Сламка за дављеника

Пише: Перица Ђаковић

Ево ни нова година нам не да да се одморимо од политичких игара. Мислио сам да ће, ако не до Српске нове године, оно бар пустити нас да се од њих одморимо до Божића. Али авај. Изгледа да је Дритан био у праву када је поручио „припремите кокице“. Политичке игре не престају. Крај године завршио се размимоилажењем између ПЕС-а и Демократа око персоналних питања у безбједносном сектору. Причу је закувао министар правде тражећи смјену шефа Специјалног полицијског одјељења Предрага Шуковића. Рече Миловић у Скупштини пред посланицима и црногорском јавности „Или он или ја“! Демократе којима је у расподјели у Влади припао сектор безбједности, само су прокоментарисали: То је ствар господина Нововића, главни специјални тужилац га је изабрао и он га једини може разријешити. А наш Елиот Нес је кратко изјавио да господин Шуковић ужива пуно његово повјерење и подршку. Господин Нововић је то изјавио по повратку из Америке, гдје су му Американци уручили лично велико признање, додавши да је сарадња са Шуковићем свакодневна и усмјерена је ка остваривању што бољих резултата у гоњењу учинилаца кривичних дјела. Након тога наста општи тајац, и реченицу „Он или ја“ као да је покрила паучина.

Али политичка паучина није дуго трајала. Оно о чему се у политичким кулоарима дуго шапутало, о унутрашњем сукобу у ПЕС-у експлодирало је за мање од 48 сати након што су казаљке показале да смо ушли у 2024. годину. Још се у медијима није стишало гдје је било боље за дочек, ко је колико наплатио своју забаву широких народних маса жељних игара и оног колашинског „качамака“, пуче тиква између Јакова и Спајкија, између Предсједника и Премијера, између ПЕС-овог руководећег двојца. Народ се одмах упитао: Зар опет имамо дуел Момир-Мило. Неко ће рећи није то исто, ово је нешто друго. Али мени ту нешто мирише да је доста слично. И у једном и у другом случају „сламка раздора“ или ти „сламка дављеника“ је слична. Зар и у дуелу Момир-Мило није исто као и у дуелу Јаков-Милојко? Зар превласт у партији није у питању?
Ево да се мало подсјетимо.

У случају један зар Мило није малтене једногласно већ био на излазу из ДПС-а. Када је сам већ мислио да је искључен, смиловао се тада његов друг са баскета и пружио му руку помирења. Па забога, зар га он лично није предложио за премијера, не слутећи да спољни фактор (читај САД) није процјенио да је Момир чврст, непоколебљив, непоткупљив. Нудили су му да буде најперспективнији лидер Балкана само да се одрекне свог политичког оца Милошевића. Када је овај то одбио, карте су подијељене другачије и видјели смо ко је од политичког дављеника постао „најперспективнији лидер на Балкану“, и ко је у својој партији добио апсолутну превласт.

У случају два, зар Милојко практично политички није био обрисан након неуспјелог покушаја да постане кандидат за предсједника. Његов клупски друг Јаков је са клупе ускочио на терен, прво се у његово име извинио грађанима за погрешне изјаве и потезе, и потом уз помоћ и подршку политичке конкуренције потукао јаког противкандидата, пославши га у политичку пензију, и тако сасвим непланирано умјесто првог човјека Подгорице постао први човјек Црне Горе. Притом је додао гориво њиховом политичком покрету у парламентарним изборима, након којих је свом партијском шефу дао мандат за састав владе. Након Милојковог дугог политичког лутања и малтене скорог одласка у пријевремену политичку пензију, у Њујорку је Јаков изборио спасоносно рјешење да умјесто ДПС-а мањинску подршку премијеру да ЗБЦГ. То је била довољна сламка политичком дављенику да не оде у политички заборав већ да се врати на политичку сцену на велика врата и одигра улогу спаситеља скоро већ пропалог пописа. Колико су му у томе успјели помоћи спољни фактор, или ти нови фактори у његовој странци да придобије ДПС да одустане од бојкота пописа, то ћемо тек видјети и сазнати колика је ту била цијена.

Упоређујући случај један и два, зар вам се не чини да је и онда и сада борба за превласт у властитим редовима борба за глас и питање ко за њега може да да више.

У случају Мила цијена је сада добро позната, признање Косова и улазак у НАТО. Која је цијена у овом случају, тек ћемо сазнати. Враћање закона само је, како би народ рекао, бацање магле, иза чега се крије суштинска борба за личну превласт не у партији већ над важним питањима. То све може довести црногорску политичку сцену на нову прекомпозицију снага. Најављују се неки нови политички покрети, нека нова политичка зближавања о којима се до јуче само могло маштати, али и политичка размимоилажења.

Биће интересантно видјети расплет око сламке раздора, али по ономе што наш народ памти да се код нас од 45-те у све мијешала Удба, питање је коме је, већ ако није, тајна полиција намијенила сламку раздора.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: