Срби на посебном третману

Караџић је само најновији пример шиканирања, злостављања и тортуре којима су осуђени Срба изложени у европским казаматима, на које Трибунал „жмури“, иако су они осуђеници УН, које имају своје резолуције и правила о поступању и условима издржавања казне

Требало је да јавност буде алармирана па да управа британског затвора „Вајт“ одлучи да свом притворенику Радовану Караџићу дозволи да прими терапију. Први председник Републике Српске, који се налази у британском затвору, трпео је ужасне болове јер му нису дали неопходне лекове нити је имао лекарску помоћ, о чему је медије обавестила његова кћерка Соња Караџић Јовичевић и истакла да то сматра покушајем убиства.

Директор Универзитетског клиничког центра Републике Српске Владо Ђајић изјавио је да је спреман да оде у Енглеску да прегледа Караџића, чије је здравствено стање погоршано, чак и о личном трошку, и да тим лекара УКЦ може да отпутује чим добије потребна одобрења. У међувремену, „Вечерње новости“ су сазнале да је Караџић сада стабилно, и тек би требало да се утврди шта је проузроковало несносне болове којима је био изложен.

Некадашњи председник Српске у овом енглеском казамату служи казну доживотног затвора по пресуди Хашког трибунала за бившу Југославију. А само су лицемери могли донети одлуку да Караџића пошаљу у неки од британских затвора у којима је већ било покушаја убиства Срба, хашких осуђеника и на тај начин га додатно осуде.

Још тада се могло чути да би свет био много боље место за живот када не би било силних лордова плаве крви и гусарског порекла. Ова драстична фраза у ствари је одговор и закључак на питање: колико ће још у свету бити патње и крви где год су Енглези умешали своје пипке? Јер, како стоји у једном читалачком коментару на дешавања око хашке пресуде и казне лидеру Срба у БиХ, тешко је веровати у демократију „наших западних пријатеља“ која се кроз историју уопште не мења. Њихов принцип – нападнеш, уништиш, оптужиш и пресудиш – добро смо осетили и још осећамо. Некадашња британска империја се распада, али је орна да се над Србима жестоко иживљава.

НАКАРАДНА ПРАВИЛА

И Хашки суд, доследан својој основној, политичкој сврси, истрајава на накарадним правилима и после изречених драконских казни Србима, тако што им одбија право на условну слободу, упркос међународној Конвенцији за заштиту људских права и основних слобода, „жмури“ на злостављања и тортуру осуђених Срба који казне издржавају у најтежим европским казаматима.

Још пре три године, када је из Холандије пребачен у британски затвор на острву Вајт, Караџић се сусрео с онемогућавањем у остваривању основних права иако није њихов осуђеник већ Уједињених нација, које имају своје резолуције и правила о поступању и условима издржавања казне.

Британци су му намерно и без престанка правили проблеме не би ли му што више отежали живот иза решетака. Рецимо, на тему одобрења бројева телефона које може да позове у Србији и Српској, најчешћи изговор је да их нису добро преписали с његове листе, па не може ни да их зове. Приликом одобравања стално су се појављивале исте грешке, па или бројеви телефона имају цифру вишка или мањка или неку ситну грешку довољну да се Караџићу онемогући контакт са светом. Дешавало се и да му уместо позивне две нуле међународног броја за другу државу одобре број с позивне три нуле.

Тако му нису дали ни стону лампу, а светло у ћелији је преслабо, па чим се смркне, он не види ни да чита ни да пише…

„Радован Караџић је један од ретких људи који је проглашен кривим за геноцид. Он је одговоран за масакр мушкараца, жена и деце у геноциду у Сребреници и помогао је одржавању опсаде Сарајева која је представљала напад на цивиле“, рекао је тадашњи министар спољних послова Велике Британије на Твитеру Доминик Раб, када је сазнао да ће Караџић казну служити у УК. Сетимо се да је ова земља покушала (неуспешно, због руског вета) да у Савету безбедности УН прогура резолуцију да је српски народ починио геноцид и да сада лобира да ту резолуцију донесе Генерална скупштина УН. Земља, да иронија буде већа, која је починила буквално садистичке, и то истинске, геноциде с милионским жртвама широм планете, почев од Северне Америке, преко Африке, па до Аустралије. И нико зато никад није одговарао, нити је та држава икада формално прозвана на одговорност за злодела.

„Треба да будемо поносни на чињеницу да је од подршке његовом хапшењу до одласка у ћелију, Велика Британија током претходних 30 година учествовала у потрази за правдом“, рекао је Раб и тиме показао колико је Караџић у праву што себе сматра британским „ратним заробљеником“. Рабов понос „свим што је Лондон учинио да обезбеди (Караџићево) хапшење“ неки су видели као додатни разлог да Србија отвори истрагу која би показала: како је и под којим околностима био у Београду ухапшен први председник Републике Српске и њен вероватно кључни творац…

Један од чланова Караџићевог правног тима адвокат Горан Петронијевић још тада је истицао да је управо специјална јединца Велике Британије учествовала у потрази за Караџићем и у његовом хапшењу 2008, али претходно и бомбардовању Републике Српске 1994–1995. године, чиме се отворено ставила на непријатељску страну. Према томе, Караџић је сада у заробљеништво, у логору, а не на издржавању казне, рећи ће Петронијевић, подсећајући да је једна од тачака по којој је Караџић осуђен – узимање талаца, војника из мировне мисије, која је то престала да буде након НАТО бомбардовања РС, а међу којима је највише било британских војника.

За тезу „геноцида“ у Сребреници заслужан је Хашки трибунал „иновирајући“ постојећу дефиницију Конвенције УН из 1948. године тако што је занемарио непостојање намере, иначе најбитнијег елемента геноцида, а део који говори да геноцид подразумева биолошко и физичко уништење националне, етничке, расне или верске групе као такве или дела групе – израз „део групе“ односи се на значајни или већи део чланова групе – тумачио тако што је и најмању, никада потпуно доказану групу од неколико хиљада побијених борбено способних мушкараца, уместо ратног злочина, окарактерисао као геноцид. Суд је навео да су злочини почињени као део удруженог злочиначког подухвата.

НЕ ВАЖИ ЗА БРИТАНЦЕ

Ова „паразитска одговорност“, како је својевремено енглеска академска јавност назвала тај облик одговорности (удружени злочиначки подухват), на Острву је укинута 18. фебруара 2016, када је одлуком Врховног суда Уједињеног Краљевства стављена ван снаге.

Треба по ко зна који пут поновити да се Хашки трибунал тако, уместо да буде суд с ауторитетом, претворио у „звер која тражи месо“ (у затвору у Шевенингену напрасно је преминуло или се убило двадесетак оптужених Срба). А сви они су, углавном, оптуживани по командној одговорности у заједничком злочиначком подухвату, врло сумњивом правном термину који хашки делиоци правде годинама немушто покушавају да објасне, иако га није било чак ни у Статуту овог суда.

Поштовање људских права у складу с већ постојећим нормама међународног права, Трибунал је игнорисао, показујући да су то само пусте фразе и пароле које су се изметнуле у контроверзну праксу. То су на својој кожи осетили бројни српски осуђеници, којих је и било највише пред овим судом.

Кармел Ађијус, председник Механизма за кривичне судове у Хагу, одлучујући о захтеву за превремено ослобађање шесторице Срба који су издржали две трећине казне, то је глатко одбио иако су државе у чијим затворима бораве дале повољна мишљења, признале њихову ресоцијализацију и предложиле да буду пуштени. Ађијус није хтео да уважи ни чињеницу да су осуђени Срби у британским затворима у више наврата били нападани од муслиманских екстремиста. Тако је Ађијус „оценио“ да бивши шеф Кризног штаба Српске аутономне области Крајина Радослав Брђанин, који је одслужио 20 од 30 година казне затвора, не може да буде ослобођен због озбиљности злочина и зато што није показао да се довољно рехабилитовао.

Слично су прошли и српски генерали који су тражили превремени отпуст из затвора: генерал Небојша Павковић, осуђен на 22 године а ухапшен 2005, Сретен Лукић, осуђен на 20 година, ухапшен 2005, Властимир Ђорђевић, осуђен на 18 година, ухапшен 2007, Радислав Крстић, осуђен на 35 година, ухапшен 1998, и Радивоје Милетић, осуђен на 18 година, ухапшен 2005. године.

Трибунал је чак успео да код Савета безбедности УН издејствује (својом препоруком) да се одбију многобројни захтеви Србије да хашки осуђеници наставе да служе казне у нашој земљи, чак и под међународним надзором. Без обзира на физичка злостављања, попут генерала Радислава Крстића – у затвору Вејкфилд у Западном Јоркширу преживео је класичан атентат, због чега је пребачен у Краков у Пољској – или Милана Мартића, Драгомира Милошевића и Милана Лукића, који казне издржавају у Естонији. Када се обрате суду у Хагу с конкретним замеркама, Естонија то схвата као напад на њен казнени систем и брани се тако што негира проблеме. Лукићу дан и ноћ гори светло у ћелији а затворске власти траже да плаћа комуналије и храну, одбијају да му дају неки посао, јер не зна језик и јер је хашки осуђеник, па је оцењен као ризичан. Тортура иде до те мере да Естонцима, који не воле Русе, смета и то што српски језик који тројица затвореника говоре личи на руски, па се и због тога према њима непријатељски односе.

МЕРОНОВА ПРАВДА

Посебно занимљив је случај генерала Војске Републике Српске Станислава Галића, осуђеног 2006. на доживотни затвор због гранатирања Сарајева, а који од 2009. служи казну у немачком затвору у Фрајбургу. Немачки Кривични закон предвиђа да већ после 15 година одслужене казне осуђеници на доживотни затвор могу да поднесу захтев за пуштање на превремену слободу, уз преквалификацију казне у условну. Чим су се 2014. стекли ти услови, немачке власти обавестиле су тадашњег председника Хашког трибунала Теодора Мерона да осуђеник Галић има право на превремено пуштање на слободу. По Статуту Хашког трибунала, осуђеници имају право на помиловање или ублажавање казне према важећим прописима државе у којој издржавају казну, али под условом да председник Трибунала тако одлучи „на темељу интереса правде и општих правних начела“. Мерон је оба пута одбио Галићев захтев.

Пошто је по окончању рада МКСЈ, 31. 12. 2017, његове надлежности преузео Механизам за међународне кривичне судове, немачке власти обавестиле су и његовог председника Кармела Ађијуса да Галић и даље испуњава услове за превремено пуштање на слободу, тј. да „остатак казне може бити преквалификован у условну казну“. Приложена су и писма министра правде покрајине Баден-Виртемберг, јавног тужиоца из Карлсруеа и управника затвора у Фрајбургу. Узалуд, захтев је одбио и Ађијус, „због тежине злочина“.

Следећи логику Трибунала, која се огледала приликом одређивања казни, рекло би се да су њима казне овако продужене јер је неписано хашко правило било да ако некога хоће да осуде на 10, изрекну му казну од 15 година затвора, знајући да ће последњих пет провести на тзв. условној привременој слободи, коју никад нико није прекршио, нити је ико враћен у затвор.

Када је у питању издржавање казне Радована Караџића, одбрана је једино тражила да то буде у земљи у којој ће бити осигурана његова безбедност, да се не би догодило исто што и са Крстићем или Биљаном Плавшић, коју су такође напали муслимански екстремисти у затвору у Шведској, али је председник ММКС-а урадио управо супротно.

Одбрана подсећа да је 17. децембра 2015. донета резолуција УН која садржи поглавље „стандарди и минимални услови за третман затворених особа“, познатије као Манделина резолуција. Према овом поглављу мора да се обезбеди да затвореник казну издржава колико је могуће ближе свом месту пребивалишта, кажу адвокати и додају да ту резолуцију сви поштују изузев Хашког трибунала, сада ММКС-а.

А што се тиче Британаца, па они су недавно, преко својих марионета, и Манделу држали на робији с најгорим олошем и криминалцима, а сада га тобоже славе. Управо у складу с њиховом максимом коју је изрекао Винстон Черчил да „не постоје наши стални пријатељи и наши стални непријатељи, постоје само наши стални интереси“.

Извор: Печат

Аутор: Слободан Иконић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: