Слана – први концентрациони логор НДХ

Да је логор у којем је за три мјесеца 1941. убијено више од 8.000 људи још својеврсни табу, показало је и лањско протјеривање израелске екипе која је о томе снимала документарац, пишу хрватске „Новости“. У чланку који преносимо говори се о првом логору у НДХ на острву Пагу, који је био дио комплекса Јадовно-Слана-Метајна, а чији су малобројни преживјели затвореници постали први заточеници новог логора: Јасеновац.

Јесенска бура растјерала је партијанере са Зрћа, купаче с плажа и туристе из градова. Отоком Пагом влада зимски спокој. Камен упија све звукове и кроз тишину ходамо копном према ували Слана или ували Суха, која је оба своја имена добила због сухих вјетрова иза којих остаје слана покорица на свему што дотакну. Крајолик је суров, сликари би рекли „узвишен“, изванземаљски и као да не припада нашем поднебљу…

У прошлости је овдје, од липња до краја коловоза 1941., био први концентрацијски логор фашистичке творевине НДХ, у којем је за само три мјесеца побијено најмање 8.000 људи; побацани су у море или јаме које до данас нису ексхумиране. Слана је заправо дио ширега логорскога комплекса Јадовно – Слана – Метајна.

Кад је Паг као посљедњи хрватски оток под управом НДХ предан талијанском окупатору, логор је расформиран, а већина логораша побијена. Мали број преживјелих пребачен је на копно, како би постали први градитељи и заточеници концентрацијског логора у Јасеновцу.

Данас је свакоме тко овамо дође без претходног знања тешко претпоставити што је ту некоћ било: плоча која је у Сланој први пут постављена 1975. уништена је деведесетих, од 2010. двапут је обнављана, но оба је пута убрзо, након свега неколико дана, разбијена. Погађате, полиција до данас није пронашла починитеље…

Унутар логора постојала је подјела на српски и жидовски дио, а жене и дјеца смјештани су у неколико узурпираних кућа и простор садашње основне школе у Метајни. Управо с тог мјеста лани је протјерана израелска екипа која је снимала документарни филм о злочинима у Сланој и Метајни, што значи да је постојање логора и данас својеврсни табу. Припремајући се за овај текст, дошли смо до снимке на којој се јасно чују псовке и пријетње упућене сниматељима на јавној површини, који нису прекршили ниједан законски пропис. Протјерани су уз пратњу полиције, а заједно с њима, по тко зна који пут, и истина. С филмском је екипом тада био и умировљени свеучилишни професор Дани Новак, чија су бака и тета биле заточене у једној од кућа у Метајни.

„Не замјерам људима у Метајни због свега онога што су нам изговорили. Они су добри људи који желе заштитити своје унуке, али не разумију да ће духови и даље ходати међу њима. Проблем су игнорирање и ниска разина свијести. Сви знају што се догодило у Јадовну, Метајни, Сланој, али ријеч је о људском негирању.

Тајна која је тајна, али заправо није тајна. На завршној години факултета изучавао сам процес старења и суочавања са смрћу, који иде у неколико ступњева. Мислим да је исто тако и са суочавањем у животу. Први ступањ је негирање. На том ступњу су неки људи данас. Након негирања долази бијес, послије њега цјенкање, онда дубока депресија и тек на крају прихваћање. Млади људи су нам једина шанса и с њима желим радити. Потребни су нам стрпљење и толеранција,“ објашњава Новак, који сваке године посјећује Јадовно, Метајну и Слану.

Посебност Слане је и у томе што је то једино мјесто страдања на којем и данас постоје остаци логора: срушени објекти, стражарница, цеста и сухозид који су голим рукама и без алата градили сами затвореници. Уоколо се још могу пронаћи чавли и комади бодљикаве жице украдене деведесетих. И прије питања комеморирања тог простора, ваља као једно од најважнијих поставити питање његова конзервирања.

„Мислим да мјесто за обиљежавање Слане није само та увала; примјерице, некадашњи власници и данас постојећег хотела у загребачкој Гајевој улици скончали су у Сланој. Ако знате ту причу, она ће живјети са сваким проласком том улицом,“ каже Саша Шимпрага.

„Једино Јасеновац има своју јавну установу и спомен-подручје и једина је установа која би се требала бавити геноцидом и холокаустом у Другоме свјетском рату, друга су мјеста страдања остала потпуно невидљива,“ објашњава Анета Лалић из Одјела за културу Српскога народног вијећа.

Ниво заштите Слане наслијеђен је из доба Југославије, а ни тада није био завидан. Поред тога, ваља имати на уму да су и онда, кад је о комеморирању ријеч, то углавном биле локалне иницијативе, које су предводиле борачке организације.

„Знамо ли какви су злочини ту почињени, сасвим слободно можемо рећи да се о Сланој морало водити рачуна на републичкој, а не локалној разини. Ријеч је о насљеђу југославенске културе побједе, која се с траумом није носила на прави начин. Има сјајних примјера споменичке пластике, но Слана, нажалост, није међу њима. Најбољи примјери комеморирања односе се на побједу, а не на оно што се догодил“, додаје Лалић, напомињући да однос према Сланој показује и однос према Другоме свјетском рату, односно да је ријеч о политичком питању.

„Оно што покушавамо с увалом Слана, с обзиром на њезину неприступачност и тешку атмосферу на Пагу везану уз наслијеђе првог логора у НДХ, јест покушај анимирања нетипичне скупине која би с нама одлазила на то мјесто; циљана скупина нису само преживјели и њихови потомци него и различити умјетници који би ондје могли наћи инспирацију за своје дјеловање. Они би могли посредовати између те јако трагичне и тешке приче из повијести и њезине перцепције у данашњој стварности, умјетници су сјајни медијатори. Изузетно је важно не инсистирати на шоку као начину да се комуницирају најтежи дијелови наше повијести, него покушати ићи на неку врсту емпатије и прилагођавања знања потребнога да се све то схвати,“каже Анета Лалић.

Покушајима негирања постојања логора Слана супротстављају се ограничени, али изразито јасни документи: изјаве малобројних преживјелих, свједочења локалног становништва, али и пуковника талијанске војске Пјетра Фјеретија који је говорио о масовним убојствима прије напуштања логора. Ту је и извјештај талијанског лијечника Виторија Финдерлеа, потресна исповијест о томе што је у Сланој затекао након одласка усташа.

Говорећи о Сланој немогуће је заобићи име пјесника, писца и преводитеља Анте Земљара, Пажанина који је као млади илегалац са скупином својих другова након премјештања логора, а за вријеме полицијског сата, на централни криж на пашком гробљу поставио вијенац од глогова трња с натписом „Жртвама Слане“. Земљара су прогонили духови убијених у Сланој и годинама је истраживао злочине над невиним људима, па то објавио у књизи „Харон и судбине“, истичући притом како је већина Пажана била против фашизма. Ипак, 1993. минирана је његова кућа на Пагу, а починитељи, наравно, никад нису пронађени.

На благдан Свих светих, дан кад се сјећамо мртвих, у Сланој није запаљена ниједна свијећа и није се зачуо ниједан глас; док смо из ње одлазили, само се двоје словенских планинара купало у хладном мору.

Преузето са портала: Новости

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: