Smilja Avramov: Da smo problem hrvatskog genocida nad Srbima postavili 1945, ne bismo doživeli 1991. godinu

Svaki deo gde je živeo srpski narod u Hrvatskoj je naučno obrađen. Da je sve to sakupljeno na jednom mestu, moglo se doći do tačnog broja pobijenih Srba, rekla prof. Avramov 2010. godine

Dvotomna kapitalna knjiga „Genocid u Jugoslaviji – 1941-1945, 1991…“, jednog od vrhunskih stručnjaka za međunarodno pravo, profesorke Smilje Avramov, bavi se tragičnom sudbinom Srba kroz dvadeseti vek, vek obeležen „mega smrću“.

Za razliku od Jevreja koji su ćutanje o svojim stradanjima proglasili „zločinom protiv čovečnosti“, genocid nad Srbima izbrisan je kako iz svetske, tako i iz nacionalne istorije. Strategija „zaborava i prevazilaženja“ u posleratnom periodu vratila se Srbima kao bumerang krajem prošlog veka.

Polazeći od postavke da „za srpski narod genocid predstavlja ključno pitanje njegove prošlosti i njegovog daljeg bitisanja“, profesorka Avramov je prvi deo svoje studije posvetila teorijsko-filozofskom razmatranju genocida, dok se u druga dva dela bavila konkretnim slučajevima genocida i ratnih zločina počinjenih uglavnom nad Srbima na prostoru bivše Jugoslavije od 1945, preko 1991. do danas.

Posao dostojan divljenja veliki je doprinos istinitom sagledavanju istorije koja je danas u velikoj meri falsifikovana širom zapadnih meridijana. Knjiga koju su izdali Akademija za diplomatiju i bezbednost i izdavačka kuća IGAM iz Beograda, bila je i glavni povod za razgovor sa profesorkom dr Smiljom Avramov.

Srbi su verovatno jedini narod koji je u 20. veku tri puta bio suočen sa opasnošću totalnog uništenja. Nije li onda vrhunac cinizma da upravo Srbi početkom 21. veka budu tuženi kao počinioci genocida?

Optužba protiv srpskog naroda za genocid predstavlja vrhunac hipokrizije. Hrvati su, primenjujući napad kao najbolju odbranu, naumili da tužbom protiv nas prekriju sve ogromne zločine koje su počinili. Genocid kao fenomen „konačnog rešenja“ primenili su nad Srbima oba puta. I pored toga što je pravna nauka danas doživela totalni poraz, duboko sam uverena da ćemo taj spor dobiti. Veliku krivicu za hrvatsku tužbu snosimo i mi sami, odnosno naše vlasti, ove, ali i one iz moje generacije. Da smo kojim slučajem problem hrvatskog genocida nad Srbima na dnevni red postavili 1945. godine, ne bismo doživeli 1991, a ni tu tužbu. Mi smo umesto toga zatvarali oči pred stvarnošću. Srbi su naivno, da ne kažem glupo, uletali u razne međunarodne kombinatorike, a da prethodno nisu bili načisto sa motivima i pozadinom ponuđenih im rešenja.

Vaša nova dvotomna knjiga nosi naslov „Genocid u Jugoslaviji – 1941-45, 1991…“. Taj naslov već sam po sebi ukazuje na kontinuitet genocida, a one tri tačke na kraju zlokobno slute da proces nije završen.

Ono što sam nastojala da dokažem u ovoj tužnoj knjizi, upravo je kontinuitet genocida: 1991. je samo produžetak 1941. godine. Genocid nad našim narodom nije dovršen, još uvek doživljavamo ubijanje Srba i na Kosovu i u Hrvatskoj.

I pojedinačni akti spadaju pod pojam genocida, ukoliko imaju za cilj da dokrajče i istrebe do kraja određenu grupu ili naciju. Postoji pre svega ideološki kontinuitet između 1941. i 1991. godine jer je ustaška ideologija vrlo pomno negovana u tom periodu. Oni su bili inkorporisani u zapadnim zemljama u gotovo sve strukture vlasti. Osim toga ustaše su imale svoje odvojene vojne i civilne organizacije. Onda se 1990. organizovano vraćaju u Hrvatsku, samo što tada raspuštaju svoju organizaciju i uključuju se u političke partije. Prikazala sam istorijat ustaškog pokreta od 1945. do 1990. godine akcentujući i dokumentujući njihove veze sa hrvatskim komunistima na najvišem nivou. I u državno-pravnom smislu postoji kontinuitet njihovih zločina. Tuđman je to otvoreno priznao da je struktura njegove države u velikoj meri kopija NDH.

To je i Mesić govorio. Čuvena je njegova izreka da su Hrvati, za razliku od svih drugih, pobedili tri puta. Treća pobeda je zapravo stvaranje NDH.

Tako je. Dakle, krivicu snose naši političari koji nisu sagledali pozadinu tog događaja. Danas čak i hrvatski teoretičari i istoričari, poput Dušana Bilandžića, pišu o tome koliko je Broz gajio odioznost prema Srbima. Kada je nakon rata došao u Vršac, prvi njegov nalog bio je da se Srbija tretira kao okupirana zemlja.

Drugi nalog odnosio se na likvidaciju srpske buržoazije, a posebno likvidaciju solunaca i srpske inteligencije. Ostala je prećutana knjiga Velibora Savića „Solunci na lomači“, pa onda likvidacija vojvode Bojovića i čitave njegove porodice, kao i unuka vojvode Putnika. Tragično je da ni danas nemamo tačan broj naših ratnih i poratnih gubitaka. Koliko je profesora fakulteta, glumaca, umetnika, uopšte ljudi koji su nosili uniforme, stradalo?

Još jedna naša velika greška bila je ta što smo duboko verovali našim bivšim ratnim saveznicima koji su igrali dvostruku ulogu. Pre svih Velika Britanija. Pozivajući se na autentične izvore navela sam u drugom tomu da je Pavelić od 1926. godine radio za britansku obaveštajnu službu. Ovde se lako i lakoverno prelazilo preko angloamerikanskog bombardovanja Srbije 1944. godine, u vreme kada su se Nemci povlačili iz Srbije. I kada je najveća koncentracija Nemaca bila prema Zagrebu, na koji nije pala nijedna bomba. A Srbiju su temeljno razorili.

Gotovo je zaboravljeno da su angloameričke snage pred kraj rata bombardovale zarobljeničke logore srpskih oficira i vojnika. U široj istorijskoj perspektivi postoji duboka veza između bombardovanja 1944. godine i bombardovanja naših saveznika 1999. godine. I jedno i drugo bez ikakvih pravnih osnova. Iza genocida nad Srbima u NDH stajala je nacistička Nemačka i Vatikan. Iza genocidne politike 1991. stajao je ujedinjeni Zapad, pobedničke i poražene zemlje u Drugom svetskom ratu.

Kako se desilo da su oba genocida prećutana?

Tačno, genocid nad srpskim narodom prećutan je i negiran 1991, kao i onaj 1941. Režiseri najprljavijeg rata u modernoj istoriji, onog protiv Jugoslavije, ne samo da su prećutali genocid, nego su licemerno Srbiju razapeli na krst srama i proglasili krivcem za razaranje SFRJ, pa i za genocid.

Nama je danas potrebno suočavanje sa tom gorkom istinom. Genocid je u tom sklopu ključno pitanje, budući da osvetljava ne samo lokalne odnose unutar bivše zemlje, nego, pre svega, odnos Zapada prema srpskom narodu. Iako je Generalna skupština UN 1992. proglasila etničko čišćenje kao genocid, za „Oluju“ i „Bljesak“, kojima su konačno počišćeni Srbi iz Hrvatske, do danas nema kazne.

Treba imati u vidu da su u tim akcijama Hrvatima pomagali američki generali. Amerikanac Piter Singer napisao je u svojoj knjizi da Hrvati nisu imali kapacitet da izađu na kraj sa Srbima. I još je priznao da su „Oluju“ oni, Amerikanci, izveli. Ja to citiram u knjizi. Idealan je trenutak u ovom istorijskom času da postavimo karte na sto, da prestanemo jednom sa dodvoravanjem, savijanjem kičme i samooptužbama. To narod više ne može da podnese.

Treba videti kako su se Jevreji i Jermeni izborili za priznanje genocida nad njima. Oni su dobili svoje obeštećenje. Iako u to vreme nije postojala država Izrael, stradali Jevreji bili su državljani raznih zemalja. Ništa im to nije smetalo da postave odštetni zahtev koji se izvršava do dana današnjeg. Samo su Nemci državi Izrael isplatili 72 milijarde maraka, kao i doživotne penzije preživelim logorašima ili njihovim maloletnim naslednicima.

A mi? Kako komentarišete činjenicu da danas u Beogradu veliki broj ljudi pronalazi sve moguće razloge za nepodizanje protivtužbe za genocid Hrvatskoj.

Srpski narod nije dobio reparacije, niti obeštećenje za genocid počinjen nad njim. Mi ne znamo tačno do detalja u čemu se sastojao sporazum između Branta i Tita kojim su oproštene reparacije. Osim ako se ne računa izgradnja Krškog nemačkim kapitalom. Sporazum Tita i Branta postoji u tajnim arhivama, ali mi nije jasno zašto današnja vlast ne dozvoljava nama, naučnim radnicima, uvid u taj deo arhiva. Danas se pojedini naši pravnici pozivaju na retroaktivnost iz neznanja. Ili je nešto drugo u pitanju?

Navodno, Konvencija o genocidu doneta je 1948. pa se ne može primeniti na događaje od 1941. godine. To je apsolutno netačno jer bi u tom slučaju ceo Nirnberški proces i akti koji su vezani za njega bili ništavni. Upravo je obrnuto. Generalna skupština UN je nirnberške principe kodifikovala i proglasila ih sastavnim delom univerzalnog međunarodnog prava.

Vi ste stručnjak za međunarodno pravo, ali je vaša knjiga o genocidu nad Srbima istovremeno i veliki doprinos srpskoj istoriografiji.

Ne mogu se praviti naučne sinteze bez empirijske građe za obradu nekog fenomena. Tako vam je i sa genocidom. Da bih izvršila klasifikaciju tih velikih zločina morala sam da uključim istorijske elemente. Istoričari su napisali brojne knjige o zločinima nad Srbima u 20. veku, ali su one uglavnom prećutane. Za naše političare ne postoje. Iz tih knjiga oni nisu izvukli nikakve zaključke.

Ne postoji deo gde je živeo srpski narod u Hrvatskoj a da on nije naučno obrađen. Da je sve to sakupljeno na jednom mestu, na osnovu te građe moglo se doći do tačnog broja pobijenih Srba. Ali te knjige su odbačene. Ova vlast ne pokazuje nikakav interes za srpske žrtve. Svi mi pišemo po privatnoj inicijativi i vlastitoj savesti, da bi ostavili budućim generacijama trag o zločinima. Ako one uopšte budu zainteresovane za nju.

Kako objašnjavate tu nezainteresovanost?

Ima tu više faktora. Da li smo izgubili istorijsko pamćenje? Da li je korumpirana politička pseudo elita „progutala udicu“, da li je nauka zatajila? Postoje i nalozi koje klijentela preuzima. Sve to dovelo je do velike frustracije srpskog naroda. Otkud nepoverenje i otpor prema vlastima? To je posledica takve politike. Ljudi su rezignirani i nemoćni.

Postoji, dakle, još jedan kontinuitet kada je srpska politika u pitanju. Reč je o neznanju političara i njihovom izbegavanju da se oslone na nauku. Zašto?

U svim civilizovanim zemljama postoje naučne strukture koje svakodnevno brifuju političare i usmeravaju politiku u određenom pravcu. Naša unutrašnja, ali i spoljna politika, velika je improvizacija. Poguban je nedostatak kooperacije između nauke i politike, čak bi se moglo reći da među njima postoji antagonizam. Političari se plaše naučnih radnika. Pseudointelektualci okupljeni u nekakvim NVO imaju mnogo veći uticaj na naše političare od vrhunskih naučnih radnika. Čak ih finansiraju iz budžeta.

A kada pogledate te tzv. NVO, one uopšte nisu nevladine, one su nezavisne jedino u odnosu na našu Vladu. Ali su vrlo vezane za strane vlade koje ih u većini finansiraju. NVO koje su nastale u vreme razaranja SFRJ, istureni su propagandni punktovi određenih zemalja. I ovde legalno rade ono što bi se u svakoj drugoj zemlji moglo podvesti pod klasičnu špijunažu, ili pod antidržavnu delatnost.

Zato ih je Putin zabranio u Rusiji.

Nije ih zabranio samo Putin. U velikom broju azijskih zemalja, koje nisu komunističke, takođe su im zabranili rad. Uzmite Maleziju ili Singapur. Tamo su pohapsili predstavnike stranih međunarodnih organizacija koje su vršljale po zemlji, potom ih pustili i proterali iz države. Zapadnoevropske zemlje takođe imaju vrlo strog sistem kontrole nad NVO sektorom. Tamo ove organizacije moraju strogo da se pridržavaju programa rada imajući u vidu interes svoje zemlje. Kod nas je u tom pogledu potpuno anarhično stanje.

Haotično stanje koje pominjete u vezi sa NVO, vlada u mnogim oblastima našeg društva. Fabrikuje se istorija, ponavljaju se u medijima laži koje, izrečene više puta, postaju „istina“. Jedna od njih je da su nas naši saveznici i prijatelji bombardovali 1999. samo zbog Miloševića.

To su najobičnije gluposti koje ni polupismeni ljudi ne prihvataju. Svesti tako komplikovan društveni problem, kao što je nestanak jedne države, na jednu ličnost, to je, da ne upotrebim teži izraz, infantilizam. Koja je to država nestala u svetu, a da u njen nestanak nisu bili umešani i strani faktori?

Tragedija Jugoslavije planirana je od 1945. godine. Videlo se to po aktivnosti ustaša, po unutrašnjem ustavnom razvoju koji je išao do tačke kada bi se kvazipravno moglo opravdati razaranje države. Ta tačka je Ustav iz 1974. godine. A samo bombardovanje 1999. godine je takođe vrsta genocida nad ovim narodom. Svaljivati sve na mrtvog Miloševića kukavički je, bedno i podlo. On je imao političkih grešaka ali ono za šta je optužen u Hagu notorna je laž. Kao i mnogo šta drugo što mu tovare ovde.

U drugom tomu vaše nove knjige objašnjavate moderne oblike genocida.

Pokušala sam da dam pregled modernih oblika genocida sa naglaskom na tome da je Konvencija o genocidu prevaziđena. Uostalom, to je stav mnogih teoretičara, jer je Konvencija iz 1948. godine imala u vidu prvenstveno okolnosti posle Drugog svetskog rata, odnosno tragediju Jevreja i ostalih slovenskih zemalja. Hitler nije imao za cilj samo uništenje Jevreja, nego i uništenje slovenstva.

Uostalom, ne možete negirati da i danas ima izvesnih elemenata rasizma u savremenoj politici Zapada. Šta znači formiranje triju novih velikih vojnih baza u slovenskim zemljama: u Poljskoj, Češkoj i u Srbiji? Bondstil je deo tog strateškog koncepta koji je uperen prema četvrtoj slovenskoj zemlji – Rusiji. Ukoliko bi došlo do nuklearnog rata, to bi značilo uništenje slovenstva, uništenje Istoka. Ima tu rasističkih momenata o čemu je Hitler otvoreno govorio i pisao, smatrajući da slovenska rasa treba da iščezne. Ovi danas to perfidnije rade. Ono što nije uspelo Hitleru, uspelo je njegovim naslednicima i Papi Piju dvanaestom.

U čemu je razlika između tradicionalnog i tehnološkog genocida, kako vi u knjizi uglavnom krstite NATO i američke poduhvate?

Sam čin izvršenja tradicionalnog genocida, kakav je izvršen u nacističkoj Nemačkoj i ustaškoj Hrvatskoj, zahtevao je hiljade ljudi. Izvršenja tehnološkog genocida zahtevaju mali broj ljudi, ali su njegove dimenzije daleko šire. Tehnološki napredak omogućio je mnogo perfidnija ubistva. Savremena civilizacija u svojoj utrobi nosi genocid.

Međutim, idejni temelji savremenog tehnološkog genocida izviru iz šireg konteksta, iz vizija radikalnih društvenih promena čija motivacija nije rasizam, nacizam ili religija, nego ekonomski i strateški interesi Amerike… Sudeći po američkoj politici unazad 4-5 decenija, rat je najpodesniji način za sprovođenje tehnološkog genocida. On je neselektivan u masovnim ubistvima i razaranju, a privatizacijom rata i uvođenjem „privatnih“ vojnih korporacija pretvoren je u lukrativni biznis, ponegde u narko-biznis, kao na primer u Avganistanu ili na Kosovu i Metohiji.

Profesor Stiven Mets ističe da se u centru savremenog rata nalazi „profit i ogromna skala kršenja ljudskih prava. Ko je voljan da pribegne zločinu, može steći ogromne svote novca“. Suprotno porukama koje su čovečanstvu uputili utemeljivači tehnološke revolucije Nikola Tesla, Ajnštajn i drugi, nauka je danas zloupotrebljena u rukama beskrupuloznih političara. Savremeni tehnološki varvarizam predstavlja pretnju celokupnom čovečanstvu. Ne treba potceniti snažan ubilački kapacitet SAD-a i NATO-a. Važno je podsetiti se reči Eriha Froma da težnja ka svemoći nema koren u snazi, nego u slabosti.

Da li se formalno pravno tehnološki oblici uništenja država i naroda mogu podvesti pod pojam genocida?

To pitanje nalazi se pred nama, pravnicima. Po Konvenciji o genocidu oni su strogo pobrojani i van tih oblika se ne može ići. Tako je formalno-pravno. Ako bismo analizirali suštinski, recimo, ekonomsko razaranje pojedinih zemalja, njihovih nacionalnih i privrednih resursa, što dovodi do postepenog odumiranja i nestajanja čitavih grupa, dolazimo do ekonomskog genocida pod koji može da se podvode i tranzicija. Multinacionalne kompanije na tlu Afrike ili Latinske Amerike zakupljuju ogromna prostranstva i likvidiraju čitava sela. Šta je to ako ne genocid?

U našoj javnosti, tek nakon pojavljivanja knjige Karle del Ponte, započela je priča o zločinima prodaje organa na Kosovu. U vašoj knjizi o genocidu u Jugoslaviji tvrdite da je to počelo još 1991. godine u Gospiću. Kako je moguće da o tome ćutimo tolike godine?

Karla del Ponte je tom pričom htela samo da prikrije stvarno stanje stvari. A naš Sud za ratne zločine je u toj stvari na potpuno pogrešnom putu, i to u cilju izbegavanja odgovornosti Amerike. Vađenje organa Srbima počelo je u Gospiću. To je otkrio Hrvat Milan Levar, gradonačelnik Gospića, čak je o tome govorio u Hagu. Kada se vratio u Hrvatsku – bio je ubijen.

Imate čitavu seriju takvih slučajeva. U knjizi sam navela primer romske omladine, koju su u nekoliko kamiona prevezli u okolinu Slavonskog Broda, gde su im vađeni organi. To su radili hrvatski lekari. Potom su Romi ubijani. Bilo je takvih zločina da vam pamet stane. Jedan od rukovodilaca vojne korporacije, Amerikanac Piter Singer, napisao je ogromnu knjigu o vojnim korporacijama, odnosno o privatizaciji američke armije. On je tu naveo Dajn korporaciju koja je optužena zbog trgovine ljudima u Bosni.

Zašto vam je priča o „žutoj kući“ u Albaniji u kojoj su Srbima vadili organe neuverljiva?

To je priča za decu. Albanci su bili manipulativni faktor, fizička radna snaga. Tako komplikovana operacija, kao što je vađenje ljudskih organa, može da se vrši samo u savršeno opremljenim bolnicama sa specijalnim aparatima. To nije moglo biti rađeno u „žutoj kući“, tamo su ih verovatno posle operacija ubijali. Možda su ih iz Bondstila dovodili tamo na likvidaciju. Pitanje je koje su sve bolnice na Kosovu u to bile uključene. Sigurno se zna da je najsavremenija bolnica u Bondstilu.

Osim toga, uskoro će biti objavljen transkript naših kontraobaveštajnih službi, koje su prisluškivale razgovore američkih generala i Albanaca, a koji svedoči o tome da su sa Kosova slali organe Kraljevskoj bolnici u London. Ta delatnost je stravičniji način izvršenja genocida od vivo eksperimenata nad ljudima koje je vršio Mengele. Ovo što se kod nas desilo nadmašilo je i Aušvic. A mi još uvek nemamo jasnu sliku ko je i koliko bio umešan u sve to. Ni kolike su i ko su žrtve svega toga. Ne znamo ili ne želimo da se suočimo sa tim? Tek nam predstoji ispitivanje tog najstravičnijeg od svih genocida.

Da li će vođama NATO-a ikada biti suđeno za tolike počinjene zločine?

Proces koji je otpočeo raspadom Istočnog bloka neki označavaju kao početak Trećeg svetskog rata. Sklona sam da to prihvatim, ali taj proces nije dovršen. On je u toku. Kada mu dođe kraj svakako da će doći do otvaranja nove stranice u istoriji i shodno tome polaganja računa. Fidel Kastro je nedavno rekao da je sazrelo vreme da se oformi jedan novi Nirnberški sud za suđenje rukovodiocima NATO-a. Mislim da je u pravu.

Mi smo NATO „pomilovali“, oni su naši prijatelji.

Bombardovanje SRJ tipičan je primer genocida. Utoliko pre što još nismo svesni svih njegovih posledica. Osim svih onih užasnih razaranja i ubistava, po Srbiji je razbacano desetine hiljada bombica iz kojih se sastoje kasetne bombe i koliko već osiromašenog uranijuma. Formalno pravno to se ne može uključiti u Konvenciju, ali suštinski postoje svi elementi genocida. Stekli su se istorijski uslovi da podignemo jednu sveobuhvatnu tužbu zbog genocida protiv srpskog naroda od 1941. do danas.

Ali ko to da uradi? Isti onaj pravni tim koji nas je već zastupao u slučaju tužbe BIH protiv Srbije?

Ne znam sastav tog tima. Da je bilo propusta u našoj odbrani od tužbe BIH, bilo je. Tibor Varadi je stručan, na visokom je pravničkom nivou, imam prema njemu prijateljski odnos. Ali moram reći da u njegovom slučaju postoji sukob interesa. Varadi je napustio profesuru u Novom Sadu i koliko znam direktor je Evropskog centra Soros u Budimpešti. Koga on zastupa u Hagu – nas ili Sorosa?

Sigurno je da imamo veoma stručne pravnike, a zašto oni nisu uključeni u tu priču, drugo je pitanje. Bila sam zaprepašćena kada sam srela čoveka koji je kod mene briljantno magistrirao a danas je taksista. Ovo je zemlja u kojoj najvažnija partijska knjižica a ne stručnost. Srbija ima kapacitet za odbranu pred bilo kojim sudskim forumom, problem je u neodgovarajućoj mobilizaciji, odnosno u neangažovanju pravih stručnjaka.

Gledate li prenose suđenja Vojislavu Šešelju u Hagu?

Gledam ponekad. Oni nemaju zašto da optuže Šešelja sem za verbalni delikt. Tužilaštvo dovodi neke svedoke nemoćne da mu bilo šta dokažu. Zato strahujem da ne doživi istu sudbinu kao Milošević, kome takođe apsolutno ništa nisu mogli da dokažu.

Tribunal je čitavu pravnu nauku pretvorio u farsu. On više liči na marionetsko pozorište, nego na istinski Sud. Miloševiću se u vezi sa Hagom može pripisati jedna greška. Kada je Rezolucijom SB osnovan taj sud, izričito je rečeno u stavu prvom da se on osniva radi uspostavljanja mira. To znači de je Dejtonskim sporazumom taj sud morao biti ukinut.

Milošević i ekipa koja je bila sa njim, morali su to zatražiti posle potpisivanja mirovnog ugovora u Dejtonu. Ne samo da to nisu učinili, nego su čak dozvolili pominjanje Tribunala u sporazumu. Odmah nakon Dejtona napisala sam veliki članak, objavljen je u Analima Pravnog fakulteta, u kome sam tvrdila da Srbija ni pod kakvim uslovima ne sme da prihvati taj sud. Nijednog našeg državljanina nismo smeli izručiti. Još iz rimskih vremena postoji pravilo koje kaže da se iz nepravde ne može izvući pravo i pravda. A Tribunal je nastao iz jednog protivpravnog akta, prekoračenjem nadležnosti SB. Srbija nije smela da pristane ni na otvaranje njihove kancelarije ovde.

Uskoro ćemo postati bogatiji još za jednu kancelariju. Otvoriće je ovde EULEKS.

EULEKS je još jedna teška podvala Srbiji. Pre svega mi nismo član EU, pa prema tome nemamo nikakvih obaveza prema njima. Sa druge strane imamo veoma rđavo iskustvo sa EU. Oni su nam kroz Karingtonov papir razorili zemlju, oni su nam prvi nametnuli sankcije, bombardovanje da ne pominjem… Šta je smisao prenošenja prava na EULEKS? Da se izbaci Rusija čiji nas je glas štitio u SB. Rusija nema uticaja na EULEKS, tako smo sami sebe lišili jedinog zaštitnika u SB. Sada naša vlast plasira laži o tome kako je to dobro jer je EULEKS prihvatila i Rusija. Jeste, ali tek pošto ga je prihvatila Srbija. Putin je odavno rekao da Rusi ne mogu biti veći Srbi od Srba.

Branka Čuljić

Naslov i oprema: Stanje stvari

Izvor: Pečat, 8. 1. 2010/Srpski memorijal