Словенски свијет

Пише: Проф. Раде Р. Лаловић

(СЛОВЕНСКИ СВИЈЕТ: поуке прошлости и изазови будућности, Никшић 2023.)

Пред нама је Зборник радова са међународне научне конференције Словенски свијет – поруке прошлости и изазови будућности одржаног 25. јуна 2022. године у Српској кући у Подгорици. Издавачи Зборника су Филозофски факултет Универзитета у Приштини са привременим сједиштем у Косовској Митровици и Институт за српску културу – Никшић.
Зборник се састоји од девет научних радова (Александар Стаматовић, Примјер словенског војног савеза: црногорско-бугарски војни савез 1912. године; Урош В. Шуваковић, Покушај дробљења словенског свијета и одговор Русије; Дарко Ђого, Словенство и неовизантиизам, Стефан И. Анчов, Неопходност православног и словенског јединства на Балкану; Андреј А. Кавтунов, Глобализација и Русија; Далибор Елезовић, Руска култура 18. века у контексту реформи и јачања империје; Радмило Н. Маројевић, Срби, српско питање – Руси, руско питање; Будимир Алексић, Запад против словенског свијета: од употребе оружја до злоупотребе науке; Драган Танчић & Влада Божић, Политички и правни интереси САД и западноевропских држава према Србији и Русији, искуства и поуке из прошлости и садашњости) и Уводног слова. Уз радове на крају књиге слиједе текстови са научне расправе након излагања под насловом Расправа, а онда и азбучни регистар личних имена.
Сама концепција научне конференције и њена тематска суштина је образложена у Уводном слову Емила Лабудовића. Он јасно образлаже појмове шта је словенство уопште, а шта словенство данас, шта је панславизам, какав је однос Запада према словенском свијету и какав је положај самог словенства не само у геополитичком контексту, него и у оквиру духовности, науке и културе.
Лабудовић ова и друга питања оставља отвореним свјесно очекујући јасне одговоре у излагањима која на овој научној конференцији слиједе.
Ми ћемо у овом кратком приказу, вођени субјективном процјеном, посебно обратити пажњу само на три рада: Дарко Ђого, Словенство и неовизантиизам; Радмило Н. Маројевић, Срби, српско питање – Руси, руско питање и ; Будимир Алексић, Запад против словенског свијета: од употребе оружја до злоупотребе науке, јер нам се они чине посебно инспиративним и актуелним, наравно, остављајући читаоцима слободан простор да без наших сугестија ишчитају и све остале радове у овом зборнику и да формирају цјеловиту слику гдје је то словенски свијет данас и гдје може бити сјутра.
Дарко Ђого у тексту Словенство и неовизантиизам покреће једну од најактуелнијих тема у животу православних цркава данас.
Расправа започиње одређењем појма неовизантизам који се суштински разликује од наслеђа Ромејског царства. Аутор нас подсјећа да је неовизантизам као дио шире колонијалне политике прије десетак година он назвао „НАТО православљем“. У даљем разматрању се отвара и низ не само терминолошких, него и суштинских питања која нису искључиво теолошка , него су и културолошка, а онда и идентитетска питања. Наиме, ако проповједници неовизантизма, односно „НАТО православља“ црквене организационе јединице по сваку цијену хоће да назову по државама у којим дјелују употребљавајући умјесто присвојног придјева изведеног од имена народа присвојни генитив изведен од имена државе (нпр. умјесто Грчка православна црква, Црква Грчке), поставља се логично питање због чега се онда и Цариградска патријаршија не би звала Црква Турске.
Трагајући за коријенима савременог неовизантизма, односно корјена доктрине „НАТО православља“ Ђого се с правом враћа у 15. вијек објашњавајући када и гдје почињу нетрпељивости према ромејству објашњавајући односе хеленофоне хијерархије према нехеленофоним елементима чиме почиње суштинско разбијање концепта ромејства. На удару су се нашли не само мисија Ћирила и Методија, него и дјеловање нппр. монаха Дамаскина Хиландарца зато што користи српско и руско писмо, односно српске и руске црквене књиге. Овдје се скреће пажња и на очигледне расистичке погледе на одређене народе (елиникос зенос = грчки род) као супериорни и (теафини народи = они који су нижи облик постојања), а то су у овом случају Словени.
Овдје се јасно поставља питање које тражи и јасан одговор: „ако је неовизантизам једна Словенима јасно супротстављена идеологија, зашто је онда неовизантизам тако распрострањен и међу словенским народима“.
Тај разарајући поглед је присутан у континуитету и данас се манифестује као мека моћ која неовизантистички поглед на Цркву шири и путем школовања младих теолога у грчким теолошким училиштима.
Аутор своје разматрање о словенству и неовизантизму завршава недвосмисленим закључком да су процеси раздвајања „НАТО православља“ = неовизантизма и словенског православља неминовни, а то значи да хеленофоно православље у себе не укључује словенске народе.
Радмило Маројевић свој доприносразумијевању словенског свијета даје опширном расправом Срби, српско питање – Руси, руско питање.Он свој приступ као филолог заснива на филолошким принципима, на словенској филологији – славистици и њеним, за нас овдје значајним гранама, србистици и русистици. Словенске народе и словенске језике, а самим тим и српски народ и српски језик у породици словенских народа и словенских језика ваља сагледати и из савремене перспективе, и историјске, односно из перспективе етногенезе и глотогенезе.
Овом проблематиком се Маројевић дуго бавио па су погледи у овом раду разумљиво наслоњени на његове раније студије, нпр. Ћирилица на раскршћу векова: Огледи о српској етничкој и културној самосвести; Српски језик у породици словенских језика; Српски језик данас; Босна и српско питање по Александру Гиљфердингу и Политолингвистика и српски језик (Српска политика о етносу, језику, књижевном стандарду и писму.
Маројевић се с правом наслања и на рад О. Н. Трубачова, Етногенеза Словена и индоевропски проблем.
Када је ријеч о руском народу и руском питању аутор овом проблему приступа врло широко и прати га од прапостојбине Руса, објашњава шта значи етнотопоним РусƄ (ознака за руски народ и територију на којој живи), а затим нас проводи кроз рану и нову руску историју посебно се осврћући на хазарско питање у историји и данас. На тај начин стичемо и солидну слику о природи данашњих неспоразума у Украјини.
Након ишчитавања овог рада јасно је да је овдје ријеч о аутору који одлично познаје и лингвистику, и историју језика, а онда и општу историју па је логично да његови закључци дају ваљане одговоре на кључна питања из историје српког и руског језика, а онда и из историје ова два народа освјетљавајући и све конвергентне и дивергентне процесе који су их пратили и прате до данас.
Са Маројевићевим радом директно кореспондира и рад Будимира Алексића Запад против словенског свијета: од употребе оружја до злоупотребе науке освјетљавајући сличне проблеме, али из нешто другачије перспективе.
Алексићев текст има шест поглавља која засебно чине засебне сегменте који су посебном пажњом компоновани и сложени тако да чине једну широку мозаичну слику мржње и непријатељског дјеловања Запада према Словенима и православљу. Та мржња се системски остварује више од 1000 година, односно од Карла Великог који је оспоравао Византију па до данас.
У првом поглављу пажња се скреће на прогон словенских учитеља Ћирила и Методија у Моравској и Панонији, а затим на системску германизацију Словена у централној Европи тако да је од њих данас остало само четрдесетак хиљада Лужичких Срба.
Алексић нас у овом поглављу подсјећа и на ставове најзначајнијих слависта који су у својим студијама објашњавали разне процесе чији је циљ био уништење словенског свијета у Европи, наводећи мишљења Френсиса Конта, Колара, Драгољуба Петровића и Стојана Новаковића.
У другом поглављу се разматрају појмови словенофобија, русофобија и србофобија подсјећајући да су о тим појмовима писали Ги Метан, Игор Шафарович, Достојевски, Данилевски и Ђилас. Посебно се издваја став Ф.М. Достојевског из Дневника писца гдје дословно стоји: Каква само расна мржња постоји у Европи према Словенима и словенском племену! На њих тамо гледају као на псе!
У трећем поглављу се издвајају најкарактеристичније године, мјеста и догађаји чији је циљ био унијаћење Словена и борба против православља. Та бортба за одбрану православља траје од Александра Невског и битке на Неви 1240. године па ево све до данас када се православље брани у Домбасу.
Четврто поглавље је у цјелини посвећено анализи ставова Маркса и Енгелса о историјским и неисторијским народима и прогресивним и регресивним нацијама гдје се јасно види њихово непријатељство према свим Словенима. Њихов екстремизам иде чак и до тврдње да се Словени војно морају поразити до те мјере да им не остане ни име.
Након ишчитавања овог поглавља из Алексићеве анализе се јасно види да је Хитлеров нацизам директно наслоњен на ставове Маркса и Енгелса.
У петом поглављу се анализирају политичко-културни пројекти Запада и њихов груби утицај на формирање нових словенофобних идентитета изграђених на лажима и кривотворењу историје. Посебно се освјетљавају процеси који су створили босанску нацију, а онда и црногорски и албански случај.
Алексић нас овдје прегледно упознаје са научним ставовима Мише Ђурковића у расправи Како се конституишу нације: црногорски случај, а онда и са ставовима Теодора Толева у расправи Утицај Аустроугарске на стварање албанске нације 1886-1908.
У завршном шестом поглављу Алексић заокружује свој поглед на ову тему ставом да словенски свијет данас има велику шансу да изгради систем који ће бити одраз источно-православне цивилизације.
И на самом крају да закључимо.
Сви текстови у овом зборнику радова су велики допринос освјетљавању теме Словенски свијет, али ипак централну тријаду која даје јасну слику неопходности одбране и даље изградње јасне свијести о припадности словенском свијету и источно-православној цивилизацији чине Ђогов, Маројевићев и Алексићев теекст.
Стога ову књигу искрено препоручујемо као незаобилазну литературу свим јавним и културним радницима, али и оним који се баве политиком која се тиче српског народа у цјелини.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: