Srbi na Kosovu u dvostrukoj izolaciji

Autor: Živojin Rakočević

Pravila na putu: ne idi nigde ako ne moraš, do detalja planiraj svaki svoj put i svaku mogućnost susreta, imaj uvek rezervni put, ako na putu imaš neki problem ili ti stane automobil, zoveš onog ko ti je fizički najbliži i čekaš kao da se ništa ne dešava. Kada nam se, pre nekoliko meseci, pokvario automobil na putu prema Pećkoj patrijaršiji, poznati muzičar dr Nele Karajlić bio je iznenađen jer je odmah pozvan Miloš Dimitrijević da dođe iz Goraždevca i da, pre svega, bude obavešten gde se trenutno nalazimo.

Pravila u susretima: obilazi i ne primiči se ljudima, čekaj da govori onaj ko ti dolazi u susret, ne pitaj ako nije sigurno, ne prilazi grupama ljudi, kupuj kod onih koje poznaješ i po preporuci. Posebno je 1999. i do 2004. važilo pravilo: ne odgovaraj na pitanje koliko je sati. Tiho i bez ijedne izgovorene reči kupovala je u albanskoj prodavnici „Taunita” profesorka Mitra Reljić. To im dobro nikada nije zaboravila, a govorili su samo očima.

Pravilo više sile: pomirite se da nema struje ponekad i dvadeset četiri dana, ni jednog minuta; nabavite rezerve vode. Aleksandar Janićijević iz Prištine nije izašao duže od godinu dana iz svog stana, bio je stručnjak za vodu i redovno je, u svom stanu, kontrolisao njen kvalitet. I danas mnogo čita, bistrog je uma i u dubokoj starosti. Nema telefonskih veza godinama. Mesto na kom odnekuda „probija” signal postaje telefonska govornica. Na gomili kamenja odmah iza manastira Gračanica bio je najbolji signal u celom kraju. Najduže je na uzvišenju od kamenica telefonirao otac Sava Janjić. Mi, ostali, čekamo na pristojnoj distanci, ljuti i mrzovoljni.

Hiljade detalja uklopilo se u život, u misao da će doći sloboda, kao i da se u ovim izolovanim zajednicama čuva nešto vredno za sve nas i ceo svet. A onda je početkom ove godine u naš geto stigao virus korona. Geto je postala svaka naša kuća, ustanova, prodavnica, apoteka. Zaobilazimo svoje najbliže i tražimo nove puteve u getu, ne ulazimo bez preke potrebe u radnje, policijski čas napravljen od prištinskih vlasti, kao loš privremeni raspored časova od 10 do 16 sati, samo unosi zabunu. Gračanica izgleda kao potpuno zamrla. Džip italijanskih policajaca karabinijera se zaustavlja ispred doma kulture, pištolji im vise široko sa strane i nijedan od njih ne nosi zaštitnu masku protiv virusa. Lokalna policija zaustavlja Rome u vozilu za rezanje drva. Hladno je, za njih ima posla.

„Dobro sam. U nekoj vrsti karantina, ne krećemo se puno, samo iz nužde. Oduze nam korona i ono malo prividne slobode”, kaže Sonja Vuković, pedagog iz Osojana u Metohiji. Za razliku od Gračanice ili Štrpca, ona živi u manjoj sredini, drugom nivou povratničkog geta, a oko nje su, i u selima, u potpunoj izolaciji starci, retke porodice i pojedinci. Oni čekaju svaku reč iz većih sredina i fatalno ih pogađaju dezinformacije da će biti zaprašivanje protiv virusa iz aviona, da će Srbi ostati bez lekara, da će završiti u albanskom karantinu.

„Taj koji bude došao do te neke faze koja je toliko intenzivna da mora da se obezbedi podrška kako značajnih medicinskih aparata, tako i dodatnih procedura, biće prebacivan u neki od regionalnih centara, koji već postoje na teritoriji Srbije”, poručio je nedavno direktor Kliničko-bolničkog centra sa sedištem u Gračanici, dr Bratislav Lazić. Jedna pacijentkinja je, prema ovoj proceduri, već prebačena u Niš.

Strah od albanskog karantina i zbrinjavanje u njemu je dominantan, i u velikoj meri je blokirao život i podstakao realno pitanje: Kako ćemo se lečiti?

S druge strane, prištinska vlast je, sve vreme, u teškom međusobnom obračunu. Samoopredeljenje premijera Albina Kurtija i Demokratski savez Kosova Ise Mustfe formirali su krhku vladu koja se raspada od trenutka kada je formirana. Prekjuče je i zvanično pala. Odsustvo moćnog igrača, sadašnjeg predsednika Kosova, Hašima Tačija i različite američke poruke potpuno su paralisali politički život. Amerikanci kao glavni i neprikosnoveni tvorci Kosova i političke scene, prvi put različito vide put svog protektorata, ali i novi republikanski glasovi i stare demokratske strukture shvataju da se bez Hašima Tačija ne može – Samoopredeljenje i Demokratski savez Kosova slabi su i nepouzdani. Novih ličnosti koje bi smirile strasti nema, niti svetski interesi prepoznaju Kosovo kao neki posebno važan činilac. Najava obustavljanja američke pomoći i povlačenja vojnika Kfora do juče je bila potpuno nezamisliva za većinu Albanaca. Isključiva oslonjenost na Ameriku pokazala se kao greška, pa se ovaj prostor pretvara u izolovani karantin s polugama života i moći koji vode do Hašima Tačija. Razlog za rušenje svoje vlade Albin Kurti vidi u činjenici da je, kako kaže, spreman dogovor o razmeni teritorija između Srbije i Kosova. On je protiv te ideje, optužuje Tačija da je „otišao u Belu kuću da postigne sporazum” i naglašava da „nema sporazuma ni u Beloj, ni u zelenoj, a ni u crvenoj kući o razmeni teritorija između Kosova i Srbije”.

Dok u strasti političkih govora poslanici pridižu maske kojima se štite od virusa korona, samo poneko skreće pažnju kako se opaka pošast približava i njima koji istresaju bes u skupštinski mikrofon. Jedna poslanica pokušava da kaže kako ima premalo doktora infektologa i tek jedan specijalizant. Niko je nije slušao. Politika i lična moć ovde su važnije od virusa, a parlament u Prištini, jedini na svetu, ima važnija posla od zaštite svog stanovništva, decenijama inficiranog idejom da su Srbi krivi za sve što im se događa.

Politika nikada nije napravila sistem i pretvorila je ceo prostor Kosova i Metohije u geto Albanaca koji većinski razmišljaju kako da pobegnu na Zapad. Osnovna poruka gnevnih gubitnika političarima je: „Politička pandemija je zaboravila jedan važan virus – narod. Platićete za ovo!”

Srbi su u dvostrukom getu i izolaciji, prema njima se uvek može okrenuti albanski bes i nezadovoljstvo. Ipak, na običnom ljudskom nivou višestruki strah održava i obnavlja pokidane veze Srba i Albanaca.

„Svaku noć me zove prijateljica Albanka iz Prištine, užasno je uplašena i kaže kako je tamo sve propalo što se medicine tiče”, kaže Jelena Grbušić iz Suvog Dola kod Lipljana. U svesti albanske populacije srpski lekari još uvek se doživljavaju kao čudotvorci, zato će mnogi pacijenti i danas radije doći u srpski geto nego na Univerzitetsku kliniku u Prištini. Na njoj je nekada radio čuveni infektolog profesor Stevan Baljošević. Rešavao je najteže probleme kojima je ovaj prostor obilovao, imao je đake i naslednike. Sve su ih proterali 1999. godine i oslobodili se srpske prevlasti. Iza njih je ostala priča o čudotvorcima. Danas bi dobro došli da pomognu svima jer se, bez vere u bilo kakvo čudo ili makar u druge ljude, pogrešno nalazimo u potrazi za čudotvorcem koji će samo nama pomoći.

Izvor: Politika