Слободан Владушић: Енергија

Пре неколико дана имао сам прилику да учествујем на трибини о балканским ратовима коју је у Новом Саду уприличила група грађана „Браник” која се бави заштитом историјског и културног наслеђа Србије. На трибини су учествовали Горан Васин и Милош Ковић, два изванредна доцента са одсека за историју новосадског и београдског филозофског факултета, универзитетски хор Juventas, певачка група Билбил. Целом програму скромно сам помогао читањем „Плаве гробнице” Ивана В. Лалића – изванредном песмом насталом између Крфа и Београда као омаж Милутину Бојићу и његовој славној песми. Главни јунаци ове трибине били су, међутим, њени посетиоци – више од 100 људи, углавном студената – као и сами чланови организације „Браник”. Трибина о којој говорим показала је да код тих младих људи постоји нешто чега данас у Србији има најмање, а што је најважније: то је енергија.

Док сам их гледао, сетио сам се Јована Скерлића, најзначајнијег српског културног посленика 20. века, књижевног критичара, професора, политичара, човека који је и у грешкама био крупан. Скерлићева југословенска идеологија ми није баш блиска; историја је показала да је то била једна велика грешка и никакви црвени пасоши некадашње земље, сада преименоване у орвеловски тзв. регион, не могу да оперу све оне мртве, заборављене, да би се направила Југославија (од цивилних жртава у Мачви 1914. године, до Јасеновца и осталих усташких логора) и све оне мртве на различитим странама, који су пратили њено цепање деведесетих – чиме се убедљиво показало колико је то фрагилна, несрећна и непотребна творевина била.

Али, то је друга тема. Вратимо се Скерлићу: сетио сам га се за време трибине „Браника”, јер је његов надимак био учитељ енергије. То није случајно. Скерлић је обележио не само српску културу, већ и јавни живот у време које је претходило балканским ратовима, и тај његов надимак је шифра која је најкраће и најбоље описивала тадашњу Србију. Енергија. Енергија која се додуше, трошила и у ондашњем бесмисленом политичарењу, али и у ономе што је Јован Цвијић у познатом говору из 1907. називао националним радом. Није случајно што тај говор почиње раскидом са атмосфером депресије, клонулости, губитка вере у саме себе – што све карактерише Србију након поразног рата са Бугарском из 1886. године. Данас смо поново у стању такве клонулости, али овакве трибине или, тачније речено, овакви гестови енергије јесу начин на који можемо да се повратимо.

Наиме, апатија којa је овладала овом земљом резултат је једног поразног менталитета који се у нас усађивао све од 1945. године, а траје и данас уз стална обећања о донацијама из ЕУ. Људи се овде васпитавају у духу да нешто треба да им се да, а ако им се не да, имају, је ли, право да украду. Трибина „Браника” је одличан пример једног сасвим другачијег разумевања ствари: млади људи су се организовали око идеја које сматрају важним и правилним (и у праву су – то јесу важне и правилне идеје), а затим су кренули да делују, да раде, не вајкајући се како је то посао некакве непостојеће елите, или непостојеће државе и сличних непостојећих инстанци. Tај њихов национални рад није њихова професија, дакле они нису професионални НВО активисти.

Цитирао бих на овом месту несрећног Џ. Ф. Кенедија, који је Американцима казао да не размишљају о томе шта Америка може да уради за њих, већ шта они могу да ураде за Америку. Разлика у та два става је разлика између пристајања на улогу објекта, који чека да се нешто деси и који не поседује више никакву енергију, и преузимања улоге субјекта који црпи своју енергију из патриотске свести да држава није нешто изнад или против нас, већ да смо ми то сами.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: