svetu. Šta je moj savet svakom ko ovo sluša? Ako ne podržavate Rusiju u ovoj borbi, onda podržavate sopstveni poraz, jer će ruski poraz biti poraz za ceo svet.

Izvor: RT