Srbija ako nije kadra pomoći ne sme ni odmoći bratskoj Rusiji
Mišo Vujović
Piše: Mišo Vujović
Sankcije Srbije Rusiji ništa ne bi u ekonomskom smislu naudile Rusiji, ali bi nanele veliku istorijsku štetu slobodarskom duhu srpskog naroda. Srbija ako nije kadra pomoći ne sme ni odmoći bratskoj Rusiji u njenoj borbi sa povampirenim nacizmom bez obzira na pritiske onih koji preko Ukrajine i njenih građana danas ratuju sa Rusijom. A što se tiče pritisaka oni nikada nisu ni prestajali. Hteli mi to da priznamo ili ne, za njih (NATO) smo bili i bićemo ruska strana. Zato ostanimo na svojoj strani. Strani Istine i Boga Pravde koga u svojoj himni prizivamo!
Sveti Petar Cetinjski tajnovidac je na samrtnoj postelji rekao svom brataniću Njegošu „moli se Bogu i drž se Rusije“, braćo nema nam spasa i opstanka bez Majke Rusije jer je ona Božija zemlja koja štiti pravoslavlje i našu vjeru ! Držimo se Rusije i Molimo se Bogu velikome !!!
Tačka gledišta Bernda Lukošika.
Zaista, jednom je bilo vreme kada je Zapad SAD-EU-NATO bio savršeno zadovoljan Rusijom. Loša strana – za koju Zapad tada, zaista, nije bio zainteresovan, a koju nije ni prepoznao kao realnost – bila je to što je za Rusiju to bilo doba beskrajne ljudske bede, društvenog i ekonomskog propadanja: Jeljcinovo doba 1990-ih. Uslovi kao posle rata!
Putin nije zaboravio upravo taj period. I jedno je od njegovih najvećih istorijskih dostignuća to što je dao odlučujući doprinos da se njegova zemlja oslobodi ovog vremena.
Jeljcinova era
U svom veličanstvenom delu Strategija šoka o „usponu kapitalizma katastrofe“ pod vođstvom neoliberalnih ekonomista i ideologa Fridriha fon Hajeka i Miltona Fridmana, Naomi Klajn takođe ulazi u posledice primene ove doktrine na Jeljcin Rusiju. Jednostavno reprodukujem odlomke „planirane bede“, prema Naomi Klajn (1):
„Nikad toliko ljudi nije izgubilo živote u tako kratkom vremenu bez velikih gladi, epidemija ili ratova. Do 1998. godine, preko 80 procenata ruskih farmi je bankrotiralo, a oko 70.000 državnih fabrika je zatvoreno, što je dovelo do epidemije nezaposlenosti. 1989. godine, pre šok terapije, dva miliona ljudi živelo je u siromaštvu u Ruskoj Federaciji… Prema podacima Svetske banke, kada su šok-terapeuti davali svoje ‘gorke pilule’ sredinom 1990-ih, 74 miliona Rusa živelo je ispod granice siromaštva. linija, što znači da su ruske ‘ekonomske reforme’ bile odgovorne za osiromašenje 72 miliona ljudi za samo osam godina. …
Koliko god se u komunizmu živelo jadno sa prenaseljenim, loše zagrejanim stanovima, bar su Rusi imali krov nad glavom…
Tokom Hladnog rata, široko rasprostranjena zloupotreba alkohola u SSSR-u na Zapadu je viđena kao dokaz da je život pod komunizmom bio toliko sumoran da su Rusima bile potrebne velike količine votke da bi preživeli dan. U kapitalizmu, međutim, Rusi piju više nego dvostruko više alkohola nego nekada – a takođe koriste i teže narkotike. Aleksandar Mihajlov … tvrdi da je između 1994. i 2004. godine broj zavisnika porastao za 900 odsto na preko četiri miliona, od kojih su mnogi zavisnici od heroina. Zloupotreba droga je na scenu izvela još jednog tihog ubicu: 1995. godine 50.000 Rusa je bilo HIV-pozitivno, broj se udvostručio u narednim godinama, a deset godina kasnije, prema podacima UN AIDS-a, skoro milion Rusa je bilo HIV-pozitivno.
Ovo su spori načini umiranja, ali postoje i brzi. Čim je 1992. pokrenuta šok terapija, ionako visoka stopa samoubistava u Rusiji počela je da raste: do 1994. godine, na vrhuncu Jeljcinovih „reformi“, bila je skoro duplo veća nego osam godina ranije. Rusi su sada mnogo češće ubijali jedni druge: nasilni zločini su se više nego učetvorostručili 1994. godine.
„Šta su naša otadžbina i narod dobili u poslednjih 15 zločinačkih godina?“, pitao je Vladimir Guzev, moskovski naučnik, na demokratskim demonstracijama 2006. „Godine zločinačkog kapitalizma su ubile deset odsto našeg stanovništva.“
Naravno, od strane mnogih ekonomista i političara, posebno Fridmanove neoliberalne škole, koji su u to vreme bili u Rusiji i van nje i koji su „savetovali” ruske političare oko Gajdara, koji su se ponosno definisali kao Čikaški momci, naravno tvrdio da je društveni propadanje Rusije posledica ruske aljkavosti i korupcije.
Ali Naomi Klajn opisuje šta je dovelo do ove ljudske tragedije: Rusija je demontirana, industrije rasprodate, resursi skoro dati zapadnim korporacijama, zemlja deindustrijalizovana, država blagostanja eliminisana. Zaposleni je često dolazio na posao rano ujutru i otkrivao da je firma prodata i da njegov posao više ne postoji.
Berze i zapadni „savetnici“ su otvoreno smatrali Rusiju „rudnikom zlata“ par ekcellence,
O da, i korupcija je zaista postojala – ali su je u zemlju uglavnom doneli zapadni konsultanti i ekonomske gatare. Neki od ovih mladih ekonomista sa američkih elitnih univerziteta uspeli su da zarade za život osnivanjem slabih investicionih kancelarija.
Vidi se da su se latinoamerički uslovi vratili u Rusiju. Inače, prema Naomi Klajn, ekonomija i politika su se eksplicitno zasnivale na Pinočeovom Čileu. Što takođe jasno pokazuje gde je dat prioritet kada je u pitanju: šta želimo, ekonomski razvoj ili demokratiju?
Naomi Klajn (1, 324): „Vejn Meri, … glavni politički analitičar u američkoj ambasadi u Moskvi od 1990. do 1994. godine, priznao je da je Rusija bila stvar trezvenog izbora između demokratije i tržišnih interesa. „Vlada SAD je više volela ekonomiju nego politiku. Izabrali smo da oslobodimo cene, privatizujemo industriju i izgradimo istinski neobuzdani, neregulisani kapitalizam, i u osnovi smo se nadali da će se zakon i red, građansko društvo i predstavnička demokratija nekako razviti kao rezultat. … Nažalost, odluka je značila ignorisanje volje naroda i vršenje političkog pritiska.’“
Kao što sam rekao, latinoamerički uslovi su došli preko istočne Evrope.
Jednopolarni svetski poredak
Razumljivo, Rusija ne želi da se vrati u vreme kada su zapadne vrednosti bile zadovoljne Rusijom. Ali tada, od raspada Sovjetskog Saveza, unipolarni svetski poredak je konstituisan sa „jedinstvenom svetskom silom“ (prema geopolitičkom klasiku Bžežinskog), koja ima upravo ove ideje demokratije i ekonomske slobode kao osnovu svog civilizacijskog modela. . I od tada SAD i njihovi „vazali“ (opet Bžežinski) ciljano streme ka Rusiji i Kini. Herman Plopa ga je opisao kao sićušnog (2).
Ovaj pravac je svima morao biti jasan, čak su ga nekoliko puta eksplicitno izneli akteri: u NATO-ovom „Novom strateškom konceptu”, na primer, na konferenciji u Bratislavi, kroz najraznovrsnije nacrte novog američkog veka neokonzervativaca. oko Volfovića i Perlea – i naravno kroz dela: Libija, Sirija, Irak, Avganistan do dugo pripremanog i SAD finansiranog puča na Majdanu u Ukrajini.
Rusija je to gledala sa iznenađujućom mirnoćom – iako je bilo savršeno jasno u čemu je poenta cele stvari. Neki američki politikolozi – posebno u SAD postoje veoma kritični posmatrači sopstvene vlade (4) – bili su iznenađeni ovakvom smirenošću, čak su optužili rusko rukovodstvo da je previše meko i voleli bi malo više otpora. Ali Putin je prvobitno bio zapadno orijentisan političar. Nadao se da će se pridružiti Evropi. Zato je ostao miran i čekao.
A sada, sa širenjem NATO-a na istok, napadački savez se čak približio Rusiji u Evropi. A tokom napredovanja, u Ukrajini besni rat od prevrata na Majdanu 2014. godine. Prema izveštajima OEBS-a, ukrajinska vojska je već ubila više od 10.000 ruskih istočnih Ukrajinaca. Putin je više puta upozoravao da se sukob mora rešiti nakon Minskog sporazuma. Kijev blokiran. NATO je napredovao. Ukrajinska vojska i fašističke dobrovoljačke grupe u tradiciji esesovca Stepana Bandere dobile su NATO oružje i američke vojne savetnike.
Rusija je rano povukla crvene linije: nema članstva Ukrajine u NATO-u, nema zapadnih projektila u Ukrajini, okončavajući rat ukrajinske vojske protiv istočne Ukrajine. Sedam godina se ništa nije desilo. Naprotiv, članstvo u NATO je bilo neizbežno.
Ali zar Putin ne preuveličava svoje strahove? Da li bi zaista bilo tako loše da je NATO na pragu Rusije? Da li se zaista treba bojati Rusije poput one iz Jeljcinovog vremena? Može li se upad Rusije u Ukrajinu opravdati ruskim strahom od ponavljanja Jeljcinovog režima ili još gore?
Iskustva sa civilizacijskim modelom SAD
Širenje NATO-a na istok nije poseban slučaj američke civilizacije. Nedavno uništenje čitavih društava kao što su Libija, Irak, itd. samo pokazuje da su SAD ostale verne sebi: SAD su tada bile zadovoljne samo u Latinskoj Americi ili Aziji i videle su svoju „nacionalnu bezbednost“ zaštićenom ako mogu zaštitite zemlje uz pomoć svojih „momaka“ mogli bi bombardovati do nivoa nerazvijenih diktatura ili ucena. Nesumnjivo postoji istorijski kontinuitet američko-američke tvrdnje o moći i osećanju misije (3), kao što su Efenberger/Vimer uspeli da veoma ubedljivo pokažu u „Povratku kockara” od inkorporacije Filipina, Havaja i Paname region u američko carstvo do danas.
Na pozadini ovih istorijskih iskustava i sopstvenih iz Jeljcinove ere, otkud nada da će u slučaju širenja NATO-a na istok, Zapad SAD težiti snažnoj i zdravoj Rusiji oslobođenoj Putina?
Etička evaluacija agresivnog rata
Strašno je da je sada rat u Evropi, da ginu i stradaju nevini ljudi. A agresivni rat je nesumnjivo moralno za osudu, osim što predstavlja kršenje međunarodnog prava.
Ali da li je Rusija imala izbora? Moralo se odmeriti: zemlju je čekalo ponavljanje Jeljcinove ere, možda čak i gore, jer je američka politika oduvek imala za cilj da uništi države koje nisu bile u skladu. Rusija je morala da računa sa razbijanjem na male države koje je trebalo kontrolisati i eksploatisati u interesu SAD, naravno uvek u saradnji sa tamošnjim novostvorenim i dobro hranjenim elitama.
Zašto Putin može biti tako siguran u ovo? To pokazuju decenije iskustva sa Latinskom Amerikom, sa zemljama širom sveta.
Putin Rusija je kriv. Ali izgleda da nije imao malo drugog načina da pobegne od dileme u koju je gurnut inherentnim ekspanzionizmom američkog socijalnog modela.