Срби у ЦГ имају „ексклузивно право“ да буду незапослени, дискриминисани и сиромашни

Грађани Црне Горе, као и сваке године откад је ДПС почео да шири „чари демократије“, и овај Дан људских права дочекују суочени са бруталним кршењем права у свим животним категоријама: економским, социјалним, имовинским, грађанским, политичким…

Иако потписница Декларација која је још прије више од пола вијека прокламовала заједничке стандарде људских права које треба да постигну сви народи и све нације свијета, да се „сва људска бића рађају  слободна и једнака у достојанству и правима“, Црна Гора је сваким даном све удаљенија од ових начела.

А како изгледа стање људских права у Црној Гори?

Права оличена у статистици богатства и похари српског идентитета

Право на рад и праведне услове на раду у Црној Гори најбоље описује тренд раста сиромаштва и незапослености, уз обезвређивање зарада као континуирани процес на који грађани указују годинама.

Ипак, и поред упозоравајућих података попут оног да је нпр. средином ове године плате примало само 110.000 запослених и да се број екстремно сиромашних стално повећава, такво стање алармира само појединце који се суочавају са мукама преживљавања. Ову слику Влада ЦГ уопште не примјећује, па кроз ружичасте статистичке наочаре њених стратега, стварност грађана Црне Горе изгледа посве другачије-блажено, привилеговано и богато.

Вапаји разних организација, слике са пензионерима поред контејнера и тоне прича о дубокој кризи и сиромаштву актуелни режим оставља потпуно равнодушним пред налетом монтираних бројки и методологија према којима БДП стално расте а стандард стално скаче и прескаче.

Благородно стање радних права у стопу прате и идентитетска, Слично благородно стање влада на пољу идентитетских права, омиљеној теми актуелног режима. Након што су практично избацили употребу ћирилице, а српски језик замијенили „украденим српским са два крња слова“, ДПС и коалициони парнери бошљачкке и албанске партије системски су запосленост Срба у државним органима свели на статистичку грешку. Доказа о фрапантној дискриминацији Срба има много, а најупечатљивији су они који у казују да нпр. у правосудним органима запослених Срба нема.

Упркос честом наративу о „духу добрих мултинационалних, мултиконфесионалних и мултикултуралних односа“, Влада Црне Горе спроводи системску дискриминацију и прогон свега што носи предзнак „српски“. Зато се, спроводећи антисрпску агенду, устремила на храмове Српске православне цркве, чије отимање је одлучила да провуче кроз законске норме, а све у циљу васпостављања нове, партијске религије.

Зато више и не крије своје науме да, попут нацистичких агенди, покуша да асимилује српску заједницу кроз насилно стварање нове, идентитетски програмиране категорије Црногорца по мјери Мила Ђукановића, која ће морати да доживи колективну амнезију и избрише из сјећања своју историју, обичаје и традицију. Нови Црногорац, према томпројекту, треба да заборави своје српске коријене, да одбаци Његоша, Марка Миљанова, Десанку Максимовић, Лазу Костића и прихвати нове вриједности оличене у „великим дјелима књижевних великана“ попут Цоца, Панџа, Туна и Рахманија.

Тако су у држави у којој се владавина права спроводи по аршинима владајућег ДПС-а мртви пјесници волшебно нестали из школских уџбеника а овим живима, попут Матије Бећковића, једноставно и у духу правне државе, забрањен је улазак у Црну Гору.

Права критичара власти

Слично стање влада и у осталим областима, од којих је слобода говора све већи проблем актуелне власти која своју неблагонаклоност ка претензијама медија да не гледају истим очима на стање у држави демонстрира на бруталне начине, од којих су опструкција, напади и неразријешена убиства новинара најзаступљенији. Када у овој и оваквој Црној Гори новинар не жели да мисли, пише и размишља како му „правдољубива“ Влада сугерише, пролази као Душко Јовановић, Гојко Раичевић, Оливера Лакић или Владимир Оташевић.

И посланичка ријеч доживљава „црногорску ренесансу“, па је зато у Црној Гори 21. вијека представнику народа дозвољено да говори само оно што парламентарна већина пропише. Свако одступање кажњава се строго, али по праву и закону који спроводе најчешће Иван Брајовић, Бранимир Гвозденовић, Лјуиђ Шкреља, Генци Ниманбегу, а у најдрастичнијим случајевима у дисциплиновању непослушних ускаче и Миливоје Катнић-Специјални државни тужилац, истурени члан правосуђа који у правној држави каква је Црна Гора тужи и пресуђује.

Много је примјера и разлога који указују на катастрофално стање људских права у Црној Гори. Билборд Министарства за људска и мањинска права о једнакости поред контејнера можда најсликовитије презентује слику о земљи која себе неријетко представља као лидера европских интеграција.

Можда је Дан људских права права прилика за стављање прста на чело и повод за ријетке тренутке суочавања са истином која је потпуно супротна од онога што се свакодневно сервира на режимским медијима.

Истина је да право, слобода и демократија не станују у Црној Гори. Никакви штрикови по поглављима и Директивама очито неће помоћи да наша земља ускоро уђе у Европску унију.

То је ЕУ нија одавно признала а и извјештаји јасно говоре.

Ако се Европљани питају: “Да ли акумулација богатства у Црној Гори показује европске вриједности? Је ли то неко с ким желимо да дијелимо нашу сувереност?“, можда је право вријеме да се упитају и грађани Црне Горе. Баш на овај дан!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: