Slučaj Gruhonjić ili o ogoljenom autošovinizmu domaćih „intelektualnih“ elita

Da li su „univerzitetske elite“ koje nas uče ljudskim pravima ikada podigle glas zbog necivilizovanog položaja i terora nad Srbima na KiM?

Blokada Filozofskog fakulteta u Novom Sadu uzburkala je strasti – osećanja potomaka žrtava ustaškog genocida su povređena a većina pravoslavnih Srba osetila se uvređenim onim što se moglo čuti u izjavi jednog profesora novosadskog univerziteta. I dok studenti nastavljaju protest tražeći da uprava Filozofskog fakulteta reaguje zbog govora mržnje i preduzme odgovarajuće mere kako bi sankcionisala necivilizovano ponašanje svoga zaposlenog, jedan broj univerzitetskih radnika ustao je protiv studenata podržavajući uvrede na račun srpskog naroda, crkve i države.

POLITIČKI PRITISAK?

Čak i ako izuzmemo aktuelni problem na novosadskom univerzitetu, u našoj zemlji je nekako postalo očigledno da su visoke plate, projekti, investicije i ulaganja države u visokoškolske ustanove za određenu grupu univerzitetskih nastavnika u Srbiji nešto što se podrazumeva. Međutim, kada ista ta država zahteva od njih da poštuju Ustav, državnu celovitost, dostojanstvo i tradiciju konstitutivnog naroda, onda se univerzitetski kvaziliberali pozivaju na „politički pritisak i autonomiju Univerziteta“.

Identična je priča i sa slobodom govora. Dok se govori o srpskom Kosovu i Metohiji, Republici Srpskoj, stradanju srpskog naroda i njegovom istorijskom pravu, za njih je to „bespotrebno vraćanje u prošlost i govor mržnje“, a kada pojedinci iz akademske zajednice verbalno pogane srpske svetitelje i junake, pozivaju na skrnavljenje pravoslavnih hramova, veličaju ustaštvo i petu kolonu, to onda proglašavaju „slobodom govora i kritičkim razmišljanjem“.

Ministar Nikola Selaković je prilikom nedavnog osvećenja i otkrivanja Spomen-ploča Novim kosovskim junacima u Nišu izgovorio veliku istinu – da je najveći srpski neprijatelj današnjice zaborav, što je apsolutno tačno. Ovoj konstataciji treba dodati i to da je rame uz rame sa zaboravom danas sveprisutan još jedan veliki dušmanin našeg roda i države. Reč je o ogoljenom autošovinizmu domaćih „intelektualnih“ elita.

SLOVO O TOLERANCIJI

Te pseudoelite sastavljene od malog ali glasnog broja javnih delatnika i univerzitetskih profesora, smatraju sebe građanima prvoga reda i uzimaju za pravo da većinskom srpskom narodu (gde pripada i naša studentska mladost), utemeljenom na svetosavskoj i domaćinskoj tradiciji, drže slovo o toleranciji i demokratiji. Iako su im usta prepuna priče o vladavini prava i sloboda, netrpeljivost koju svakodnevno demonstriraju prema svemu što je srpsko i pravoslavno potpuno ih razobličava.

Na mikro nivou, u okviru ustanova gde im se ukazala prilika da vladaju i upravljaju, sprovode diktaturu i tiraniju. A bez problema bi, i samo da su kadre da preuzmu republičku vlast, u koncentracione logore slale i streljale svakog ko ne zastupa njihove vrednosti i ne misli isto kao one. Njihova priča o demokratiji isprazna je fraza iza koje se krije namera za uvođenjem jednoumlja i instaliranjem totalitarne globalističke ideologije u kojoj neće biti slobodnih i samostalnih individua niti nacionalnih država i naroda već zombiranih masa lišenih duhovnog i nacionalnog identiteta, i podložnih različitoj vrsti manipulacija.

Zapitajmo se jesmo li nekada čuli te „univerzitetske elite“ koje nas uče ljudskim pravima da su podigle glas zbog necivilizovanog položaja i terora nad Srbima na KiM, zbog pritisaka na Srbe i rušenja dejtonskog poretka u BiH od strane bošnjačkih političkih lidera, zbog segregacije srpskog naroda u Hrvatskoj, zbog obespravljenosti srpske manjine u Crnoj Gori, Sloveniji ili Albaniji? Naravno da nismo. Niti ćemo ikada čuti! Za njih je empatija nepoznat pojam kada su u pitanju patnje sopstvenog naroda. Ali zato su prvi kada je potrebno stati u odbranu onoga ko bi pravoslavne hramove pretvarao u noćne klubove i ko javno iskazuje svoje simpatije prema ustaškim dželatima iz Jasenovca.

ODROĐENI OD NACIONA

Nagledali smo se poslednjih decenija od takvih univerzitetskih pseudoelita svega i svačega. Od toga da čestite srpske oficire koji su branili svoj narod i otadžbinu proglašavaju „ratnim zločincima“, da su im draže kolege iz Prištine i samoproglašene tvorevine „Kosovo“ od kolega sa severa KiM, da radije biraju baščaršijske ćevape sa jogurtom od toplog gostoprimstva svoje paljanske braće i sestara, pa sve do plasiranja ideje da „Republiku Šumsku“ treba ukinuti, a svetu kosovsko-metohijsku zemlju amputirati i pokloniti albanskim teroristima radi „evropske budućnosti Srbije“.

Jasno je da se jedan deo univerzitetske akademske elite totalno odrodio od svog naciona i da je zarad trideset srebrnjaka iz inostranih fondova, a ponekad čak i bez finansijske satisfakcije, samo zarad tople reči ili tapšanja po ramenu od strane evrožrečeva, spreman na potpunu kolaboraciju sa antidržavnim i antinarodnim elementima.

Zato je danas, imajući u vidu vrlo složene geopolitičke okolnosti i međunarodne (ne)prilike u kojima se nalazi Srbija, kao i sva strujanja i talase sa kojima se naš državni brod suočava, srpski narod dužan da zna istinu. A istina je sledeća: ako bi se gorepomenutoj univerzitetskoj pseudoeliti i njihovim političkim favoritima levoliberalne (nasilne) orijentacije ukazala i najmanja prilika da upravljaju državom kao što upravljaju pojedinim ustanovama, već sutradan bi priznali nezavisnost Kosova i Metohije, odrekli bi se Republike Srpske i svojih saplemenika u regionu, uveli bi sankcije našim tradicionalnim partnerima, a Srbiju bi transformisali u najobičniju koloniju. Srpski narod bi proglasili genocidnim, milionske srpske žrtve bile bi zaboravljene i izbrisane, sudbina Srbije u postojećim granicama bila bi potpuno neizvesna, a opstanak srpskog naroda u budućnosti bio bi doveden u pitanje. Ono što nije pošlo za rukom Osmanlijama, Austrougarima i nacistima, oni bi bez problema sproveli u delo.

Izvor: Pečat/Dejan Antić