Sramni praznici sramne unije

Piše: Ranko Gojković

Svejedno što smo, po nesreći

Dugo rasuti kojekud

Narod smo jedan, takoreći,

Sve nas odnjiha jedna grud!

Braća smo rodna, a, na kraju,

To i zamera svet nam vas!

Rusiju vama ne praštaju,

Ne opraštaju ni njoj vas!

Fjodor Ivanovič Tjutčev – Slovenima

Veoma interesantan datum za istoriju Evrope predstavlja 23. avgust. Toga dana 1939. godine u Moskvu je stigao ministar inostranih poslova Nemačke Ribentrop i u noći 23/24 avgust 1939. godine potpisan je sporazum o nenapadanju između Nemačke i Sovjetskog Saveza, nazvan „Pakt Molotov – Ribentrop“.

Istog dana, četiri godine kasnije, herojski vojnici Crvene armije slomili su kičmu nacističkoj Nemačkoj pobedonosnim završetkom čuvene Kurske bitke i time celi svet spasili od nacizma, najvećeg zla u istoriji čovečanstva. Posle te bitke, Nemci su se neprekidno povlačili, a Rusi neprekidno napredovali, sve do trijumfalnog postavljanja pobedničke zastave na zgradu Rajhstaga u Berlinu, na pravoslavni Vaskrs 1945. godine. Ima simbolike u tome da su dva vojnika, predstavnika pravoslavnog ruskog i gruzinskog naroda, stavili pobedničku zastavu na zgradi okultističkog Trećeg Rajha baš na pravoslavni Vaskrs, praznik pobede života nad smrću. U Rusiji se u čast pobede u Kurskoj bici taj dan slavi kao Dan vojničke slave.

I tu nema ništa čudno, nema države ni naroda na planeti koji takvu pobedu ne bi slavio ne samo kao dan vojne slave, nego kao najveće dostignuće svoje istorije. Čudno je nešto drugo. Verovali ili ne, Evropski parlament je 2. aprila 2009. godine taj dan proglasio za „Evropski dan sećanja na žrtve staljinizma i nacizma“!!! Kakva bedastoća, kakvo licemerje. U kakvo moralno ništavilo se mora pretvoriti evropski parlamentarac da bi izjednačio pobednika nad nacizmom sa nacistima?

Svake godine zapadna štampa pa i srpska liberalna ološ, krajem avgusta grakće o tome kako je toga dana 1939. godine „Staljin podelio Evropu“. Nije zgoreg u ove dane povampirenog NATO neonacizma, podsetiti se malo tih dana i pokazati šta se zaista dešavalo u to predvečerje Drugog svetskog rata, najstrašnije tragedije koja je zadesila čovečanstvo. Toga leta ceo svet je već očekivao početak novog sukoba svetskih razmera. Hitler je za svega pet godina tako uspeo da homogenizuje nemačku naciju, da je samo slep čovek mogao verovati da nešto može zaustaviti suludi germanski ekspanzionizam. Godinu dana ranije raščerečena je Čehoslovačka, Sudetska oblast ušla je u sastav Trećeg Rajha. Dve glavne zapadnoevropske sile, Engleska i Francuska, nisu tada ni prstom mrdnule, kao što su mirno prihvatile kada je Sarska oblast prisvojena Nemačkoj. Uz odobravanje Zapada anektirana je Austrija, a nemačke jedinice su u punom borbenom poretku raspoređene uzduž granica Poljske. Engleski i francuski premijeri Čemberlen i Daladje su praktično doveli do paralize rad Lige naroda, (tadašnji OUN) i pred Hitlerom su više ličili na uplašeno đače pred strogim učiteljom, nego na rukovodioce najmoćnijih evropskih država. Jedina strategija ovih bednika bila je da se usmeri Hitler na Istok, u rat protiv Sovjetskog Saveza.

Jedino je Josif Visarionovič Staljin u tom trenutku ličio na istinskog državnika, shvatao strašnu opasnost koju predstavlja Hitlerov nacizam za Evropu i predložio je konkretne hitne mere radi sprečavanja novog svetskog sukoba. Vlada SSSR-a je predložila „zapadnim partnerima“ stvaranje antihitlerovske koalicije koju bi činile SSSR, Engleska, Francuska i Poljska. Staljin je ponudio takvoj koaliciji 100 divizija, uz nekoliko hiljada aviona i tenkova i da se uz pomoć saveznika Hitler „prinudi na mir“. Toga leta su u Moskvu tim povodom doputovale visoke vojne misije Engleske i Francuske na čelu sa admiralom britanske flote Draksom i francuskim generalom Dumenkom. Glavni pregovarač ispred SSSR-a bio je maršal Vorošilov. Posle nekoliko nedelja, Staljinu je postalo jasno da zapadni predstavnici samo odugovlače, dok jedino SSSR predlaže konkretne stvari, među kojima je bio i ulazak Crvene armije na teritoriju Poljske. Međutim, Poljska je to kategorički odbacila, a ispostavilo se da ni engleski admiral ni francuski general nemaju punomoćja da bilo šta potpišu. Cilj zapadnih licemera je bio samo otaljavanje vremena, a iza leđa na sve načine pokušavati gurnuti Nemačku na SSSR. No, Josif Visarionovič Staljin nije bio „kuče od juče“ koga mogu oko malog prsta vrteti neki britanski i francuski oficiri.

U rezultatu zapadnog licemerja, u Moskvu je 23. avgusta 1939. godine doputovao ministar inostranih poslova Nemačke Ribentrop i već u noći između 23 i 24 avgusta potpisan je čuveni „Sporazum o nenapadanju između SSSR i Nemačke“. Oko tog dokumenta do dan danas nisu utihnula medijska graktanja i optužbe zapadne i prozapadne ološi protiv SSSR i Staljina. No, zapadni licemeri ćute povodom „Minhenskog sporazuma“ (kojim je dogovoreno komadanje Čehoslovačke) koji su još 1938. godine Engleska i Francuska potpisale sa nacističkom Nemačkom. I ne samo Minhenski sporazum, još desetak sličnih sporazuma potpisale su evropske države sa nacističkom Nemačkom 30-ih godina HH veka. Da pomenemo ovde ugovore koje su i Francuska i Engleska (tim redom) 1935. godine potpisale sa fašističkom Italijom o podeli sfere uticaja u Africi. Sličan sporazum Engleska je 1939. godine potpisala sa Japanom oko sfere uticaja u Kini… Dakle, zapadni licemeri odlično znaju i to je dokumentovano, da je Hitler još pola godine pre toga (u februaru 1939) doneo odluku o napadu na Poljsku i da je bio razrađen plan napada ali im to ne smeta da tvrde kako je SSSR tim sporazumom podstakla Hitlera na osvajanje Poljske i da je napad na Poljsku predstavljao početak Drugog svetskog rata. Znači, sporazum Engleske i Francuske sa Hitlerom o komadanju Čehoslovačke nije kriv za početak rata u Evropi, nego je za to odgovoran neutralni sporazum o nenapadanju između SSSR i Nemačke. Još u aprilu 1939. godine izvršena je mobilizacija i izdate su direktive za pripremu rata protiv Poljske, dakle skoro četiri meseca pre potpisivanja Pakta Molotov-Ribentrop. Da još jednom ponovimo, napad Nemačke na Poljsku je bio izvesna stvar mnogo pre Pakta sa SSSR-om, jedino što bi u tom slučaju pozicija SSSR strateški bila mnogo teža. Nemačka bi u svakom slučaju lako okupirala Poljsku, samo što posle sporazuma nije mogla da uzme pod kontrolu pribaltičke države. Moskva je ionako bila pred padom posle napada Nemačke na SSSR-a, možemo zamisliti koliko bi teže bilo (i veliko je pitanje da li bi to uopšte bilo moguće) odbraniti Moskvu da je Hitler sa Baltika krenuo na Moskvu i Lenjingrad.

Tačno je da je tajni dopunski protokol sporazuma Molotov-Ribentrop utvrdio sfere uticaja Nemačke i SSSR-a u slučaju mogućih „teritorijalno-političkih preraspodela“, no, ako ćemo pošteno, i ovde se Staljin pokazao ne samo kao mudar nego i častan državnik. Obratite pažnju na činjenicu da granice sfera uticaja SSSR-a po tom protokolu nisu prelazile izvan granica teritorija koje su ranije ulazile u sastav Ruske Imperije, nego su to bile teritorije, kojih su se Lenjin i Trocki praktično odrekli sramnim Brest-Litovskim sporazumom. (Uzgred – na tim teritorijama su posle pada Ruske Imperije u Versaju formirane pribaltičke banana državice i one su to bile i pod Hitlerom, one su to i danas pod neonacističkim NATO paktom.)

Rezimirajući pisanje o Staljinu povodom Pakta Molotov-Ribentrop, nedvosmisleno se može reći da su sve činjenice na strani Staljina, a samo patološka mržnja prema Rusiji na strani Zapada. Staljin nije imao iluzija da će Hitler napasti na SSSR, ali je videći licemerje Engleske i Francuske, zahvaljujući tom Paktu omogućio SSSR-u da se pripremi za dolazeći rat uprkos njegovom katastrofalnom početku (da pomenemo samo legendarne „Kaćuše“ i tenk „T-34“, kao i najnovije tipove borbenih aviona koji su razvijeni tokom te dve godine mira). Neznalice koje samo trućaju o ideološkoj zaslepljenosti Staljina treba da umuknu, jer nije moguć veći ideološki raskorak nego što je postojao između Staljina i Hitlera. To samo dokazuje da su Staljinu bili mnogo važniji interesi države od ideologije.

I danas kada je na Zapadu u ekspanziji neonacizam pod zastavom NATO pakta, ruski državnici mogu mnogo da nauče od Josifa Visarionoviča Staljina. A srpskim najamnicima (čini se da se posle smrti Slobodana Miloševića srpski političari ne mogu nazivati državnicima), pošto takvi ne čitaju Tjutčeva, danas je uputno poručiti da srpski narod nikada neće prihvatiti obeležavanje sramnih datuma kao što je „Evropski dan sećanja na žrtve staljinizma i nacizma“. Srpski narod zna ko je bio Staljin, a ko je bio Hitler, uprkos nadljudskim pokušajima naših najamnika da promene svest Srbinovu. Srpski narod pamti da je samo prilikom oslobađanja Beograda od nacističke gamadi, na ulicama Beograda poginulo oko 1 000 vojnika Crvene armije, koji su sa Staljinovim imenom na usnama oslobađali srpsku prestonicu…