Срби католици у Југославији

Срби католици сматрали су да је уједињењем са Србијом и стварањем Југославије 1918.  решено њихово национално питање. Которски бискуп Франо Ућелини Тица изјавио је:  „Ми сви морамо да будемо сретни и задовољни што смо доживјели остварење наших највећих идеала и морамо да упремо свим силама да у слободи уредимо најљепшу народну државу, …“. (1)   Брзо су увидели да постоје јаке снаге (хрватски сепаратисти, католички клерикалци, … ) које су радиле на  разбијању Југославије.  У листу Срба католика „Дубровник” 1922. објављен је чланак из Цавтата „Куда ћемо овако ?” у коме се наводи : „Док у нашим разним надлештвима имамо у изобиљу чиновника, који снијевају о Карлу или Радићевој републици, који се надају још једнако прошлом земану, дотле оно мало исправног чиновништва стрепи пред разним изненађењима, која се … и дешавају. Тако је ето из наше средине премјештен, негдје чак у албанске крајеве, Илија Ћурувија, финансијски постајни поглавица. Тај је човјек код нас познат као патриот који међу финансијском стражом прави ону познату изнимку ријетких, који воле ову данашњу државу и који је с тога и скруполозно предан својој служби, ето тај човјек и такав држављанин баца се у пусте крајеве а остављају се други, да на овом нашем дому, плаћени од државе, раде проти својој хранитељици. Е, па куда ћемо овако ?!”. (2)

Срби католици су Савез Сокола сматрали цементом у темељима Југославије и зато су масовно пришли соколима. (3) Соколи су окупили све оне који су били за очување Југославије. После Уједињења Буњевци су  највише   допринели  успону  соколског покрета  у Суботици. Др. Бабијан Малагурски, један од покретача Соколства у Суботици, купио  је о свом трошку  све потребне гимнастичке справе за вежбаче. Први старешина соколског друштва био је др. Франо Скендеровић  а  подстарешина Антун Бешлић. (4)

Соколи су наставили  своју борбу са католичким клерикалцима који су пре  и за време Првог светског рата подржавали Аустро-Угарску. У писму „Соколском Гласнику” из Имотског признаје се да  Имотски котар са просветом заостаје за свим котарима у Далмацији. Даље се истиче : „И још томе, представници ове мрачне куле, којима је у интересу да народ у мраку држе, устају данас да просвјетљеном и родољубивом свијету дијеле подуке о просвјети, а дипломе о југословенском патријотизму, док су прије пљували у лице Југославије, кад је ова још у заметку била.  Па се у то име представници мрака, свом жестином обарају на културно Соколство, као на  заторника просвјете и југославенства …  Кад им ни то не помаже, онда покушавају, да у мјестима, гдје њихов демон хара и пљачка све оно, што је напредно и савремено, шире свој уплив у соколским круговима, намећући своје мрачне и нездраве идеје и гасећи у младоме соколу прву искру свијетла и родољубља, што му се у младој души јавља. Провоцирају духом убогу масу, и од ње стварају вјерске фанатике, који … тероризирају слободу мишљења и увјерења других. И сваки је онај одметник и тероризатор католичанства, који спрјечава мрачњацима, да тероризирају слободу мишљења просвјетљених !?  Заторницима просвјете, а пријатељима мрака укратко довикујем :  „И ако сте проширили свој уплив и власт по невољној крајини нашој, то ипак немојте ни сањати, да ће имотски соколи допустити, да победи  онај клерикализам, који је све отровне стријеле на соколство упро. Ми добро знамо, да је наша дужност, да у народу тражимо све оно, што нас нацијонално спаја, а устрајемо проти свему ономе, што нас раздваја. Један језик, исти обичаји, заједнички циљеви и вјерска сношљивост нас спаја, док нас вјерски фанатизам и задрти клерикализам раздваја.” (5)

Напади клерикалаца и хрватских сепаратиста на соколе настављали су се. Соколско друштво Дубровник упутило је 28. јула 1938. представку Милану Стојадиновићу : „Да би омели напредак соколства у срезу Дубровник, које је бројало 26 соколских чета, са олтара се проповедало против соколства и претило пакленим мукама онима, који ступе, или остану у соколској организацији. Чак, штавише, претило се и животом и имовином. Неки су наши чланови били заиста тучени, а некима је упропашћена имовина. У години 1936. паљени су стогови сена и ишчупано на стотине чокота лозе нашим члановима, потпаљена је соколана у Орашцу. Године 1937. запаљен је соколски дом соколске чете Поповићи (Конавле). Исте године је руља сепаратиста полупала излоге на дућанима наших чланова, а пре неколико дана, под кућу у којој се налази соколска чета у Пострењу, подметнут је динамит.” Услед оваквих притисака соколске чете у Мрцинама, Витаљини, Плочицама, Комолцу и Осојнику сасвим су престале са радом. Старешинство дубровачког соколског друштва закључило је да је соколство, због своје југословенске либералне и антиклерикалне идеологије било изложено нападима од стране римокатоличког клера удруженог са припадницима ХСС. (6)

У име Срба католика Лука Боне, Божо Хопе и др. М. Грацић из Дубровника упутили су 15 јуна 1939. барском арцибискупу и Примасу српском др. Николи Добречићу представку о потреби отварања Српске католичке богословије у Бару. У листу „Дубровник” објављена је представка писана у очи Видовдана 1939. „Једна потреба и једно право Срба католика” послана бану Зетске бановине на Цетињу, а достављена Арцибискупу Барском и Примасу Србије, претсједнику владе и министарствима Правде и Просвете у Београду. У представци се износи : „За католике Београда и предратне Србије, за католике Црне Горе, Војводине и Далмације, потребни су су нам родољубиви српско-католички свећеници. Данашњи свећеници нису српски родољуби. Нека ови примјери илуструју рад њихов: Позната је вриједност Соколства у нас; оно је цемент у темељима Југославије. …Католички Епископат је заузео негативни став према Соколству. …Али дјеца из мјешовитих бракова изошташе са соколских часова, јер им мајке забранише да више иду у Соко. Приликом посјете у цркви мајке су добиле наредбу да своју дјецу више не дају у Соко. Па други примјер : у царском Скопљу излази већ 12 година католички лист „Благовест”, па у мјесто да служи ширењу и јачању српског имена у тим крајевима, он проналази у католицима Старе Србије Хрвате, као што их о. Петар Влашић налази у најисточнијем дијелу Баната. Ми нисмо у стању да контролишемо, шта се све не наређује путем цркве нашим католицима, али су ово очигледни докази : да католичка црква у Србији, Црној Гори, Војводини и Далмацији, иде насупрот интенцијама Српског Народа.” (7)

Соколска штампа пратила је филолошке полемике. Часопис Соколске жупе Осјек „Братство” пренео је из сушачког тједника „Приморје” изјаву Фрање Павешића : „Караџић је био негатор хрватства, па ипак су Хрвати попримили за књижевни језик Вукову „краварску” штокавштину и одрекли се своје лијепе чакавштине на којој су писани хрватски споменици. Тадашњи лакоумни и кратковидни Хрвати пљунули су срамно на своју чакавску традицију, на своју прошлост и свој понос и узели за књижевни језик штокавштину, туђи језик, … “ и наставио је „Да ми имадемо данас чакавштину за књижевни језик, не бисмо водили сличне полемике. Знали бисмо точно : тко је Хрват, тко Србин, тко Словенац.” (8)

Споразумом Цветковић-Мачек 26.8.1939. Дубровник је одвојен од Зетске  бановине  и   додељен  новоствореној  Бановини  Хрватској. ХСС је у Бановини Хрватској одмах почео са прогонима Срба католика, Југословена и сокола. Поводом забране прославе Дана Уједињења 1 децембра 1939. у листу „Дубровник” је објављен чланак који је потписан са Цавтатска омладина и у коме се истиче: „Ради тога свог вјеровања, још под мрском Аустријом тешко је страдао изгнанством, таоштвом, мучеништвом у утамничењу, невољама у дезертерству и осталим многобројним малтретирањима, која су  црножуте авети искаљивале на многим патриотима нашега родољубивог мјеста. …Али Југославија, … остати ће вјечно чиста и сјајна као сунце, … А Ти, стара наша мајко, Србијо као некоћ када су тебе ради очеви наши, браћа и сестре наше у изгнанству, у тамницама и прогонству, у мукама и патњама свој дух челичили; као онда, када су у Теби сва слободарска уздања била,  обраћа се Цавтат твој и моли те и преклиње : Устај Србине, сложи се, не клони – правда те зове, на ово наше сиње Јадранско море! “. (9)

Срби католици сматрали су да је уједињењем са Србијом и стварањем Југославије 1918.  решено њихово национално питање. На разбијању Југославије радили су римокатолички клерикалци и хрватски сепаратисти.  Католичка црква имала је највећи утицај на католичке сеоске масе. Срби католици су масовно пришли соколима. Савез сокола је окупио све оне који су били за очување Југославије. Зато су били изложени нападима удружених клерикалаца и ХСС.

Саша Недељковић

члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене :

1.Емил Кријешторац, „Dr Frano Uccellini – Tice“, „Монархија“, Котор, Петровдански број, 1994, бр.8, стр.27;

1. „Куда ћемо овако ?”, „Дубровник”, Дубровник, 30 Септембра 1922, бр. 77, стр. 3;
2. „Једна потреба и једно право Срба католика”, „Дубровник”,  Дубровник, 1.јула 1939, бр. 26, стр. 1;
3. М. Радојчин,  „За Југославију и југословенство”, Буњевци у соколском покрету Суботице између два рата, „Буњевачке новине“, Суботица , 31. децембар 2006, бр. 18, стр.27 ;
4. Душан Битанга, „Имотски Сокол у културној борби”, „Соколски Гласник”, Загреб, 1921, бр. 9/10, стр. 365,366;
5. Никола Жутић,  „Соколи”, Београд, 1991, стр. 127, 133, 169-171;
6. „Једна потреба и једно право Срба католика”, „Дубровник”,  Дубровник, 1.јула 1939, бр. 26, стр. 1;
7. „Дух времена”, „Братство”, Осијек, 10 маја 1939, бр. 5, стр. 90;
8. „Цавтат о дану Уједињења”, бр. 50,  „Дубровник”, 16 децембра 1939, Дубровник, стр.4;

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: