Srbi u Srebrenici i Bratuncu: Ranjenoj Snežani su pucali u glavu!

Srbi u Srebrenici i Bratuncu ne zaboravljaju zulume muslimana pod komandom Nasera Orića (2): Slavka Matić: Na kućnom pragu su mi 1992. godine ubili ćerke Gordanu (24) i Snežanu (26) i supruga Radivoja (55). „Pričam s fotografijama. Kako bi bilo da ste mi živi?“

„Ovde, na pragu, zatekla sam Gordanu. Najmlađe moje dete. Savijem se da je podignem, a ona mrtva. Spustim je i ne znam kuda da krenem. Dozivam muža… Drugu kćerku. Glasa niotkud. Vrata otvorena, vidi se krv. Idem tim putem. U kupatilu Snežana. Ćerko mila, vičem. Ali, džaba. Udaram glavom u dovratnik. Ali džaba. Posle sam videla Radivoja. Nepomičan pod jabukom. A, ta se jabuka, pod kojom je ubijen, osušila. Vidiš, zasadila sam drugu.

Slavka Matić, Bjelovac kod Bratunca, reči pokidane u grlu, udarila kiša i neki vetar. I hladno je. Čini se kao da su ovaj susret i sećanje na tragediju Matića prizvali da i nevreme, pre dva dana, bude u potpunom saglasju sa onim nevremenom u zimu devedeset druge. Tada su Slavki vojnici pod komandom Nasera Orića ubili decu i muža.

– Bila sam u Bratuncu, poranila da pospremim školu – govori, a sve vreme stoji. – Gordana je toga dana (14. decembar) sa Radivojem imala posla oko kuće i živine. Snežana se spremala na posao, kada su s brda udarile te nesreće i zlo napravile. Nisu samo moju kuću u večno crnilo zavile. Nema kuće u Bjelovcu da nije bilo žrtava.

Snežana Slavke Matić imala je 26 godina. Završila višu medicinsku školu, smer za laborante. Dobila je posao u banji Guber. Nije radila ni pola godine… Gordana je diplomirala u srednjoj građevinskoj. Nadala se stalnom zaposlenju. Radivoje je više od dve decenije radio u rudniku „Sase“. U rudniku je i penzionisan, još pre početka sukoba u BiH.

Ja sam ih mrtve pokupio

Slavki sam pomagao da tela dece i muža pokupi po kući i dvorištu. I dostojno ih sahrani. Ja sam ih mrtve pokupio – kaže nam Krsto Rančić (na slici) iz Bjelovca. – To mi nije bilo prvi put. A, u meni je, kao u grobnici, ostalo šta sam sve video, kakve unakažene srpske žrtve u Bjelovcu. Zašto sam to zaključao u sebe? Zato što želim da i njima i njihovim živima sačuvam dostojanstvo.

– Ruka mu je stradala u rudniku, penzionisan je kao invalid rada – kaže Slavka. – Tako nije ni mogao da bude vojni obveznik. Niko ga nije ni pozivao. Tako… Nikome nikada nismo ni zlo pomislili, a kamoli učinili. I, pitam se: zašto su mi pobili decu i muža? I, pitam se: zašto sam ja ostala? Zašto, da nikog više nemam. Ni života nemam. Jer, ovo što čovek živi, kao ja što živim, i nije život. To je da se vučeš kao prebijen. Želiš da umreš, a nazor ne možeš.

Povija se mlada jabuka pod vetrom. Podrhtavaju mladice od dodira ruke. Ni biljke ovde više ne veruju.

– Ne znam da li je teža noć ili je teže jutro – kaže Slavka Matić. – Pričam s fotografijama. Kako bi bilo da ste mi živi, mili moji. Kako bi bilo? I stalno mi je pred očima to što sam zatekla. Snežana je, jasno mi je, pogođena kad i Gordana, na vratima kuće. Pa se vukla do kupatila. Tu su je stigli i pucali joj u glavu. Zašto, pitam se.

Oko nas, dok Slavka vraća slike užasa, u dvorištu porodične kuće Matića igraju se jaganjci.

– Zanimam se, pomalo, lakše mi je. A sve mi se čini da me ovi jaganjci više razumeju, nego… Da je sreće, da mi se po dvorištu igraju unuci.

Priča nam, posle, da je svedočila u Hagu u postupku protiv Orića. A, nedavno, i kao svedok odbrane na suđenju generalu Mladiću.

– Govorila sam i kao majka i kao čovek koji još ima malo nade da će neko, nekad odgovarati za moju mrtvu decu i muža. Nisam od onih koji kažu: sve je to, Slavka bez veze… Svedočenje, dokazivanje, bez veze. Ja još verujem, makar i posle mene, da će neko ovu našu nepravdu do neba, da ispravi. Zato sam išla da svedočim. Zato nemam strah da o svemu javno govorim. I, kažem vam, svedočiću dok sam živa. A, možda sam zbog toga i živa.

Bol majke

Svako ima pravo da svoje žrtve oplakuje. Ali nema pravo da ih preuveličava, a tuđe da unižava. Bol svake majke, bila ona Srpkinja, Bošnjakinja, Hrvatica, isti je. Ali ja se ne mirim i ne pristajem da bilo ko i bilo kakva rezolucija moju, u rođenoj kući ubijenu decu, skrnavi. I da kaže: to nije bio zločin.

Sutra: Ni da prebolim, ni da oprostim.

Izvor: Novosti