Срби из Велике Хоче поносни на пријатељство са нобеловцем: Хандке нас охрабрио да опстанемо!

Када је први пут дошао у Велику Хочу, далеке 2006. године, био сам убијеђен да је само желио да пронађе инспирацију за писање неког свог наредног дјела. Да пренесе слику о животу у правом гету у 21. вијеку. О животу Срба у изолацији, без слободе кретања, уз константне нападе. Због тога сам као његов домаћин био јако скептичан, чак помало нервозан због доласка великог писца, поготову што су новинари пратили сваки његов корак.

Овим ријечима Дејан Баљошевић, један од представника Срба у општини Ораховац, описује први долазак чувеног писца Петера Хандкеа, нобеловца који је, како с поносом истиче, приказао свијету ову средину у којој Срби опстају мимо свих цивилизацијских норми и правила.

Некадашњи метох Хиландара, са четрнаест цркава и црквишта, Велика Хоча постала је примамљива Хандкеу као древно мјесто са богатом историјом светиња које су градили српски цареви и краљеви а потом им рушили турски освајачи. Упркос свему и чињеници да су се увек само бранили, Срби су опстали и остају у Великој Хочи у чијем центру доминира Дечанска Виница. Ту се и некада справљало вино које је специјалним цевима отицало до одаја цара Душана у Призрену… Често је управо испред Винице чувени нобеловац, како нам сведоче мештани, пио бијело вино.

– Волио је дуго да шета по селу, разговара са мештанима. Понашао се као један од нас. Како смо после сваког наредног доласка схватали да заиста саосећа са нама, да жели да свијету прикаже неправду са којом смо суочени, и ми смо бивали опуштенији у опхођењу са њим – наставља причу Бељошевић.

Наш саговорник напомиње да славни књижевник никада није био захтјеван гост, радо се одазивао на славе мештана…

– Јео је исто шта и ми. Чак је у вријеме поста, и он постио са нама. Никада се није жалио, напротив, чини се да је уживао што је дио нашег начина живота – причају мјештани Велике Хоче.

Иако за свјетски признатог књижевника имају само ријечи хвале, признају да се није увијек слагао са њима, чак их је озбиљно критиковао када би се препирали због политике или других разлика у мишљењу. Тада би им, кажу, говорио да се морају ослонити једни на друге, јер су препуштени себи самима.

Мештани Вјелике Хоче добро памте Хандкеов први долазак 2006. године, који је организовао песник Ранко Ђиновић (о чему су „Новости“ недавно писале), посебно што је то помогло да расељени Срби из Ретимља први пут обиђу своје порушено село и остатке својих домова.

– Због доласка чувеног књижевника, расељеним Србима су аустријска и њемачка јединица Кфора које су биле задужене за безбједност ораховачког краја, омогућиле да посјете порушена огњишта, а мајке и сестре запале свеће на непостојећим гробовима шеснаесторо мушких глава породице Костић отетих из овог села – објашњавају.

Хандке је, причају Срби из Ораховца и Велике Хоче, наставио да долази у сопственој режији, а овде је, веле, доводио и супругу и кћерку. Боравио је на различитим мјестима у селу, али увек је одлазио код свештеника Миленка Драгићевића и његове супруге, попадије Раде, који чувају Цркву Светог Стефана и бораве у каменој кућици у оквиру црквеног комплекса.

– Хандкеово долазак у Велику Хочу и Ораховац схватамо као најбољи пример охрабрења да опстанемо у овим суморним условима, али покрај темеља ових древних светиња и историјског богатства којим се мало која земља у свету може похвалити – говоре мештани Велике Хоче, поносни што за пријатеља имају тренутно најпознатијег књижевника на свијету, нобеловца којег желе да заштите од напада којима је изложен због подршке Србима, и који је, упркос свим оспоравањима, стао на страну истине и показао човјечност и душу вриједну дивљења и људског постојања.

Побожност као путоказ

Увјерени да их је Хандке прихватио због неправде са којом су суочени последњих 20 година, Срби из Велике Хоче истичу да је то човек високог духовног и моралног нивоа, и јако побожан. Према речима Јоване Баљошевић, која је са славним писцем често обилазила српске светиње на КиМ, његова побожност превазишла је све форме које нуде религије…

– Дубоко је побожна особа и озбиљно приступа вjери и мислим да је то што га води да буде такав човек, да има принципе и остаје доследан у времену када људи мијењају принципе као чарапе – истиче ова професорка енглеског језика, која открива да чувени нобеловац већ распознаје бројне српске изразе и изреке.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: