Споменик српском гуслару: Аман, браћо, зашто „слијепом гуслару“?

Пише: Јован Лакићевић

Ето, десило се и то чудо: споменик српском гуслару поново је на Калемегдану! Кажу – враћен послије 104 године. Ко се год сјетио – хвала му! И то не само у име гуслара и њихове прилично бројне бублике.

Да не би те кратке информације, не би смо ни знали да га је ту некад било. Нема, међутим, објашњења ко га је и због чега одатле помјерио и оставио да чами пуни вијек у некаквој Барутани. Чуо сам успут да је то требало да буде неки „додатак“ оном споменикику Вожду испред храма Св. Саве!

Да је скинут прије 75 година, када је све „српско“ ваљало уклонити што даље од српског народа и када је самозвани маршал изјавио да „Србију треба сматрати за окупирану територију“, било би ми схватљивије, али не и лакше. Остала је, дакле, недопричана прича.

У апсолутном помањкању чињеница, остају нам само претпоставке. И нагађања. Збило се то, отприлике, двије године након антетата на Краља Александра, (иначе, неколико година раније предсједника жирија на Великој гусларској утакмици на Коларцу), негдје у вријеме крвавих литија, поводом потписивања конкордата с Ватиканом, када је жестоки противник тога чина, Патријарх Варнава отрован.

Тада је, ако се не варам, министар унутрашњих послова Краљевине Југославије, био њен први предсједник , (1919.) језуита и и католички клеронационалист Антун Корошец, који је 1936. као министар унутрашњих послова, у крви угушио литије против конкордата са Ватиканом. Дешава се то двије године након убиства Краља, а тада бива отрован и српски Патријарх Варнава, у Пљевљима, који је је предводио литије.(Мало је, нажалост, познато и да су на његовој четрдесетици, отрована и два његова брата!)

Дакле, лоцирали смо (не)вријеме, али налогодавца нијесмо!

Занимљиво је да се и данас, као, вјероватно, и тада, о раду вајара Тошка Вучетића, говори као о „Слепом гуслару“! Веома занимљиво. Не каже се, што би и прекјуче и данас било природно – СРПСКИ ГУСЛАР, него- слепи гуслар. Хоће да се каже, и онда, а можда и данас, да су српски гуслари били слијепци, који су на саборима, у црквеним портама, а и на другим светковинама, нешто пјевали и просјачили, очекујући милостињу да преживе. Неће бити!

Захвањујући нашој светој цркви и гусларима, односно нашој епици коју су они преносили, и Господу Богу, наравно, српски народ је преживио и до ових дама!

То је Хаџи Радован Бећировић смјестио у само два историјска стиха:

„Манастири и свето гудало/
то је српску вјеру сачувало!“

О значају наше Свете цркве кроз времена, за очување наше националне свијести, историје и вјере, углавном се много тога зна. О значају гусала и епике рекао бих, тек површно. Не волим да се понављам, али морам. У овим стиховима Хаџи Радована није само ријеч о вјери као таквој, о вјери православној, већ о очувању сопствене националне свијести, или, још тачније, о очувању сопственог националног идентитета. О вјери у себе, у снагу Србства, у свој вишевјековни сан о слободи и праведности српске борбе и жртве!

Аман, браћо Срби, нијесу сви српски гуслари били слијепци! ( А и они слијепци, попут Филипа Вишњића, и слијепе Живане, видјели су више од других својих савременика!) А било их је тек неколико. И, зашто, забога „слијепи гуслар“ поново на Калимедану? Перун Перуновић, уочи Великог рата, искупио је у Америци двије дивизије Срба да дођу и да се боре на Солунском фронту. А сам је, по свједочењу Д.Ћосића, у одсутници, на путу ка Проклетијама, са гуслама, на коњу, куражио своје српске саборце да истрају и преброде ову велику српску Голготу! Перун није био слијеп. Као ни многи знаменити српски гуслари прије и послије њега!

У овој прилици осјећам потребу да се присјетим стихова мога брата и кума, Момира Војводића, који је у својој поеми „Два вожда“ изједничио епског вожда Вишњића са Карађорђем! То је за оне, који нијесу знали, најљепша апотеоза, икад изречена, српском гуслару. Дајем је у нешто скраћеном облику и без интерпункције, како је сам Војводић записао.

Два вожда

„Гледа војска Вожда високога
Кога воли и штује ко Бога
А Вожд смишња шта још војци треба
Поред вина, оружја и хљеба
Да дочека аге и бегове
С већом силом од војске његове
Па прозбори ђорђе Коекуде
Гусле срца јунацима буде
Оз гробова дижу славне људе
Храбре славе кукавице куде
Па оправи брзоноге страже

На све стране да гуслара траже
Да по Срему и Поцерју зађу
И Филипа Вишњића да нађу
И доведу у Мишарко поље
Пошто нико од Вишњића боље
Не умије у срцимаљуди
Пјесмом огањ борбе да пробуди.

Брзи лакци кроз села зађоше
И Филипа Фишњића нађоше
И под шатор Вожду доведоше
Уз ватру га и вино сједоше.
Виђе војска Вишњића кад дође
Кога воле војници и вође
Па у сваком затрепери душа
С вак се спреми да Вишњића слуша

Ноћ уочи Мишарскога боја
Од високог Вишњићевог поја
Сијевнуше искре из кремена
Зајечаше понори времена
Звијезде се небом узројише
Витешка се гробља отворише
У пештере звјерад утекоше
Јунацима сузе потекоше

Вишњић пјева Буну на дахије
Када Ђорђе подиже нахије
Кад у боју код Стамбол капије

Српској земљи поврати тапије
Када листом за згажена права
Уста раја ко из земље трава

Српској војци Вишњић царски поке
Иза њега све војводем стоје
Вишњић пјева Карађорђе гори
Вишњић пјева побједничкој зори
И слободи долазећих љ
Вишњић Вожда Вожд Вишњића буди
А кад плану свих седам Влашића
Изнад чела Филипа Вишњића
И одјекну клик што трза ноже
Србија се умирит не може
Из хиљада грла уздах оде
Карађорђе војска и војводе
Орни за бој и пољане славе
Приклонише пред гусларом главе
А Вожд пружи Вишањићу врч вина
И с њим испи за оца и сина
Па наздрави војсци Нек се збуде
Како Вишњић поје којекуде“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: