Насловна Поглед Смрт у Бондстилу: Убиство српског оца и сина доказ да погром на...

Смрт у Бондстилу: Убиство српског оца и сина доказ да погром на Косову и данас траје

Тог дана 2004. године, након што су мјештани тог села у општини Штрпце добили увјеравања да им не пријети опасност од комшија Албанаца, убијени су Добри Столић и његов двадесетдвогодишњи син Борко

1
Smrt
Мартовски погром на Косову и Метохији

За породицу Столић, која је из Урошевца протјерана 1999. године и дом пронашла у Драјковцу, као и за многе друге српске породице на КиM, 17. март је дан најтежих сјећања.

Тог дана 2004. године, након што су мјештани тог села у општини Штрпце добили увјеравања да им не пријети опасност од комшија Албанаца, убијени су Добри Столић и његов двадесетдвогодишњи син Борко.

„Те вечери, прије 15 година, чули смо пуцње“, прича за Танјуг Срђан Младеновић, пашеног убијеног старијег Столића и наставља:

„Чули смо запомагање моје свастике Вере, брзо су дошли и припадници КПС-а и припадници Кфора. Добри је убијен на лицу мјеста, а за Борка до сутрадан нисмо знали да ли је жив или мртав, јер је био у америчкој бази Бондстилу. Његове ране су биле прострелне и могао је да се спаси тај млади живот — Борко је имао 22 године, а његов отац 45 година.“

Добри је упуцан када је ишао по дрва иза куће, а његов син који је чуо пуцње када је изашао из куће и био је још жив после рањавања.

Мјештани су одмах позвали полицију, Кфор, Хитну помоћ, прича Зорица Младеновић, тетка покојног Борка и додаје да амерички Кфор није дошао како су обећавали, већ су послали украјински Кфор који је имао старо возило, које није могло да прође албанске барикаде испод њиховог села.

Борку, ког је рањеног до возила Кфора у наручју носио дједа, прва помоћ пружена је у амбуланти у Штрпцу, али пошто ту нису могли ништа да ураде, Кфор га је повезао у Бондстил.

„Оно што ме највише боли јесте што би Борко остао жив без икаквих последица и по живот и по здравље, јер метак у стомаку није погодио ниједан витални орган — дијете је искрварило“, наводи Зорица.

Да су му на вријеме дали крв и пружили помоћ он би и дан-данас био жив, каже она.

„Стално враћам у глави шта смо могли да урадимо, како смо могли да га пустимо, како у овом Штрпцу у тој амбуланти није било могућности да му се дâ крв. Па зар живимо у 14. вијеку?“, са тугом која не пролази прича Зорица и горко закључује:

„Њих су Албанци убили без икаквог реда, смисла и закона, испред куће у којој су живјели, без икакве могућности да претпоставе да ће се то десити. А чињеница је да нико није осуђен за тај злочин.“

Како је испричала Зорица, у Штрпцу нису очекивали тај 17. март. Прије убиства Борка и Добрија мјештани села су се окупили уплашени за своју судбину, а представници Албанаца из те општине тврдили су да неће бити провокација из сусједног, чисто албанског села Фираје, из којег су убице те вечери и дошле.

„Ова кућа, у којој су живјели и испред које су убијени, јесте мало удаљена од осталих кућа у селу и до ње се преко ливада и њива за пет минута стиже до шиптарског села Фираје, одакле су стално надирали Шиптари и нападали нас.“

„Прије 17. марта, Вера, Добријева супруга и Боркова мајка, видела је да се ту мувају нека дјеца која чувају стоку, нешто гледају, долазили су до саме куће, али није ништа слутила, нико од нас није слутио да ће толико зло да се догоди“, прича Зорица.

Ни после 15 година нису сазнали ко је и зашто њих убио, наводи она и додаје да је постојала сумња да је човјек из Пећи Газим Ферати убица, али због недовољно доказа он је ослобођен.

Судбина је Столиће у Верино родно место Драјковце вратила 1999. године, када су протјерани из Урошевца, гдје су живели од 1979. године, прво приватно, да би касније сазидали своју кућу.

„Добри је у Урошевцу радио у суду за прекршаје, био је чувар и 1999. године су сви избјегли одатле. Дјеца су отишла још за вријеме бомбардовања, а Вера и Добри су остали са намјером да сачувају своју кућу, мислећи да ће све то проћи и да ће се и дјеца вратити и наставити са школовањем“, прича Зорица.

Додаје да када је престало бомбардовање 1999. године и када су се српска војска и полиција повукле, а Албанци почели са злочинима, Вери и Добрију су „два Шиптара упала у кућу и избацили их“.

„’Ово није ваша кућа, вама је Милошевић направио кућу‘, рекли су им“, каже Зорица и додаје да су Вера и Добри побегли као и сви остали, најпре су били на тргу у Урошевцу, а онда су заједно са другим протераним Србима аутобусима превезени у централну Србију.

До августа 1999. године су становали приватно у Барајеву, а онда је Борко решио да заврши средњу школу у Штрпцу, где се вратио са родитељима.

Упитана да ли се и данас суочавају са провокацијама и да ли се осјећа безбједно, Зорица каже да провокација има стално, али да су огуглали на све.

„Да ли сам безбједна — нисам, чим се стално питам ако ми дијете пет минута закасни из школе или од друга да му се није нешто десило, сигурно се не осјећам безбедно, али огуглали смо на све…“, каже Зорица и додаје да не планирају да се иселе из Драјковца, али да се плаши да их не отјерају.

Добри и Борко сахрањени су прво у селу Драјковце, гдје су и убијени, а након три недеље су ексхумирани, рађена је обдукција и онда су тијела пренијета у Младеновац гдје и сада почивају, а гдје данас живе њихова супруга и мајка Вера и старији син и брат Предраг.

Извор: Спутњик

1 КОМЕНТАР

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here