SPS najbogatija stranka u Srbiji

Socijalistička partija kao pravni sledbenik nekadašnjeg Saveza komunista, samo u sedam opština nema svoje prostorije

Ako bi se partijsko bogatstvo merilo po nekretninama onda bi Socijalistička partija Srbije bila najbogatija stranka. Ovo je jedina partija u zemlji koja je u većini gradova „svoj na svome”. Istina, Srpski pokret obnove, Demokratska stranka Srbije i Srpska radikalna stranka imaju na svoje ime uknjižene nekretnine – ali to ni izdaleka nije blizu imperiji Dačićevih socijalista.

U samom centru Beograda na Studentskom trgu SPS gazduje zgradom od 1.000 kvadrata, u kojoj je smeštena centrala stranke. Sa firmom „Balkan ril estejt” Petra Matića sude se oko vlasništva nad osam i po spratova Poslovne palate „Ušće”, nekadašnjeg sedišta Centralnog komiteta.

– Matić je kupio „Ušće” 2001. godine i od tada vodimo sudski spor. Nemamo nameru da odustanemo – kaže Dejan Backović, direktor SPS-a, kategorički tvrdeći da nikakvo obeštećenje nisu dobili.

Kao pravni sledbenik Saveza komunista i SSRN-a, prema Backovićevim rečima, nasledili su celokupan poslovni prostor te bivše partije, čime su obezbedili centrale u skoro svim mestima u Srbiji. On ne zna koliko vredi ta imovina jer nikada nisu radili procenu.

– Neke nekretnine smo i dokupljivali devedesetih godina. Samo u sedam gradova nemamo rešeno pitanje prostorija već plaćamo mesečni zakup – kaže Backović.

Međutim, SPS nije bio jedini naslednik komunističke imovine. Dušan Mihailović je preuzeo reformski deo Saveza socijalističke omladine i pretvorio ga u Socijaldemokratski savez mladih Srbije – Nova demokratija. U vreme višestranačkog sistema oni postaju naslednici imovine Socijalističke omladine. Kolika je vrednost te imovine i šta se sa njom dogodilo, nismo saznali od Dušana Mihailovića, jer nije odgovarao na naše pozive.

Za razliku od njih, Srpski pokret obnove je svu svoju imovinu stekao kupovinom ili kao poklon. Osim terenca „grand čiroki” iz 1998. godine, stranka Vuka Draškovića poseduje deset ari zemljišta na Ravnoj gori, na kojem je i zgrada Spomen-doma, poslovni prostor u Sopotu od 41 kvadrat i stan u istom gradu od 31 kvadrat. Ne izdaju ih, već ih koriste sami. Za zakup prostorija godišnje izdvajaju 883.443 dinara, što je, kako navode, 3,3 odsto ukupnih prihoda stranke.

Demokratska stranka Srbije ima garsonjeru u Ulici braće Jugović.

– Vlasnici smo stana od 20 kvadrata koji smo spojili sa prostorijama koje već iznajmljujemo. Imamo i četiri automobila – kaže Dejan Mihajlov, direktor DSS-a.

Inače, sva imovina ove stranke zaveštana je Srpskoj pravoslavnoj crkvi.

Umesto da odgovore na pitanja o tome šta poseduju i šta se trenutno zbiva sa zgradom Magistrata u Zemunu od 2.135 kvadrata, koju su 1998. godine zakupili na tri decenije za 200.000 maraka – odnosno, za 1,57 dinara po kvadratu – a kasnije je zbog toga poveden sudski spor, u Srpskoj radikalnoj stranci su nam poručili da dođemo na njihovu redovnu konferenciju za novinare, koja se održava svakog četvrtka.

Od ranije je poznato da SRS ima i poslovnu zgradu u Srpskoj Crnji, kao i jedan nedovršeni objekat u Valjevu.

Ostale stranke u Srbiji, među kojima su i dve najveće Srpska napredna stranka i Demokratska stranka, žive kao podstanari.

U Srpskoj naprednoj stranci kažu da nisu vlasnici nijedne nekretnine, mada bi voleli da jesu. Poseduju vozila, ali nisu precizirali kakva, niti su odgovorili na pitanja o tome koliko troše na zakup.

Demokratska stranka iznajmljuje vilu u Krunskoj ulici, koju potražuju stari vlasnici. Za nju mesečno plaćaju 157.000 dinara. U celoj Srbiji za najam poslovnog prostora izdvajaju 1,9 miliona dinara. U imovinskoj karti knjiže tri automobila kupljena na lizing.

Gotovo isto za rentu izdvajaju Ujedinjeni regioni Srbije, čije sedište se nalazi na Trgu republike. Oni mesečno daju dva miliona za zakup poslovnog prostora u celoj zemlji. U posedu imaju i četiri automobila, takođe uzeta na lizing.

Samo u prestonici, političke stranke zakupljuju 2.174 kvadrata gradskog poslovnog prostora. Za to mesečno izdvajaju 748.250 dinara, sa uračunatim PDV-om. Stranke koje su ušle u lokalni parlament, pa se delom finansiraju i iz gradskog budžeta, imaju tu povlasticu da im se zakupnina razrezuje po nižoj tarifi nego za stranke koje su ostale van skupštine.

– Zakupci koji se finansiraju iz gradskog budžeta plaćaju od 324 dinara po kvadratu, za kancelarije u ekstrazoni, do 172 dinara po kvadratu, za prostorije u trećoj zoni, sa uračunatim PDV-om. Za stranke koje se ne finansiraju iz gradskog budžeta visina zakupnine je od 684 dinara po kvadratu u ekstrazoni, do 242 dinara po kvadratu u trećoj zoni, takođe sa uračunatim PDV-om – navode u beogradskoj Agenciji za poslovni prostor.

Iznos zakupnina je propisan gradskom odlukom, koja je poslednji put promenjena u decembru prošle godine. U agenciji ne znaju da li će se ona ponovo menjati i da li će tada tarifa za političke stranke biti izjednačena sa onom po kojoj plaćaju ostali zakupci.

U razvijenim evropskim zemljama je uobičajeno da stranke poseduju sopstvene nekretnine, ali se Srbija teško može porediti s njihovim prilikama, napominje Đorđe Vuković, iz Cesida. Pre svega, to su države sa dugom tradicijom parlamentarne demokratije, pa je prirodno da su za toliko vremena partije koje su opstale uspele i da steknu zgrade.

– Mi smo specifičan slučaj, jer je do devedesetih godina postojala samo jedna partija koja je bila dozvoljena, a sve koje su joj prethodile bile su zabranjene. U drugim zemljama istočnog bloka imovina komunističke partije je podržavljena. Kod nas se to, zakonom usvojenim u godinama nakon petog oktobra, desilo sa imovinom Saveza komunista Jugoslavije. Ono što je bilo vlasništvo Saveza komunista Srbije preuzeo je SPS – podseća Vuković.

Zabranjena komercijala

U nekim evropskim zemljama stranke su zakonom definisane kao privredni subjekti, pa tako nemački socijaldemokrati imaju građevinsku firmu od koje zarađuju, navodi Vuković. Kod nas su partijama zabranjene privredne i komercijalne delatnosti.

– Od pre nekoliko godina naše stranke ne smeju da prodaju ni knjige i bedževe. Ranije su mogle da kažu da su zaradile neku svotu od prodaje stranačkih majica. I kako onda da se proveri da li je novac zaista tako stečen – da im se traži fiskalni isečak za svaku majicu? Dešavalo se i da se stranke pravdaju kako su izvesnu sumu prikupile od članova na konvenciji, tako što je svako u kutiju ubacivao koliko je hteo. Tek to ne može da se proveri – kaže Vuković.