Слободом, Слободане – ријечју, животом, сликом, стасом, горостасом, приповједачким даром

Пише: проф. Радинко Крулановић

Све је, мој професоре, живот.
Разумјећете ме, иако мјеста за разум нема, или га има врло мало, трунчица, трунак за који смо се хватали као за пјену. Јер, од Вас смо тражили спас, жељели да га чујемо, видимо, осјетимо. Нијесмо ми ни знали шта смо хтјели, али смо очекивали да нам то Ви кажете. Ваш глас нам је уливао вјеру, наду, љубав, тајанствену сферу чудесног и надземног за којим човјек тежи.
А ви сте све знали. Мада, и Вас су мучила питања, страшна питања – човјек „бачен под облачну сферу“ да у гробу пронађе кључеве.
Ево данас, професоре, одговора… Или сте на прагу одговора за којим сте вјечито трагали господствено.

А били сте несебични и нас, ваше ученике, хранили сте одговорима, пјевајући нам личносно, безмало херувимски, бошковићевски.
Иако све нијесмо разумјели, слушали смо. Што смо више слушали, жеднији смо били. Гладнији истине, тајне, слободе о којој сте пјевали. Слободом, Слободане – ријечју, животом, сликом, стасом, горостасом, приповједачким даром и судбином главног јунака који се даје животом, цијелим животом, бићем, надбићем које хоће да дохвати Сунце и прометејски украде ватру да би човјека огријао, не ватром колико свјетлошћу.
А о коме поштен човјек највише воли да говори, воли да говори о себи. Мада, ви нијесте говорили ријечима. Ви сте говорили дјелом, иако сте били засути хвалоспјевним ријечима других. Знали сте да је ријеч слаба, а дјело живо и вјечно. Вас није морила брига за Слобом Бошковићем, и за тим шта ће други о њему рећи, Вас је морио живот. Ви сте хтјели ријеч о животу, о вјечном животу у чију тајну данас улазите. Ви сте дјелом свједочили Ријеч и Живот.
Симболички, зар не?!
Као оне Сократове ријечи – да се не зна ко данас иде у живот, а ко у смрт?!
Или, ви знате одговор, само нећете да нам кажете, хоћете да сами видимо, хоћете још једном да нас научите да „није живот само поље прећи“, има још нешто што се скрива под лијевом мишком, а рећи ће нам се ако хоћемо да чујемо.
Парадокс, професоре, парадокс, је ли?!
Реците, Христос нам за који дан долази и доноси Живот, а Ви, гдје сте се запутили?!
Да ли као мудрац са истока да нам јавите да је коначно дошао Живот, којем се данас враћате у свом праискону, извору, да се више не питате, већ коначно смирите своју огромну глад и умирите своја питања.
Хвала Вам и на овом часу.
Хвала и слава Вам, драги мој професоре, и ако се сјетите, не заборавите да нам дошапнете тајну.
Или, немојте, јер како једном рекосте: „Кључ слободе (свак) држи у сопственом џепу“.
Нека остане све тајна и нека Страшевина достојно дочека, достојног сина Риста Бошковића.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: