Špigl: Bezbjednost u Evropi – NATO je još samo sjenka

Možete da kitite NATO, kako to čini ministar spoljni Nemačke, Heiko Mas. Ili možete da trezveno konstatujete: Savez se raspada. Upravo zato Evropa pod hitno mora da se sama pobrine za svoju bezbednost.

Moramo da želimo NATO – tako je napisao ministar spoljni Heiko Mas nedavno u ovom listu. Ovo htenje je substitucija za realnost. To je pranemački idealizam. Ne može biti čega ne sme biti.

Ali zar predsednik Francuske Emanuel Makron nema pravo? Kakva je to Alijansa u kojoj privredno najjači član USA preti drugom po ekonomskoj snazi članu Nemačkoj da će njene automobile proglasiti za pretnju “nacionalnoj bezbednosti”? U kojoj članica Turska, po ko zna koji put kršeći pravo, umaršira u neku susednu državu – i pri tome prisli na povlačenje specijalne snage armije Francuske, takodje člana?

I u kojoj ista ta Turska u velikom stilu organizuje etnička čišćenja i nasilna preseljavanja – a ostatak Alijanse pogodjeno gleda u stranu, sve ponavljajući kako je NATO savez vrednosti ?

Slobodno onda takav savez možete proglasiti za moždano mrtvim – ali i ne morate. Jer ipak je naivno pred ovakvom stavrnošću zabijati glavu u pesak. Vreme je da se bude iskren.

Heiko Mas žudi za NATO, koga odavno više nema. Alijansa je u 70-toj godini svog postojanja samo još sopstvena senka: NATO se nalazi u egzistencijalnoj krizi.

Različiti interesi savezničkih partnera

Istina glasi da NATO, zbog divergirajućih interesnih pozicija svojih članova, ne garantuje više suštinske bezbednosne interese država članica. Intervencija Turske u Siriji direktno ugrožava bezbednosne interese Evrope. I preti da uništi uspehe u borbi protiv “Islamske Države”.

Kako u Siriji tako NATO ni u drugoj velikoj pretnji evropskoj bezbednosti, onoj u Libiji, ne čini ništa. I upravo ovde bi trebalo da Evropa sopstvenim sredstvima sve da učini za to da se ovaj konflikt okonča. Najbitni korak ka tome bi bio da dve članice NATO, Italija i Francuska, prestanu više da podržavaju, plaćaju i naoružavaju suprostavljene strane u ovom ratnom konfliktu.

I upravo ovde se mora dokazati sposobnost Evrope da razreši probleme na sopstvenom kućnom pragu. Što NATO ne čini obsolventnim – ali prisiljava na bolne priorizacije. Da li više polažemo na Evropsku Uniju ili slepo naoružavamo NATO-Savez na ona 2% budžeta ? O tome Heiko Maas ćuti.

NATO je bio i jeste u tome dobar da zastraši simetrične pretnje. To može, jer samo evropske članice NATO već danas tri puta više ulažu u naoružanje nego Rusija. I jer – iz sopstvenih prainteresa- iza njih stoji atomska sila USA. Mi ozbiljno shvatamo bezbednostnu zabrinutost istočno-evropskih članica NATO. U to spada trajuće garantne bezbednosne mere poput tzv. Air Policing iznad država Baltika, pa rotirajuća prisutnost NATO u Istočnoj Evropi i poboljšanje vremena reakcije.

“To keep the Russians out” funkciniše i dalje kao i “to keep the Americans in”, kako to definisa prvi generalni sekretar Alijanse lord Ismay. O trećem zadatku NATO: “to keep the Germans down” niko danas ništa ne želi da čuje. Naprotiv.

Nedostaje evropska inicijativa za razoružanje

No upravo u odnosu prema Rusiji su vidne strateške diference izmedju članica NATO. Izlazak iz INF-Ugovora od strane Donalda Trumpa može biti da je u interesu USA, kao i Rusije. Jer ni jedna ni druga država ne moraju da se više obuzdavaju u odnosu prema Kini. Ali izlazak iz tog ugovora ama nikako nije u interesu Evrope.

Jer to atomsko naoružanje ugrožava bezbednost Evrope. Ko odbija da razmišlja o razoružanju, taj podleže “intelektualnom auto-razoružanju”, kako to precizno reče prof. Bernd Greiner, doskora šef Center for Cold War Studies. Insistiranje na razoružanju nije nešto poput levičarskog sanjarenja nego je mrtvo ozbiljna realpolitika.
I da li je nemački socijaldemokratski ministar spoljni na izalazak iz ovog ugovora reagovao sopstvenom inicijativom u razoružanju ? Šta bi jedan čuveni SPD-strateg Egon Bahr, jedan čuveni Vili Brand uradili u ovakvoj situaciji ?

Odavno nam je potrebna evropska inicijativa u razoružanju. Npr. ponuda Rusiji da se odreknemo taktičkih atomskih raketa u Nemačkoj te stacioniranja USA raketne odbrane u Istočnoj Evropi ako Rusija povuče svoje “Iskander” rakete iz Kaliningrada i rakete srednjeg dometa sa svoje evropske teritorije. Za tako što nemački ministar spoljni Maas je morao da se potrudi u okviru NATO. Ali baš potrudi. Jer to bi bilo problematično i u samom NATO. Ali on prsta mrdnuo nije.

Koliko se još samo malo u NATO strateški interesi članica poklapaju pokazuje i izgedni kraj atomskog ugovora sa Iranom (JCPOA). Koji je bio delotvorni instrument protiv nuklearnog naoružanja Irana, a koji su USA pod Trumpom, bez konsultacija u samom NATO, razorile brutalnom unilateralnom politikom sankcija. Sada se stoga nalazimo kratko pred trkom u nukleranom naoružanju na Bliskom Istoku. Što direktno ugrožava bezbednost Evrope.

Svima su sada puna usta priče o strateškoj suverenosti Evrope – da je ima, bila bi pokazana na slučaju JCPOA. Ali sve te silne zakletve evropskih ministara spoljnih poslova i finansija da će omogućiti Iranu da trguje -i naftom- su se pokazale kao prazna priča. Evropa čak nije u stanju ni da humanitarni materijal, poput lekova za rak, dostavi Iranu. Što ne bi bilo nikakvo vojno pitanje nego ono, u kome je Evropa stvarno i jaka: privreda i trgovina.

Ne smije se politika nadomjestiti vojskom

Ako NATO suštinske bezbednosne interese Evrope više ne pokriva, ako članice NATO čak ugrožavaju bezbednost Evrope, onda Nemačka mora da preuzme više odgovornosti. I u svetu i u Evropi.

Ali ne sme se politika nadomeštavati vojskom, kako to želi nemačka ministrica vojna Annegret Kramp-Karrenbauer. Potrebna nam je strategija za izdrživu evropsku suverenost. Što za početak znači da ojačamo snage Evrope.

Za najjaču unutrašnje tržište sveta je to početno gledano manje vojno pitanje a više pitanje privredne i poreske politike. Ako želimo da damo odgovor na unilateralizam USA, onda moramo da etabliramo euro kao globalno vodeću valutu. Samo tako možemo da stvarno internacionalno budemo angažovani a da ne budemo bespomoćno izloženi unilateralnim sankcijama.

Ali zato, pre svega, moramo da prevazidjemo duboku krizu izmedju Nemačke i Francuske. Za šta je potrebno više nego definisanje evropskih standarda za izvoz naoružanja. Jer to onda znači da ne stavljamo egoistične nacionalne nemačke interese nad Evropom – kao na primer po pitanju digitalnih poreza. A to istovremeno znači da ojačamo sposobnosti Evrope za civilno-vojne intervencije u asimetričnim konfliktima u evropskom komšiluku. Što predpostavlja drugačiju vojnu opremljenost, drugačije spremnost unpred a ne ponovno jačanje konvencionalnog zastrašivanja.

A to znači više policajaca nego tenkova, više helikoptera nego fregata.

To bi bila supotnost moždanoj smrti – ali pre svega bi to bilo prevazilaženje NATO nostalgije u korist realpolitike. Vreme je da budemo iskreni.

Autor: Jürgen Trittin (Savez 90/Zeleni), poslanik Bundestaga, bivši savezni ministar ekologije SR Nemačke, bivši ministar za evropske poslove Savezne Države Donja Saksonija, bivši šef poslaničkog kluba Zelenih u Bundestagu

Prevod: Mirko Vuletić