Smiljanić: Za totalnu stvarnost, totalna književnost

Ono što sam napisao u predgovoru za neobičnu, snažnu , iskrenu i posebno inspiratorsku knjigu pesama Slavice Jovanović sa naslovom ,,I ubi drvo čoveka“ 2002. godine, može svakako kvalifikovati i ovu inzvanrednu knjigu Slavice Jovanović koja je već u vrhu naših koleginica pesnikinja, ne posustaje u svojim koracima, ka otkrovenju i ka oživotvorenju postojećeg. Ova knjiga potvrđuje moj spisateljski vjerujući stav koji glasi: za totalnu stvarnost, totalna književnost. I ovo je pesnička knjiga , koja ide snažnim koracima; grabi ga rasvetljavanju totalne stvarnosti, a obeležena je masovnim stradanjem slabih i nevinih i zalaganjem za njihovo pravo.

Slavica Jovanović je pesnikinja ugroženih stradalnika , a samim time i svoga naroda. Tako je i svoje rodoljublje, koje je srpsko pravdoljublje , označila kao iskonski zavet, koji se mora negovati i pesmom opevati. Podarila nam je jedinstvenu jadikovku, ali i himnu svih poniženih , uvređenih i ranjenih nasrtajima silnika i moćnika.

Ova knjiga je inspiracija i nauk i zavređuje da se nađe u mnogim rukama zahvalnih čitalaca. Nominovana je i za visoko priznanje Akademije ,,Ivo Andrić“. Kao potvrdu svega što sam napisao želim da citiram pesmu Slavice Jovanović:

,,U zemlji gde se rađaju posmrčad“

U zemlji ratova, deca se rađaju posle očeve smrti, zovu ih posmrčad,
rađaju se na carski rez. Nebo im preseca pupčane vrpce,
u ruke ih prihvata babica i daruje sirotištima…
Oči im najtužnije, radioaktivne, sijaju u mraku , oni su prvenci i prvorod,
predodređeni su da nose gas-maske, da se zaštite od trovača,
njima je helijum i kiseonik jedini spas,
dok bosonogi koračaju, miniranim poljima rata…

Radomir Smiljanić, književnik