Špigl: Sukob Erdogana i Trampa mogao bi uništiti NATO

Berat Albajrak je jedan od najmoćnijih ljudi u Turskoj, ali se prošlog petka u istanbulskoj palati Dolombahče očigledno osećao neprijatno. Kao turski ministar finansija, pozvao je direktore vodećih kompanija i bankare da mu predstave plan za sprečavanje valutnog kolapsa i zaustavljanje daljeg potonuća ekonomije koja klizi u ambis. Morao je da kaže nešto, morao je da zvuči ohrabrujuće i iznese plan. Ali umesto toga, bespomoćno se mučio da nađe prave reči, očigledno nervozan. Potom je pokazao PowerPoint prezentaciju sličnu nečemu što bi napravio student prve godine ekonomije.

„Bilo je uvrnuto“, kaže direktor jedne turske kompanije. Do pre svega nekoliko nedelja, četrdesetogodišnjeg Albajraka su mnogi ljudi u Turskoj tretirali kao čoveka koji ne može da pogreši, uprkos aroganciji. On je zet turskog autokratskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana i uživao je u impresivnoj karijeri. Godine 2015. postavljen je za ministra energetike, gde je ostao do jula ove godine, kada je unapređen u ministra finansija. Pristalice vlasti su nekada gledale na Albajraka kao na mogućeg Erdoganovog naslednika, ali on je sada postao oličenje ozbiljnih ekonomskih turbulencija sa kojim se država suočava.

U realnosti, međutim, Erdogan je taj koji je kriv za katastrofu, pošto se previše oslanjao na obimne pozajmice kako bi napravio ekonomski bum koji mu je učvrstio gotovo neograničenu vlast. Dovoljno je loše samo po sebi to što se ruši kula od karata koju je izgradio, a kriza je dodatno produbljena plahovitim pokušajem autokrate da se inati sa Donaldom Trampom, čovekom istog kova, ali daleko većeg kalibra. Tramp je pokazao mišiće pre dve nedelje u sporu povodom hapšenja američkog pastora u Turskoj i tada je zakucao sankcijama dvojicu turskih ministara i proglasio dupliranje tarifa na aluminijum i čelik iz Turske. Ovi potezi su potkresali petinu vrednosti turske valute lire, a kurs se u četvrtak kretao oko 6,14 lira za jedan dolar. Kompanije koje su svoje pozajmice vršile u evrima i dolarima teturaju se na ivici bankrota.

Ekstremno visoki ulozi

Kriza je katastrofalna – i to ne samo za narod u Turskoj. Strane banke, koje su pozajmile Turskoj 265 milijardi dolara, plaše se da će izgubiti taj novac, a ekonomisti upozoravaju na moguću lančanu reakciju koja bi mogla da dovede do kolapsa međunarodnog finansijskog sistema, kao što se dogodilo sa bankrotom Leman bradersa 2008. Ova situacija takođe pravi dar-mar u bezbednosnoj arhitekturi sveta jer ugrožava koheziju NATO-a, posebno jer ni Tramp, ni Erdogan ne deluju spremno da spuste loptu. Erdogan posmatra američke sankcije kao zaveru protiv Turske i opisao ih je kao „ekonomski rat“ i „ekonomski terorizam“. „Ne zaboravite, ako oni imaju njihove dolare, mi imamo naš narod, našeg Alaha“, poručio je turski predsednik.

Tramp je bio podjednako čvrst. Savetnik za nacionalnu bezbednost Džon Bolton prošle nedelje je saopštio turskoj vladi da neće biti bilo kakvih daljih pregovora o bilo kojoj temi dok pastor ne bude oslobođen. SAD i Turska poseduju dve najveće armije NATO-a i ovaj spor već slabi alijansu. Dva čvrstorukaša iz Ankare i Vašingtona su se uplela u tako žestoku konfrontaciju da bi, u najekstremnijem scenariju, moglo da se dogodi da Turska napusti NATO. Erdogan takođe demonstrativno nastoji da zbije redove sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom. Pre nekoliko meseci je čak zapretio da bi njegovi vojnici u Siriji mogli da otvore vatru na američke trupe.

„Tramp i Erdogan se kockaju i ulozi su veoma visoki“, smatra Sinan Ulgen, direktor istanbulskog tink-tenka EDAM. „Oni ne shvataju šta je na kocki za obe zemlje“. Erdogan je u svakom slučaju sateran u ćošak u ekonomskom smislu. I sada je u velikom iskušenju da skrene pažnju sa svojih neuspeha napadima na druge.

Postajemo sve siromašniji iz dana u dan

Veliki bazar u istanbulskom „Distriktu vere“ je lavirint juvelirnica, radnji sa začinima i dućana sa ćilimima. Sagradio ga je sultan Mehmed II u 15. veku i od tada privlači posetioce iz celog sveta.

„Postajemo sve siromašniji iz dana u dan“, žali se Osman Guldagi koji prodaje baklave i lešnike u bazaru. Kao i drugi prodavci, Guldagi mora da plati svoju kiriju u dolarima, iako mu mušterije plaćaju u lirama. Kada je otvorio svoju prodavnicu pre pet godina, kurs razmene dolara i lire je bio 1:2. Od tada, lira je izgubila više od dve trećine svoje vrednosti i Guldagi kaže da se zbog toga sada bori za opstanak poslovanja. Tokom prethodne dve godine, stotine od ukupno 2.000 prodavnica u bazaru je zatvoreno.

Guldagi, tridesetdvogodišnjak sa bradom i tradicionalnim fesom, sedi na hoklici u svojoj praznoj radnji i vrti brojanicu prstima. Uvek je podržavao Erdogana u uverenju da populistički predsednik jača Tursku, ali sada po prvi put počinje da sumnja u lidera. „Imam ženu i ćerku. Ne znam kako ću moći da ih izdržavam“, požalio se. Guldagijeva muka je daleko od jedinstvene u Turskoj. Mnogi ljudi su glasali za Erdoganov reizbor 24. juna verujući da će se ekonomija brzo oporaviti. Na kraju krajeva, svojim očima su videli bum koji je postignut proteklih godina. Ono što međutim nisu videli jeste da Erdogan odavno igra pozajmljenim novcem i da je istrošio svoje karte. Pravio je predstavu kako bi učvrstio svoju apsolutnu vlast. I ljudi sada svedoče rapidnom pogoršanju svog životnog standarda.

Turska trenutno ima stopu inflacije od 16 odsto. Struja košta 9 odsto više nego pre svega nekoliko meseci, a cena hleba je skočila 15 odsto. Jedan od svakih pet Turaka mlađih od 25 godina nema posao. Za to vreme, turske kompanije su akumulirale preko 200 milijardi evra dugova, što je ekvivalentno četvrtini turskog BDP-a, a najveći deo toga je u stranim valutama, što znači da vrednost tih dugova konstantno raste dok lira propada.

Sastojci za pravljenje propale države

U ovoj situaciji američke sankcije funkcionišu kao katalizator. Ekonomisti su počeli da predviđaju bankrot velikih turskih korporacija, što bi dovelo do masovne nezaposlenosti. Povrh toga, investiciona banka Goldman Saks upozorava da će ukoliko vrednost lire nastavi da pada turski bankarski sistem kolabirati. Turska „ima sve sastojke za pravljenje propale države“, kaže Meri Ovens Tomsen, glavni ekonomista u međunarodnoj kompaniji za imovinski menadžment Indosuez Wealth Management. Istanbulski ekonomista Huršid Guneš kolaps čak naziva „neizbežnim“.

Možda je Erdogan stavio sve državne institucije pod svoju kontrolu, ali pokazalo se da je nemoćan u pronalaženju odgovora na ekonomsku krizu. Štaviše, on je pogoršava. Njegov kurs političke kolizije sa SAD tera investitore da se zapitaju da li je turski predsednik izgubio dodir sa realnošću. Za to vreme, zamenik premijera Mehmet Šimšek, inače bivši ekonomista Meril Linča i jedan poslednjih članova Erdoganovog tima sa ekonomskom specijalizacijom, napustio je vladu prošlog meseca. Sa druge strane, ministra finansija Albajraka naširoko tretiraju kao jedva nešto više od produžene ruke svog tasta.

Ukratko, izgleda da je Erdoganov ekonomski sistem zapao u ćorsokak. Predsednik je napravio ekonomski bum u ranim godinama svoje vladavine uglavnom time što je milijarde upumpavao u građevinsku industriju. Izgradio je puteve, nebodere i bolnice. U oktobru će u Istanbulu čak biti otvoren i najveći aerodrom na svetu.

Spirala propasti

Vladina politika radikalnog rasta je tekla dobro sve dok je lira ostajala stabilna, a kapital iz inostranstva nastavio da se sliva u zemlju. Ali sada je državu zahvatila spirala propadanja.

Erdogan je dodatno poljuljao poverenje investitora svojim tiradama protiv Zapada, represijom oponenata i svojim intervencijama u kamatnim stopama. Između 2015. i 2017. direktne strane investicije su opale za gotovo 35 odsto, na 11 milijardi dolara, a rejting agencija Standard&Poor u maju je spustila stopu kreditne pouzdanosti Turske na status „smeća“ (junk). Posledica toga je da za Ankaru postaje sve skuplje da pozajmljuje svež novac koji joj je urgentno potreban. U ovom trenutku plaća 20 odsto kamate na državne obveznice.

Turske kompanije se takođe suočavaju sa poteškoćama u servisiranju svojih dugova, što je posledica kolapsa lire. Nekoliko velikih korporacija, uključujući i proizvođača hrane Jidliz, mesecima je pregovaralo sa bankama da im restruktuiraju pozajmice, a turski Telekom je zabeležio gubitak od gotovo milijardu lira u drugoj četvrtini 2018. godine. Vrednost tri glavne turske banke – Garanti, Halk banke i Is banke – se gotovo prepolovila od početka 2018, a šest od 11 privatnih gasnih elektrana je ove nedelje obustavilo proizvodnju zbog toga što je kolaps lire učinio uvoz prirodnog gasa toliko skupim da više nije profitabilno održavati ih u funkciji.

Turski mehur

Rohat Tekeš se penje dugim stepenicama dok ne kroči na terasu luksuznog stana u potkrovlju u centru Istanbula. Pokazuje na Galata kulu, Aja Sofiju i Mramorno more. „Ovaj grad ima neverovatan potencijal“, rekao je. „Ali Erdogan je u procesu uništavanja svega“. Tridsetdevetogodišnji Tekeš je agent za luksuzne nekretnine za klijente iz više i srednje turske klase, kao i za one koji rade za strane firme. Kaže da je do pre nekoliko godina jedva bio u stanju da zadovolji potražnju nekretnina u Istanbulu. Ali tržište se sada raspalo jer se Turci odlučuju da štede novac koji imaju, a stranci izbegavaju Istanbul. Stanovi koje bi Tekeš prodao za milion evra pre svega dve godine više ne vrede ni 600.000 evra.

Vlast, žali se agent, pravi nove zgrade širom zemlje, što daleko prevazilazi realnu potražnju. Danas je jedna od svake četiri kancelarije u Istanbulu prazna, dok su u predgrađima nikli „gradovi duhova“. Sve to podseća Tekeša na razvoj situacije u njegovoj rodnoj zemlji, Španiji, gde je kriza nekretnina izazvala ekonomski kolaps 2008. „Mehur će pući i u Turskoj“, plaši se on, „a posledice će biti još dramatičnije nego u Španiji“.

Većina ekonomista se slaže da Ankara može samo da ublaži udarac ekonomskog propadanja ukoliko centralna banka države podigne kamatne stope, a vlada potkreše izdatke. Ali Erdogan želi da nastavi da se hvališe visokim stopama rasta pred svojim biračima. On tvrdi da će veće kamatne stope dovesti do rasta inflacije – što pokazuje da on ne poznaje ekonomiju. Investitorima u Londonu je rekao da namerava da dodatno ograniči nezavisnost centralne banke, a upozorio je preduzetnike da ne menjaju liru za dolare. Njegov režim takođe nadzire ljude koji pišu negativne komentare o turskoj ekonomiji po internetu.

Rezultat tako apsurdnih mera izaziva brigu kod posmatrača da bi kriza iz Turske mogla da se prelije na ostale zemlje. Banke u Francuskoj, Španiji i Italiji su intenzivno investirale u Tursku, a samo španske finansijske institucije poseduju udeo turskog duga u vrednosti od 80 milijardi dolara. Nije naravno izvesno da će baš sve pozajmice biti neisplaćene, a finansijske institucije kao što su HSBC, BNP Paribas i Unicredit su dovoljno kapitalizovane da mogu da podnesu šok. No, uprkos tome, u Evropi postoji rastuća nervoza pred opasnošću od kolapsa.

„Nemačka želi ekonomski prosperitetnu Tursku“, nedavno je poručila kancelarka Angela Merkel. „Niko nema interes za destabilizaciju Turske“. A nemački ministar ekonomije Peter Altmejer je upozorio protiv svetskog trgovinskog rata. Kako je rekao, „političari nemaju pravo da ugrožavaju poslove radnika u železarama, automobilskoj industriji i livnicama aluminijuma“.

Da li je kaucija neminovna

U četvrtak popodne, nemački ministar finansija Olaf Šolc je pozvao Erdoganovog zeta, koji, kao i sam predsednik, odbija mogućnost traženja pomoći od Međunarodnog monetarnog fonda (MMF). Šolc je pozvao svog mladog turskog kolegu da preispita taj stav. Ali Albajrak je ostao uzdržan, rekavši da ide u zalivski region sledeće nedelje kako bi prikupio finansijsku pomoć od prijateljskih vlada. On se takođe nada da će Rusi pružiti pozajmice njegovoj zemlji.

Za to vreme, sudeći po informacijama koje je pribavio Špigel, MMF poziva na jak kamatni pohod u Turskoj. Prema našem izvoru, taj korak je urgentno potreban kako bi se zaustavilo bekstvo od lire i stabilizovala turska valuta. Uz to, vlast takođe mora da preduzme ozbiljne mere štednje – što bi verovatno bio uslov za paket pomoći. Eksperti MMF-a su izračunali da bi potrebna veličina programa pomoći Turskoj morala da iznosi između 30 i 70 milijardi dolara. Do kraja godine će i vladin i privatni sektor u Turskoj morati da refinansira 230 milijardi dolara duga, što je iznos koji je ekvivalentan jednoj četvrtini BDP-a zemlje. Ukupan spoljni dug Turske iznosi 53 odsto BDP-a.

Šolc i Albajrak će se sastati u Berlinu 21. septembra, zajedno sa ministrima ekonomija dve zemlje, kako bi pripremili Erdoganovu državnu posetu Nemačkoj nedelju dana nakon toga. Tokom tih sastanaka, Nemci će verovatno zagovarati ideju paketa pomoći MMF-a, imajući u vidu da se nemačka vlada plaši da bi kriza mogla da se proširi, naročito na tržišta u nastajanju. U Aziji na primer kompanije i države su pribavile pozajmice u dolarima i evrima. Ukoliko se investitori povuku zbog straha da bi ono što se događa u Turskoj moglo da se proširi i tamo, ove zemlje će se takođe suočiti sa kolapsom.

Neki ekonomisti čak upozoravaju na opasnost od neke vrste azijske krize koja je harala 1997. i 1998. Tada je MMF morao da uskoči kako bi spasao „tigrove“ Dalekog Istoka koji su počeli da kolabiraju pod težinom dugova u stranim valutama, a paketi pomoći su koštali milijarde dolara. U Indoneziji je centralna banka odgovorila na turbulencije u Turskoj tako što je preduzela korake za jačanje sopstvene valute, dok je u Argentini centralna banka podigla ključne kamatne stope na rekrodni nivo od 45 odsto.

Ali izgleda da se ni Erdogan ni Tramp ne plaše perspektive globalne ekonomske krize. Američka vlada je zapretila da će sprečiti pristup Turske pozajmicama međunarodnih organizacija kakva je Svetska banka. Ali Erdogan ostaje odlučan: ranije ove nedelje izdao je dekret kojim je podigao tarife na automobile, alkohol i pirinač iz SAD za čak 140 odsto, a pozvao je i na bojkot američkih elektronskih proizvoda, ciljajući naročito Epl. Turkiš erlajnz kaže da će prestati da se reklamira na američkim platformama kao što su Gugl ili Fejsbuk, a internetom kruže snimci Turaka koji spaljuju novčanice dolara i uništavaju ajfone.

Sve ovo se događa uprkos tome što su Tramp i Erdogan slavili svoje prijateljstvo pre svega nekoliko meseci. Erdogan je hvalio Trampa kao blagoslov, dok je američki predsednik rekao za svog turskog kolegu da dobija „veoma dobre ocene“ za to kako upravlja svojom zemljom. Od tada se, međutim, ovaj odnos pokvario. Šefovi dve države se ne slažu oko toga koja je prikladna strategija u Siriji, koje su istinske okolnosti iza neuspelog turskog puča od 15. jula 2016, kao i povodom nuklearnog sporazuma sa Iranom. Nedavno se njihov uzajamni antagonizam fokusirao na američkog pastora Endrjua Brensona koji je u turskom pritvoru. Tačnije, on je u kućnom pritvoru, a Turska nastavlja da ga tretira kao opasnog kriminalca. Snage bezbednosti su blokirale pristup njegovom stanu, a antiteroristička policija patrolira okolnim ulicama. U petak je turski sud odbio Brensonovu molbu za oslobađanje, što su preneli mediji.

Pedesetogodišnji Brenson je otac troje dece, a u Tursku je iz Severne Karoline došao devedesetih kako bi širio evangelistička uverenja. Osnovao je Crkvu uskrsnuća u Izmiru na obali Mediterana – božju kuću sa svega 25 članova. Komšije ga opisuju kao tihog i posvećenog čoveka koji svoje slobodno vreme provodi spremajući roštilj ili plivajući u moru sa decom. Za tursku vladu Brenson je državni neprijatelj: optužuju ga da je špijunirao za kurdsku terorističku organizaciju PKK i za pokret predvođen islamističkim propovednikom Fetulahom Gulenom, za kog Erdogan veruje da je bio iza propalog puča. Brenson je pre suđenja bio u pritvoru gotovo dve godine pre nego što je stavljen u kućni pritvor. Za sve to vreme tursko sudstvo nije uspelo da predstavi dokaze Brensonove krivice. Optužbe protiv njega su utemeljene na sumnjivim procenama anonimnih svedoka.

Tramp je ponudio Erdoganu brojne koncesije u nastojanju da obezbedi Brensonovu slobodu, delom i zbog toga što konzervativni evangelisti čine značajan deo političke baze američkog predsednika. Tramp je obećao Ankari da će se postarati da se presuda turskom bankaru, zatvorenom u SAD zbog ilegalnog poslovanja sa Iranom, ublaži. Čak je ubedio izraelskog premijera Benjamina Netanjahua da oslobodi turskog državljanina koji je bio u zatvoru zbog sumnji da se bavio terorističkim aktivnostima.

Američka pretnja

U zamenu za sve to, trebalo je osloboditi Brensona i dozvoliti mu povratak u SAD. Međutim sporazum je propao kada je turska vlada uvećala zahteve u poslednjem trenutku.

U istraživanju obavljenom prošle godine, cele dve trećine Turaka se izjasnilo da posmatraju SAD kao pretnju, uprkos tome što su Turska i Amerika formalno NATO saveznice. Usled nesaglasnosti povodom sankcija, tursko-američki odnosi bi godinama mogli da ostanu loši, upozorio je direktor Nemačkog Maršalovog fonda u Ankari, Ozgur Unluhišarčikli. Raskid između dve zemlje bi imao poguban efekat na čitavu bezbednosnu arhitekturu Zapada. Proteklih godina, Turska je bila učesnik u brojnim NATO operacijama, uključujući Avganistan i bivšu Jugoslaviju. Međutim, bitnije od svega drugog je to što ova zemlja obezbeđuje južni bok alijanse, igrajući ulogu tampona između Zapada i krizama podložnog Bliskog istoka.

No, odnedavno Erdogan otvoreno preti da će napustiti NATO. „Sada možemo da se pozdravimo sa svima onima koji žrtvuju strateška partnerstva za odnose sa terorističkim grupama“, rekao je prošle nedelje. Članovi Erdoganove vlade su zahtevali da predsednik uskrati Amerikancima pristup vaduhoplovnoj bazi Indžirlik na jugu Turske. Grupa provladinih advokata je čak počela da priprema optužnice za terorizam protiv američkih oficira koji su tamo stacionirani.

Erdogan je rekao turskim ambasadorima da će se Turska sada fokusirati na razvoj svojih veza sa drugim zemljama, poput Kine i Rusije. „Turska je previše velika i uticajna da bi bila u milosti jedne jedine osovine“, poručio je Erdogan.

Glavni dobitnik

Tramp je istovremeno blokirao ovonedeljnu isporuku 100 stelt aviona F-35 Turskoj, verovatno iz straha da bi tajne informacije o slabostima aviona preko Turske mogle da dospeju u ruke Rusa.

Ukoliko Turska zaista napusti NATO, Putin će biti glavni dobitnik, s obzirom na to da pokušava da zabije klin u zapadnu alijansu već godinama. Trenutna situacija beleži značajnu razliku u odnosu na 2015. kada su Ankara i Moskva bile na suprotnim stranama jer su turski vojnici oborili ruski vojni avion iznad Sirije. Od tada ove dve zemlje idu putem zbližavanja. U Siriji su Erdogan i Putin u velikoj meri koordinisali svoje politike, a Turska je čak kupila i ultra moderni raketni odbrambeni sistem S-400 od Rusije – uprkos američkom negodovanju. Rusija takođe gradi i nuklearnu elektranu u južnoj Turskoj.

Odmah nakon Trampovog proglašenja sankcija, Erdogan je razgovarao sa Putinom preko telefona. Tokom posete Ankari, ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov je obećao rusku podršku Turskoj u njenom sporu sa Amerikom. Amerikancima je, kako je rekao Lavrov, jedno stalo da obezbede za sebe prednosti u međunarodnoj trgovini. „Ukoliko SAD žele da nastave da budu ugledna zemlja, neće moći to da postignu sa ovakvim ponašanjem“, rekao je povodom trgovinskih sankcija.

Očekivanje lojalnosti

U svakom slučaju, Erdoganu je antiamerička retorika pomogla da konsoliduje podršku kod kuće. Čak i opozicija, sa izuzetkom levičarske Narodne demokratske stranke (HDP), podržava njegov tvrdolinijaški kurs protiv SAD. Ali ostaje pitanje koliko dugo će patriotizam biti dovoljan za krpljenje svega ostalog. Gotovo dve trećine turske trgovine se odvija sa zapadnim trgovinskim partnerima. A sudeći po skorašnjoj studiji, svaki drugi stanovnik Turske vidi ekonomiju kao glavni problem sa kojim se država trenutno suočava. Pre dve godine je svega deset odsto populacije odgovorilo isto.

Nakon pobede na predsedničkim izborima 24. juna, Erdogan drži poluge vlasti u zemlji čvršće nego ikada pre. Ali njegove ekonomske avanture otvorile su mogućnost značajnog gubitka podrške za njegovu Stranku pravde i razvoja (AKP) na predstojećim lokalnim izborima sledećeg proleća. Hakan Bajrakči, direktor turskog instituta za javno mnjenje Sonar, veruje da bi propast lire mogla da košta AKP više od 10 odsto glasova. „Što dublja bude kriza, to će veća verovatnoća biti da će se AKP suočiti sa političkim poteškoćama“, kaže Majkl Verc, politikolog pri Centru za američki progres u Vašingtonu.

Erdogan se navikao na poslušnost većinskog dela njegovog naroda. Možda će sada naučiti da svetska ekonomija nije lojalna kao turski birači.

Autori: Tim Barc, Maksimilijan Pop, Kristijan Rajerman

Preveo: Vojislav Gavrilović

Izvor: Novi Standard/Spiegel.de