Srbi u Severnoj Koreji usred nuklearne krize: Ovo nije zemlja kakvu mediji prikazuju

Prvi put u novijoj istoriji jedna grupa srpskih turista pre dve nedelje posetila je najizolovaniju zemlju na svetu, od koje trenutno strepe na više kontinenata. Odluku da putuju u Severnu Koreju doneli su mnogo pre nego što su počele poslednje tenzije. Reč je o jedanaestoro putnika koji su videli gotovo sva neobična mesta na našoj planeti, a Severnu Koreju su, kažu, kao poslasticu, ostavili za kraj.

Glavni utisak jednog od putnika, turističkog vodiča specijalizovanog za neobične destinacije Filipa Milosavljevića, jeste da to nije onakva zemlja kakvom je predstavljaju u svetskim medijima. Drugi je da je „otputovao u neku bajku Orvela ili Hakslija“. „Otišli smo s predrasudom da su ljudi koji žive tamo gladni, da jedu travu, da su loše obučeni. Imaju normalnu odeću. Deluju zdravo, racionalno, normalno“, kaže Milosavljević za Sputnjik.

„Rade u vojsci, ili se bave poljoprivredom, veliki deo njih. Oni žive u zadrugama, imaju iste kuće, određeni su radni timovi koji se sastoje od tri-četiri sela. Ta sela zovu ’Selo kajsije‘, ’Selo dinje‘, u zavisnosti od toga šta proizvode. Ulazili smo i u kuće, oni su pripremili lokalnu hranu. Grad Sorivon je interesantan, čist, lep. Sve zgrade su ofarbane u različite boje, kao i u Pjongjangu. Bulevari su čisti, sela doterana. Radna polja sređena do perfekcije, kao i u ostatku Istoka. Sve deluje artikulisano“, kaže Milosavljević.

Deo avanutre je i sama priprema za put. Postoji centralna turistička agencija u Severnoj Koreji koja ima potpisane ugovore sa akreditovanim agencijama po svetu, kojih nema mnogo. Putnicima iz Srbije posrednik je bila agencija iz Kine. Za individualni odlazak ne postoji šansa, a da biste dobili vizu, morate da prođete određene procedure provere. Morate i da potpišete dokument kojim pristajete na njihova pravila ponašanja, s tim što mogu da kontrolišu vašu privatnost, kaže Milosavljević.

„Na ulasku, tokom boravka i na izlasku iz zemlje carinik ima pravo da pogleda vaš telefon, šta ste slikali. Upozoreni smo da na ulasku ne smemo da imamo fotografije severnokorejskih, niti bilo čijih drugih velikih svetskih lidera s kojima su u dobrim ili lošim odnosima. Ni slučajno zastave Amerike, Južne Koreje, Kine, niti bilo koji vodič, ’Lonli planet‘, ’Vikipedija‘, bilo šta što opsuje njihovu istoriju i trenutno stanje, časopise, ni na papiru, ni u elektronskoj formi“, objašnjava Milosavljević.

Kao neko ko je dugo u turizmu, on skreće pažnju na profesionalizam i savršen engleski drugarice Kim, koja je grupi iz Srbije bila vodič. „Pokušavali smo da postavimo pitanja o političkoj situaciji, davala je opšte odgovore, a neka pitanja je vešto izbegavala. Shvatili smo da ne postoji mogućnost da debatujemo“, kaže ovaj strastveni putnik.

„Tamo ne smete da govorite Severna i Južna Koreja, već Demokratska Narodna Republika Koreja, i to se odnosi na teritoriju cele Koreje. Oni govore da je to jedinstvena država. Kad vam požele dobrodošlicu kažu, nas ima 80 miliona, 30 živi u severnom delu zemlje, 40 u južnom, a 10 miliona je dijaspora. Oni osećaju da je to jedna zemlja, žao im je što je situacija ovakva. Željno iščekuju, žele da dođe taj dan kada će se opet ujediniti. Žele da se to desi mirnim putem, bez stranog mešanja“, objašnjava sagovornik Sputnjika.

Svi putnici oduševljeni su Pjongjangom, savršeno sređenim milionskim gradom koji ima široke bulevare i mnoštvo monumentalnih spomenika. Njegovi stanovnici nisu čuli za Srbiju, ali reaguju na svaki pomen Jugoslavije. Sagovornika Sputnjika pitali smo i da li je tačna informacija da taj grad nema metro i da su retke fotografije procurele u javnost samo deo scenografije.

„Metro je realan. Vozili smo se, promenili dve linije, bili smo u njemu više od sat vremena. Imaju i vozove iz devedesetih koje su dobili iz Istočnog Berlina, a pokazali su nam i njihove koje su razvili 2010. i 2011. godine. U Pjongjangu ima automobila, trolejbusa i autobusa. Međutim, na putu od grada do demilitarizovane zone nema ih puno. Za četiri sata vožnje videli smo dva ili tri. Uglavnom voze folksvagene, bele iz 2005. ili 2006, ili su to japanski brendovi. Imaju i svoj, ali smo jako retko viđali automobile“, kaže Milosavljević.

Severna Koreja nema mnogo automobila, ali ima jako puno „palata sunca“, mesta na kojima deca provode vreme posle škole, bave se dodatnim aktivnostima. Tu uče da crtaju, pevaju, plešu, slikaju. Uče i najpopularnije svetske jezike. Jedan od jačih utisaka je i da imaju jako puno lepih žena, kaže Filip Milosavljević.

„Žene vole da se doteruju, vole da nose haljine i štikle. Devojke su imale minđuše, iako se priča da ih nose ilegalno. Postoji fama da imaju 12 tipova frizura, imaju razne frizure, možda zaista postoji pravilo, ali ipak mislim da je to njihov stil“, kaže on.

Neobičnim putnicima odlaskom na poluostrvo razbijena je još jedna predrasuda o toj lepoj zemlji servirana sa Zapada, da je Severna Koreja zemlja bez viceva. „Kim nam je pričala viceve o Džordžu Bušu i Amerikancima u autobusu. Pevala je dečje pesme i uspavanke. Mi smo njoj, iz šale, pevali ’Hej Sloveni‘ i naše dečje pesme. Što se tiče viceva, nismo čuli da se ljudi šale po ulici, ali iz pivnice gde su popili dva-tri piva, na bonove, zvali su da uđemo i da se družimo. Videli smo osmehe na licima ljudi u Severnoj Koreji. Ljudi izgledaju potpuno normalno, žive svoje živote u sistemu vrednosti u kom žive. To je njihova svakodnevica. Ne oseća se neka velika problematika. Deluju kao većina Azijata, imaju svoj cilj, rade, a klinci se smeju“, priseća se Filip Milosavljević.

Kaže da u Severnu Koreju vredi otići ponovo. U pripremi su dve nove ture, u novembru i februaru sledeće godine. Oni koji dobiju vizu imaće priliku da posete i fabrike čelika i posebna obdaništa u kojima borave deca, dok roditelji rade, jedinstvena u svetu.

Noćni provod nije deo ovog putovanja. Ipak, zahvaljujući ljubaznosti koleginice Kim, naš sagovornik i njegovu saputnici videli su čuvenu Trijumfalnu kapiju u Pjogjangu, noću. „Malo smo prošetali. Ima ljudi, ali generalno, nema noćnih klubova, restorani rade do devet. Tada ljudi idu kućama, ulice se prazne. Posle devet sati gasi se grad i život u Severnoj Koreji“.