Slobodan Reljić: „Vikiliks” depeše pokazuju da masakra na Tjenanmenu nije bilo

Za vlasnika „Gardijana“ s početka 20. veka Čarlsa Skota se veže izreka da su „komentari slobodni, a činjenice svetinja“. Na kraju 20. veka to zvuči kao citat iz bajke.

Pre neko veče na našoj televiziji, u raspravi o NATO-u – koja je imala priličan odjek u javnosti – borkinja za pravo vojne alijanse da i Srbima obezbedi demokratiju „po najvišim standardima“, u raspravi se dohvatila krunskog argumenta o pretnji nedemokratskih režima – „masakra na Tjenanmenu“.

Skoro da je izlišno i prigovarati lobistima što se služe lažju u pridobijanju podrške za svoje ciljeve. Ali „masakr na Tjenanmenu“ je baš velika laž.

Jesu u antikomunističkoj histeriji „slobodni mediji“ jula 1989. bezbroj puta emitovali legendarnu sliku: student u beloj košulji i sa zavežljajem u ruci na sablasno pustom trgu pred pet tenkova u koloni… I nije se ostavljalo mesta sumnji da su gusenice sledećeg momenta podmazivane krvlju nevinih koji su umirali za slobodu, istinu, pravdu.

Ali više od dve decenije kasnije, 2011, „Vikiliks” će objaviti tajne izveštaje američke ambasade u Pekingu. Depeše pokazuju da na Tjenanmenu kineski vojnici nisu pucali na demonstrante, što potvrđuje verziju kineskih vlasti, objaviće britanskiDejli telegraf. Na licu mesta bio je čileanski diplomata koji je rekao američkim kolegama: „On je posmatrao kako vojska ulazi na trg i nije video nikakvo masovno pucanje… Rekao je da je većina vojnika koji su ušli na trg zapravo bila naoružana samo opremom za razbijanje demonstracija – pendrecima i drvenim palicama; njih su podržavali naoružani vojnici“, stoji u depeši (From 89BEIJING18828 – July 7, 1989).

Tu se može pročitati i „da je poslednji dopisnik Bi-Bi-Sija iz Pekinga Džejms Majls 2009. priznao da je „preneo pogrešan utisak” i da „nije bilo masakra na Tjenanmenu”. „Demonstrantima koji su još bili na Trgu kad je vojska stigla dopušteno je da odu posle pregovora. Nije bilo masakra na Tjenanmenu, ali je bilo masakra u Pekingu“, dodao je „novu činjenicu“ Majls, a da se laž ne bi ispljunula, jer on i dalje drži da javnosti ostaje da veruje jedino njemu i zapadnim medijima. Posebno je garancija on koji je prvo tvrdio da je iz sobe hotela „Peking“ gledao kako vojska puca na studente, da bi se ispostavilo da se s tog mesta Trg i ne vidi baš najbolje.

Sličan opis je posle dao šef pekinškog biroa Njujork tajmsa Nikolas Kristof: „Koliko sam ja mogao da vidim, ni zvanična kao ni mnoge strane verzije nisu bile tačne. Nije bilo masakra na Tjenanmenu, ali je bilo dosta ubistava drugde.“

Da to brisanje fleka, u javnom poslu kao što je izveštavanje s istorijskih događaja koji posle određuju magistralne pravce kretanja, nije lak posao pokazuje i setna sugestivna ispovest Džeja Metjusa, prvog šefa pekinškog biroa Vašington posta, koji se 1989. vratio u Peking da „pomogne praćenje demonstracija na Tjenanmenu“. U univerzitetskom časopisu Kolumbija džornalizm rivju Metjus veliku laž s Tjenanmena krsti kao „mit“. Čak je i njemu, nalazi on naknadno, kao iskusnom u kineskim poslovima, promaklo da je to bila „pobuna radnika, koji su bili brojniji i mnogo nezadovoljniji nego studenti. Bila je to veća priča koju su mnogi od nas prevideli i potcenili“.

Istina je da zapadni mediji nisu od svojih reportera očekivali drugačije izveštaje od onih koji su objavljeni. I danas u zapadnim javnostima prevlađuje „istina“ kao u „Vikipediji”: „da su trupe sa jurišnim puškama i tenkovima nanele hiljade gubitaka nenaouražnim civilima koji su pokušali da blokiraju napredovanje vojske kroz Tjenanmen“. Zato su im glavni „svedoci“ morali da budu kao „studentski lider Kaiksi koji je rekao da je video kako je 200 studenata pokošeno puščanom vatrom, iako je posle dokazano da je on napustio Trg nekoliko sati pre događaja koji je opisivao da se navodno dogodio“.

Nije to bilo ni prvi ni poslednji put. Francuski sociolog Fransis Bal je to moralno posrnuće opisao u dve rečenice: „Vek je započeo Zolinim ’Optužujem’ koje je u ime pravde i slobode, na stupcima lista Oror prozvalo javnost. Završava se lažnim masovnim grobnicama u Temišvaru i video-igrama u Zalivu.“

Mi u Srbiji smo imali tu „privilegiju“ da sve osetimo na svojoj koži. Nismo obratili pažnju da su glasine o masovnim grobnicama u Temišvaru u kojima je, navodno, bilo „oko 4.500 tela, masakriranih od strane tajne policije za samo tri dana“ dokazivane „slikom nepoznatog čoveka koji plače nad telima svoje majke i svog deteta“, a iza njega poređana „kolona“ leševa. Ispostaviće se da čovek i mrtva žena ne da nisu roditelji mrtvog deteta nego se nisu ni poznavali, da su slikani leševi dovučeni iz mrtvačnice, da je majka umrla od ciroze jetre, a dete od neizlečive dečje bolesti.

Saznanja o događajima kao što je „zalivski rat“, bombardovanje SRJ, okupacija Iraka ili Libije pokazaće da nije posredi greška, već se radi o sistematskoj državno-korporativnoj „mašini za proizvodnju poruka“ .

Zato nema smisla da se ljutimo na naše male NATO lobiste. Oni samo rade svoj posao. Ali je važno da znamo činjenice. One su samo nama danas svete.

Sociolog i novinar

(Politika, 17. 9. 2016) Stanje stvari