Слобода и одговорност
1 min read
Аутор: Душан Павловић, директор Центра за друштвено-политичка истраживања Републике Српске
Посљедњих мјесеци интензивно ми се буде сјећања на 1991. годину и на шибицарске „бравуре“ политичког крила панисламистичких структура Муслиманске браће у БиХ, односно СДА, те њиховог политичког лидера и члана врховне шуре, Алије Изетбеговића – човјека који је, заједно са овим исламистичким структурама и својим евроатлантистичким глобалистичким партнерима, формирао пројекат „Бошњак“. Пројекат стварања бошњачке нације, који је у својој суштини панисламистички, са историјским наносима аустроугарских, НДХ и њемачких нацистичких пропагандних рецидива, те употребном функцијом за већ поменуте евроатлантистичке глобалистичке агенде у региону.
Карактер и природу те панисламистичке структуре у БиХ најбоље можемо сагледати кроз судбину грађана српске националности у муслиманском дијелу Сарајева. У овом дијелу града постојало је више од 211 притвора, затвора и логора за Србе хришћане. Хиљаде људи били су бесправно затварани, отимани из својих станова и кућа, изложени бруталном и незамисливом терору, масовним силовањима и ликвидацијама. Историјска српска хришћанска заједница у дијелу Сарајеву под муслиманском контролом, фактички је десеткована и уништена.
Највише ми се враћа у сјећање атмосфера међу Србима када су ове идеолошке и политичке структуре 14/15. октобра 1991. године поништиле Устав СРБиХ и на превару, без присуства народних посланика – представника српског народа – изгласале Меморандум о суверенитету БиХ. Српски народ у СРБиХ желио је да остане у Југославији, између осталог и због искуства геноцида над Србима у НДХ, што је касније било јасно видљиво у свим оснивачким документима новостворене Републике Српске. Та забринутост и зебња, која је обузела српски народ 15. октобра и наредних дана, тешко се може избрисати из памћења.
Ова сјећања на те дане посебно ми навиру у контексту судског процеса пред Судом БиХ који се води против српског конститутивног народа и Републике Српске, као његовог заштитника. Упркос глобалним догађајима невјероватне тежине, који се буквално на дневној бази смјењују један за другим, оно што се тренутно одвија код нас је од немјерљиве важности. Покушаћу да цијелу ситуацију оголим до краја, намјерно избјегавајући помињање било којих личности и имена, у нади да ће то помоћи српским усијаним главама разних профила и умишљених страна да се суоче са чињеницама које имам потребу изнијети и које комуницирам посљедњих мјесеци и година.
Република Српска данас се налази пред најозбиљнијим изазовом од 1995. године. Суд БиХ је покренуо поступак против институција Републике Српске, а нарочито против предсједника Републике Српске, не због кршења закона, већ зато што је поступао у складу са Уставом Републике Српске и својим уставним и међународноправним обавезама. Овај процес није само правни, већ дубоко политички и стратешки усмјерен ка томе да се путем правосудне репресије укину уставне надлежности Републике Српске и преобликује БиХ у централизовану државу, супротно Дејтонском мировном споразуму, његовим анксима, односно међународном праву.
Суочени смо са покушајем да се нелагално наметнутим законима на нивоу БиХ, Република Српска правно и политички обесмисли, а српски конститутивни народ у БиХ сведе на статус мањине и лишен права на политичко одлучивање. Ово није питање једног судског процеса/случаја – ово је питање будућности Републике Српске и статуса српског конститутивног народа у оквиру дејтонске БиХ.
Осјећам потребу да апелујем на грађане Републике Српске, академску заједницу, професоре, студенте, правнике, политичке странке и све институције да не остану индиферентни и пасивни. Ово је тренутак када се брани оно што је стварано и основано у јесен 1991. и јануару 1992., крваво одбрањено 1992-1995. те испреговарано и изборено у Дејтону 1995. године.
Судски процес који се води пред Судом БиХ против институција Републике Српске и предсједника Републике Српске представља покушај да се:
Наметну закони БиХ изнад Устава Републике Српске, чиме би Република Српска изгубила своје уставне надлежности гарантоване Анексом 4 који има статус међународног споразума са функцијом Устава БиХ и постала пуки административни дио централизоване БиХ.
Криминализује уставна дужност предсједника Републике Српске, који је обавезан да спроводи одлуке Народне скупштине Републике Српске.
Створи преседан којим би Суд БиХ преузео правну контролу над институцијама Републике Српске, што би значило да би све одлуке органа Републике Српске укључујући и Народну Скупштину убудуће могле бити оспораване и поништаване пред Судом БиХ у Сарајеву.
Постепено укине уставни и политички статус Републике Српске, чиме би српски конститутивни народ у БиХ изгубио механизме за заштиту својих колективних права.
Овај поступак је директно супротан Дејтонском мировном споразуму, који је 1995. године зауставио рат у БиХ и успоставио БиХ као сложену државну заједницу два ентитета и три конститутивна народа са консоцијативним моделом демократије.
Ако Суд БиХ донесе пресуду којом се потврђује примјена наметнутих закона БиХ на институције Републике Српске, последице ће бити далекосежне и драматичне. Члан I, став 3 Анекса 4 који има међународноправни статус и функцију Устава БиХ, јасно наводи:
„Босна и Херцеговина се састоји од два ентитета, Републике Српске и Федерације Босне и Херцеговине.“
Ако Суд БиХ својом пресудом фактички прогласи да закон БиХ има већу снагу од Устава Републике Српске, то би значило да овај уставни принцип више не важи, а да Република Српска губи своју уставну аутономију.
Истовремено, ако Суд БиХ овом пресудом практично централизује правни систем БиХ, то би значило да се овај члан међународног споразума тј. Анекса 4 (Устава БиХ) укида у пракси, а Република Српска губи своје законодавне и извршне надлежности. Такође, овај међународни споразум за функцијом Устава БиХ, гарантује конститутивност свих народа у БиХ. Међутим, ако институције Републике Српске изгубе надлежности, српски конститутивни народ у БиХ остаће без стварне политичке моћи, јер ће сви важни процеси бити под контролом централизованих органа у Сарајеву.
Због горе наведених, само неких, чињеница о карактеру и посљедицама овог пројекта идеолошких и политичких насљедника вође панисламистичких структура у БиХ, Алије Изетбеговића који по сваку цијену настављају реализацију истих агенди, очигледно је да Република Српска мора одмах реаговати и предузети све могуће конкретне кораке ради заштите српског конститутивног народа и свих њених грађана. Каква год била пресуда у наведеном случају, мора се одмах кренути са свим могућим демократским мјерама и активностима.
„Ако једна страна у уговору грубо прекрши његове одредбе, друга страна има право да обустави његову примјену или да се повуче из уговора у потпуности.“
Члан 60 Бечке конвенције о праву међународних уговора нас упућује шта је, између осталог, могуће учинити у конкретној ситуацији. Република Српска има све аргументе и механизме заштите који се темеље на међународном праву, Дејтонском мировном споразуму и свим његовим анексима као обавезујућим дијелом међународног права и није их потребно овдје таксативно набрајати. За оне који се желе детаљније упознати са истим, Центар је крајем прошле године објавио публикацију Изазови српске јавне политике.
Овај судски процес и пресуда нису само питање једног случаја, већ прекретница за Републику Српску. Ако се дозволи да се овом процесом и пресудом поништи Дејтонски мировни споразум и Устав Републике Српске, то ће значити да Република Српска више није политички ентитет, већ административна јединица под контролом централизованих институција БиХ у Сарајеву.
Грађани Републике Српске морају се изјаснити да ли прихватају кршење Дејтонског мировног споразума и централизацију БиХ укључујући и референдум. Ово је тренутак када грађани, академска заједница, професори, студенти, правници и политичке странке морају заузети јасан став и одбранити Републику Српску, односно српски конститутивни народ.
Сва остала објашњења тренутне ситуације, а која подржавају аргументе како је ово питање неког имена или личности, а не српског народа и Републике Српске су непријатељска подметања и лажи. Свако онај ко из реда српског народа заступа овакве тезе, нека се огледа у горе наведеним чињеницама и нашој историји, односно будућности наше дјеце.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
