Сљепило

Пише: Емило Лабудовић

„Ископаше ти очи, лепа слико,
Вечери једне на каменој плочи.
Знајући да га тад не види нико
Арбанас ти је ножем ископао очи“!

Још од првог сусрета са овом, можда једном од најљепших, родољубивих пјесама Милана Ракића, негдје на почетку гимназијских дана, нешто у њој, дубоко, праисконско, ванвремено и судбоносно, учинило је не само да је заувијек упамтим него је, с времена на вријеме, а увијек у невријеме, испливавала из сјећања и захтијевала ново поимање и нови приступ. „Ископаше ти очи…“, не, није то био само чин скрнављења једне светиње, дубље је то. Нож мржње, старије од вјекова, закопао је у сам живац трајања једног народа, у његову књигу рођених и мртвих, у све што је био, са жељом да више не буде и да га више не буде. Јер, кад се некоме ископају очи – дубље је то од самог сљепила.

Уљуљкан фамом о коначно нађеном обрасцем суживота, умотаном у, касније ћу то увидјети, флоскулом о „браству и јединству“, у коју сам, искрен да будем, и сам вјеровао, чинило ми се да ће се Симонидин мрак заувијек стопити са једним давно прохујалим временом мржње и апокалипсе. Уосталом, скоро да нема народа у Европи који нијесу, не једном, међусобно ратовали и, ето, живе једни уз друге и једни са другима, па зашто не би и Срби са онима који су их вјековима тиранисали. Тим прије што су тим истим тиранима ти исти Срби доносили крваво плаћену слободу, стварали им државе и бескрајно праштали?

Одговор који отрежњује и све објашњава стигао је на данашњи дан прије двадесет година, на дан чувених, злокобних, косовских мартовских ида.

„Ископаше ти очи, лепа слико“!

У гомили слика које свједоче о још једном погрому српског народа у сопственој држави, има једна која се, више од свих паљевина, убистава и егзодуса сваке врсте, наслања на дубину и смисао Симонидиног сљепила. Слика обијесног, а тек присталасалог, младића који, истом жестином, истом мржњом и истом жељом да ископа и заувијек затрпа сваки траг српског битисања на Косову насрће на крст. На симбол око којег су Срби, још од кад су примили хришћанство, свијали своја гнијезда и разгоријевали своја огњишта.

А онда су ми се, освијешћеном најјезивијем чином мржње, у сјећања вратили мартовски дани, дани војниковања из 1981. године. Дани просутог пасуља у студентском дому у Приштини, о руљи која је, потом, као звијер на беспомоћну жртву, кренула у поход на све српско и дане кад смо тенковима морали да бранимо српска села и државне институције. На војника, класића, из Рибарића, мучки закланог, на очиглег читаве тенковске чете, на стражарском мјесу испред пољопривредног добра у Вучитрну. На нешто што је било још страшније и од саме смрти и погибија; на погледе дјеце још ни до школе дорасле којима су, кроз решетке и жицу, умјесто очекиване дјечје радозналости, „стријељала“ паркиране тенкове и нас на њима. У тим погледима могла се прочитати прађедовска мржња која се, с кољена на кољено, гаји и калеми новим младицама. „Ископаше ти очи, лепа слико…“!

Присјетио сам се стравичног призора из села Бијело Поље, надомак Пећи, гдје су острашћени варвари, надојени мржњом и бијесом животињске снаге, након што су попалили, растјерали и поклали све до чега су дошли, насрнули и на мртве. Слика изваљених и поломљених споменика, на чијем се црном мермеру, у то тихо и сунчано касномартовско јутро, осликавало нестварно плаво небо, прогони ме и данас. Као и питање: гдје је тих дана било Небо и зашто је ћутало? „Ископаше ти очи, лепа слико“!

Данас ми се чини да нас је клетва Симонидиног сљепила пратила и прати кроз све ово вријеме и године. Да смо, слијепи код очију, мазохистичким нагоном, жртвовали себе, своје интересе и историјске прилике зарад других. Да смо, изнова и изнова, праштали неопростиво, да смо гајили змије у њедрима које су онда, угријане нашом крвљу и срцима, гризле, уједале и тровале немилице. И да су, баш због тог сљепила, сва наша коначишта завршавала у Пребиловцима и Јасеновцу, а сви наши путеви водили Петровачком цестом. И да је, за све то вријеме страдања и смрти, Вукашин из Клепаца праштао дјеци која су „само радила свој посао“! „Ископаше ти очи, лепа слико“!

Опрост је, кажу, највећа хришћанска жртва и најсветија врлина, али, побогу, јесмо ли само ми Хришћани? Колико још крви, срушених кућа, цркава и гробова, колико још побијене дјеце треба да приложимо на свети и жртвени олтар да би смо, коначно, стекли право на постојање? Колико још неправде у име тамо неке правде, колико још понижења и пузања у име неког тамо наводно усправног хода? Јер, нијесу нам само очи ископали, на само нам срце кидишу, хијене крви вазда гладне. А ми? „Само ти, сине, ради свој посао“!

Ових дана се увелики води кампања да се двије зграде Генералштаба у Београду, два последња свједока бестијалног НАТО иживљавања над градом, Србијом и Србима, поклоне извршиоцима тог злочина како би нам на том мјесту изградили велелепне хотеле са ихахај звјездица. Да генерације које су рађане и стасавале под небом без звијезда, под бомбама и уранијумом, што прије забораве искежене њушке бјелосвјетских стрводера. А, речено је: ко заборави заслужио је да му се заборављено понови. Хоћемо ли опет ту истину, старију од свих, посвједочити на својој судбини?

Ископаше нам очи, лепа слико!!!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: