Случај хотела „13 јул“ у Вирпазару

Реконструкција хотела “13. јул” (чије је име након приватизације промијењено у “Вир”) у Вирпазару је реконструкција само у промотивним новинским текстовима који најављују скори завршетак изградње новог објекта – новог пројекта у који инвестира компанија “Техно Маx”.

У стварности – на терену нарочито, али и у самом пројекту – јасно је да се ради о новом објекту, који почива на уништеној згради коју смо знали као хотел “13. јул”, касније “Вир”. Нови објекат, који ће бити виши и већи од старог, крши урбанистичко-техничке услове задате важећим планом и занемарује смјернице издате од стране Управе за заштиту културних добара (УЗКД) које морају бити испоштоване, тим прије што се објекат налази у границама заштићене околине културног добра “Културно-историјска цјелина Вирпазар”.

Мада се све ово јасно види из идејног рјешења (које је доступно на Интернету), пројекат је у фебруару ове године добио сагласност Главног државног архитекте – тачније, добио је сагласност министра Ратка Митровића, који је у том тренутку (ваљда) обављао и посао Главног државног архитекте. Прије него што је министар Митровић дао ову сагласност, пројекат реконструкције овог хотела је два пута одбијен од стране претходног Главног државног архитекте, о чему је лако наћи податке у архивама доступним на Интернету.

Пројекат по којем се изводи нови хотел на локацији коју је некада заузимао хотел “13. јул” проблематичан је из више разлога. Прије свега, пројекат није усклађен са урбанистичко-техничким условима које прописује важећи план, и то по више основа. Једна од њих су конзерваторски услови, који су саставни дио урбанистичко-техничких услова и који би морали бити испоштовани. У овом случају су конзерваторски услови захтијевали да за реконструкцију хотела буде урађен стручни конзерваторски пројекат, који је морао бити достављен УЗКД и одобрен од стране ове Управе. Такав пројекат није урађен, већ је умјесто њега у оквиру идејног рјешења за нову зграду пројектант дао само штуро образложење у којем тврди да су важећи план и конзерваторски услови у колизији. Другим ријечима, конзерваторски пројекат би значајно смањио површину коју би на овој локацији било дозвољено градити – па су инвеститор и пројектант одлучили да заобиђу ту процедуру, у чему им је, како видимо, надлежно Министарство радо помогло.

Овдје је важно напоменути да је важећи плански документ Државна студија локације “Вирпазар” усвојен 2015. године, и да је прије усвајања тог плана УЗКД дала мишљење да повећање висине хотела није дозвољено, “јер би се тиме умањиле амбијенталне и пејзажне вриједности цјелине, те карактеристична својства очуваног окружења, већ је могућа искључиво адаптација и санација хотела у циљу унапријеђења његовог стања…”. Обрађивач овог плана, Републички завод за урбанизам и пројектовање (ко други) био је у обавези да испоштује сугестије дате мишљењем УЗКД, међутим, како УЗКД наводи у конзерваторским условима, оне нијесу инкорпориране у финалну верзију планског документа Државна студија локације “Вирпазар”. Укратко: Управа за заштиту културних добара је покушала да заштити хотел 2015. године, у вријеме доношења плана за подручје Вирпазара; наручилац плана Министарство одрживог развоја и туризма (МОРТ) је тада блокирао тај покушај, а ново Министарство екологије, просторног планирања и урбанизма је завршило посао када је дало сагласност на пројекат који очигледно крши мјере успостављене ради заштите укупне вриједности вирпазарског пејзажа као културног добра.

Издвајамо још неколико примјера кршења урбанистичко-техничких услова у овом пројекту:

➜ Број лежаја – урбанистичко-технички услови дозвољавају 60, а пројектовано је 72 лежаја (односно 78, ако рачунамо и собе које према пројекту немају прозоре?!)
➜ Прекорачење грађевинске линије: планским документом је дозвољена надоградња у постојећим габаритима, те се стога грађевинска линија поклапа са габаритом, тј. налази се уз саме зидове старог хотела. Новопројектованом и изведеном доградњом објекат у многоме прелази дозвољену грађевинску линију.

➜ Прекорачење димензија постојећег габарита:

→Приземље: постојеће заузима 852,18 м2, док у пројекту стоји да је површина новог 851,85 м2; ово није тачно, јер је на постојећу основу додат нови садржај (тоалет) који површину увећава а не умањује. Изведено стање је у супротности и са таквим идејним рјешењем на које је дата сагласност, тако да је у извођењу ова површина значајно премашена.
→Први спрат: постојеће 1073,29 м2, пројектовано 1206,48 м2
→Други спрат: постојеће 631,07 м2, пројектовано 807,43 м2
→ Трећи спрат: постојеће 0 м2, пројектовано 319,05 м2, док је изведено стање много веће површине, јер је изведена читава етажа иако је пројектом предвиђен само дио. Ово доводи до прекорачења укупне бруто развијене грађевинске површине цијелог објекта.
→Тераса: постојеће 0 м2, пројектовано 1059,60 м2.

Важно је разумјети да стручни термин “надоградња”, која је по плану дозвољена, подразумјева да постојеће етаже не смију бити прошириване, већ да на њих може само бити додата нова етажа. Међутим, на приземљу је пројектант испланирао тоалет и додао наткривену терасу чија квадратура улази у бруто развијену грађевинску површину, док је на првом спрату је испројектовао додатних цца 133м2 (СПА центар), а на другом цца 176м2.

Радови на доградњи хотела су већ у поодмаклој фази, иако је инвеститор тек у фебруару ове године добио сагласнот главног државног архитекте (тј. у овом случају министра) на идејно рјешење, а у јуну пријавио градњу и одмах након тога повукао пријаву градње (информације доступне на сајту Министарства). Изведено стање се, како смо већ рекли, разликује и од одобреног, јер је површина приземља додатно проширена, и додата је и још једна корисна етажа тако што *није изведен* коси кров који је идејним пројектом задржан и над њега уцртан раван проходни кров, у циљу приказивања мање бруто квадратуре. Овакав поступак је био апсурдан и у самом идејном рјешењу, из којег је било очигледно шта ће ту настати. Након свега, питамо се гдје је била инспекција да контролише поштовање прописа како приликом издавања сагласности, тако и код начина и облика изградње објекта.

Дакле, када овај пројекат буде завршен, Вирпазар ће добити нову, предимензионисану зграду (види фото колаж у прилогу) која ће негативно утицати на традиционалне визуре и препознатљиви крајолик, и која је на мјесту некадашњег хотела “13. јул” угурана на силу и уз грубо кршење процедура и урбанистичко-техничких услова. Уз то, ову нову зграду одликује лош квалитет архитектуре, заправо – одсуство квалитета запањујуће чак и за наше прилике. Утолико је горе што ће овај архитектонски промашај заузети мјесто хотела “13. јул”, који је био изузетно занимљиво остварење. Како нам је казао архитекта Цветко Бошковић из Бара, аутор хотела “13. јул” који није био чак ни контактиран током израде новог пројекта, овај хотел је пројектован 1980их година, послије земљотреса из 1979. Инвеститор је било туристичко предузеће Монтенегротурист. За идејно рјешење био је расписан позивни конкурс, на који су били позвани архитекти Цветко Бошковић (првонаграђени на конкурсу), Батрић Мијовић (значајна дјела: Робна кућа у Бару, хотел “Созина” у Сутомору) и Новак Јововић (значајно дјело: хотел “Отрант” у Улцињу). Предјседник жирија био је проф. др Павле Мијовић. Према ријечима аутора Бошковића, он је пројектовао хотел по узору на црмничку кућу, са каменом у приземљу, полукружним волтама, дрвеним прозорима са шкурама, косим кровом са ћерамидом и гумном испред објекта. Унутар објекта пројектован је камин умјесто огњишта, а за умјетничку декорацију ангажован је црмнички сликар Никола Гвозденовић, чије слике су биле изложене на зидовима ентеријера. Архитекта је формом објекта, његовом висином, и степенастим повлачењем објекта уз брдо иза, желио да испоштује природни пејзаж, тврђаву Бесац и споменике који се налазе у непосредној близини. Инспирација и узор били су црмничка кућа, уклапање у амбијент и поштовање карактеристика подручја у коме се градило.

Први грађевински напад на хотел десио се када је прије неколико година власник хотела постала “Атлас” банка, када су са хотела скинути карактеристични дрвени прозори и шкуре и замијењени металним прозорима. Тада је и назив хотела промијењен, “13. јул” је постао “Вир”. Сада стари хотел у потпуности нестаје: габарит и архитектонски израз постојећег објекта доводе се до непрепознатљивости, док новопројектована недефинисана маса напада простор визуелно и просторно без икаквог поштовања према окружењу. Све то уз благослов надлежног Министарства и без иједне примједбе инспекција задужених за контролу поштовања прописа и уравнотежен развој нашег простора. Напротив: надлежне институције као да једва чекају да направе услуге и уступке приватним инвеститорима, без обзира на дугорочне посљедице непромишљених и неквалитетних пројеката и на цијену коју наставља да плаћа наше историјско, културно и архитектонско насљеђе.

Извор: Фејсбук

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: