Случај пуковника Алексића: Зашто тужиоци нису узели у обзир сукоб Предрага Шуковића са Душком Марковићем и Веселином Вељовићем

Дуго трајање истраге у кривичном поступку који се води против пуковника Радована Алексића због сумње да је наводно покушао убити полицијског службеника Предрага Шуковића 11. јула 2016. године и очигледног недостатка доказа који би теретили овог држављанина Србије, неминовно отвара и питање позадине цијелог случаја, како питања стварног извршиоца и налогодавца предметног кривичног дјела, тако и питања – ко је, због чега и по чијем налогу покушао подвалити Алексићу и довести га у везу са тим догађајем.

Након четворогодишње истраге се поставља једноставно питање – зашто тужиоци Весна Јовићевић и Жељко Томковић нису узели у обзир сукоб који је Предраг Шуковић, у једном дужем временском периоду, имао са одлазећим премијером Душком Марковићем и директором Управе полиције Веселином Вељовићем, као и другим лицима са њима функционално и интересно повезаним!?

Подсјећамо, Шуковић је својевремено оптужио Душка Марковића и Веселина Вељовића да представљају једну групацију, у јавности препознату као „мојковачки клан“, која контролише илегалну производњу и промет цигарета о чему, како је више пута наглашавао, постоје чврсти докази, те да се на њега и друге полицијске службенике константно врши притисак само зато што су истраживали производњу цигарета у илегалној фабрици у Мојковцу и водили низ других истрага које се доводе у везу са дјеловањем тог клана.
Забиљежена је и Шуковићева јавно изнесена оптужба да се на њега и његов Одсјек врши константно велики притисак због истраге коју су водили за нападе и пријетње на новинарку Вијести Оливеру Лакић, која је писала о тој мојковачкој илегалној фабрици цигарета.

Сукоб Шуковића са Марковићем и Вељовићем траје више од једне деценије што јасно говори да међу њима нема личних неспоразума и размирица, већ је у питању сукоб настао због истраге која је вођена првенствено за шверц цигарета и напад на Оливеру Лакић.

Марковић је чак 2016. године водио судски спор против Шуковића за наводни покушај угрожавања личне безбједности, због чега је Суд донио пресуду у корист одлазећег премијера, о чему је јавност упозната.

Важно је уочити да је тужилац у том спору био нико други до Енес Баковић, који ће касније, гле чуда, бити постављен за шефа криминалистичке полиције и бити један од најближих Вељовићевих сарадника.

Зашто се тужиоци Весна Јовићевић и Жељко Томковић тиме нису позабавили, они то најбоље знају.
Марковић је у том времену, у више наврата, негирао све Шуковићеве оптужбе, како јавно, тако и на Суду, а након рањавања Шуковића одмах се огласио и одбацио могућност било какве његове повезаности са тим догађајем.
Остало је нејасно зашто се Марковић уопште правдао и демантовао своју евентуалну везу са покушајем убиства Предрага Шуковића иако га, у том тренутку, нико није осумњичио за тај случај.

У то вријеме Марковић је био потпредсједник Владе Црне Горе и руководилац Бироа за координацију служби безбједности и његова дужност је била да усмерава надлежне органе како би ефикасно ријешили случај и открили извршиоца и налогодавца напада на Шуковића а не да се правда и демантује инсинуације о својој евентуалној улози.

Марковић по свему судећи има своје личне разлоге да
објашњава како он није режисер случаја, што је индикатор, који сви актери овога случаја, посебно тужиоци, морају имати у виду. Марковиц ће касније, након Алексићевог хапшења, у једној ТВ емисији, саопштити да „је неко нападом на Шуковића њему хтио нанијети политичку штету“ избјегавајући да појасни на кога конкретно мисли.

Тужиоци су били дужни саслушати Марковића како би појаснио ову изјаву, као и на околности његовог сукоба са Шуковићем. То је важно због чињенице да истражни органи, за све вријеме вођења овог поступка, нису дали одговор на једноставно питање – шта би могао бити мотив Алексићу да изврши ово кривично дјело, чиме се евентуално руководио, ако се зна (то је и доказано) да уопште не познаје Предрага Шуковића, нити познаје Душка Марковића и Веселина Вељовића, нити друга лица из полиције са којима је Шуковић био у сукобу. Осим тога, Алексић не познаје новинарку Оливеру Лакић, а нема нити је икада имао додирних тачака са пословима производње и промета цигарета, чак ни када је службовао у Црној Гори.

Његови боравци у Црној Гори последњих година су везани искључиво за породичну ситуацију. Зато ће тужиоци Жељко Томковић и Весна Јовићевић на крају морати објаснити зашто су покушали Алексића довести у везу са овим догађајем и ко им је дао налог да истрагу усмере према према њему.

Како смо већ извјештавали, Алексић је на контроли оптужнице, пред судским вијећем Бориса Савића, упозорио да је поступак њему плански и смишљено подметнут са циљем заштите стварних починилаца тог тешког кривичног дјела и обрачуна са њим из разлога који немају никаквих додирних тачака са Предрагом Шуковићем.

То све уз напомену да се у вријеме извршења кривичног дјела налазио у Београду о чему су упознати надлежни органи Републике Србије. За вођење монтираног процеса против њега, пуковник Алексић је, као налогодавце, означио појединце из државног врха и безбједносног сектора Црне Горе, а за реализацију Управу полиције и Више државно тужилаштво у Подгорици.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: