Srbija nema čemu da se nada, za nju neće biti milosti

Pod izgovorom isterivanja fašističko–nacističkog okupatora iz Srbije, početkom oktobra 1944. godine ugazile su našu izmučeno–izbezumljenu zemlju najrazličitije vojske i „paravojne formacije“.

One su, zapravo, izvršile invaziju, da bi Srbiju oslobodile od same sebe i na poslužavniku predale Maršalu iz Kumrovca i njegovim komuno–ustašama. Ovu invaziju je predvodila vojska Trećeg ukrajinskog fronta kojom je komandovao sovjetski maršal Fjodor Ivanović Tolbuhin (ruski Fёdor Ivánovič Tolbúhin, 1894–1949), posle rata proglašen za Heroja Sovjetskog Saveza i narodnog heroja FNR Jugoslavije. Kao zaslužni oslobodilac, sovjetski komandant je dobio i jednu ulicu u centru Beograda.

AUTOR: Dragan R. Mlađenović, NAUKA I KULTURA, sreda, 17. januar 2024.

Moćna sovjetska vojska Trećeg ukrajinskog fronta maršala Tolbuhina je prilikom oslobađanja Srbije imala u svom sastavu gotovo neverovatnih 300 hiljada aktivnih i 114 hiljada rezervnih vojnika, više od 1600 aviona, više od 500 tenkova i rečnu ratnu flotu od oko 80 plovnih jedinica raspoređenih na Dunavu od mađarske do bugarske granice. Za razliku od Brozovih paravojnih partizansko–gerilskih jedinica (Šesta lička, Prva proleterska i druge) ili preciznije – za razliku od Titine kompartijske partizanske paravojske – Tolbuhinov Ukrajinski front je bio prava armija, koja je za nekoliko dana glatko i uspešno porazila i proterala ostatke nemačkog nacističkog okupatora. Treba naglasiti da Titini partizani, bez pomoći i podrške ove moćne armije iz SSSR-a, ne bi NIKADA MOGLI DA PORAZE I POROBE SRBIJU. Zanimljivo je da je posle rata za pokriće troškova „oslobađanja Srbije“ maršal Tolbuhin Titu poslao račun na pet milijardi dinara. Kolega iz Kumrovca mu je kavaljerski isplatio sto miliona dinara više.(1)

Srbija – zemlja masovnih grobnica

Po trijumfalnom ulasku u Srbiju i u Beograd, Titini revolucionarni oslobodioci (ili „šumci“, kako su ih građani Srbije zvali), su se utrkivali ko će „oslobođenom“ narodu srpskom izgovoriti veće i ružnije pretnje. Po svedočenju Dušana Bilandžića, Srbina iz Zagreba, učesnika ovih događaja i Titinog posleratnog vodećeg istoričara, Maršal iz Kumrovca je desetak dana po ulasku u Beograd, na sednici Politbiroa KP Jugoslavije, svojim kompartijskim revolucionarima dao uputstva i smernice rekavši: „Mi se u Srbiji moramo ponašati kao u zemlji koju smo OKUPIRALI!“ Početkom novembra 1944. vršeći smotru proleterskih jedinica na Banjici, drug Maršal nastavlja da preti: „Srbija nema čemu da se nada, za nju neće biti milosti!“ (2)
Za osvetu prema nekomunističkoj, građanskoj Srbiji primenom masovnog ubijanja komunistički „šumci“ su se ozbiljno pripremali. U svojoj knjizi „Revolucionarni rat“ (London, 1980) Milovan Đilas piše sledeće: „Pre ulaska u Beograd utvrđeni su kriterijumi po kojima je trebalo odmah, takoreći na licu mesta, poubijati pripadnike nedićevskih i ljotićevskih formacija“.

I zaista, „HOĆE SELJA I DA STRELJA“. Ubijali su divlje, redom, bez suda i presude. Samo u toku jedne noći krajem novembra 1944. „oslobodioci“ su ubili 105 uglednih Beograđana: ministara, profesora Univerziteta, oficira, industrijalaca, glumaca, slikara… Posleratna Državna komisija za masovne grobnice utvrdila je da u Beogradu i širom Srbije postoji oko 200 takvih masovnih i još uvek neistraženih grobnica!
Gromada iz Kumrovca i doživotni predsednik socijalističke Jugoslavije ne bi nikada stekao takvu silnu moć i vlast, da mu u tom usponu na presto nisu pružili pomoć i punu podršku Aleksandar Leka Ranković ili partizanski drug Marko (1909–83), prvi čovek posle Tite, Milovan Đilas zvani Đido (1911–95), treći čovek šumskog štaba i tvorac crnogorske nacije(3), Slobodan Penezić Krcun (1918–64), golobradi ubica iz Užica, i drugi srpski šumski borci i komunisti podguzno grupisani oko svog Maršala.
U jednom javnom nastupu u oslobođenom Beogradu krajem 1944. Đido je uzviknuo: „Srbiji nije pušteno dovoljno krvi!“ A drug Krcun, egzekutor i krvopija sopstvenog naroda, izjavljuje: „Previše je Srba ostalo u životu, ali još imamo vremena da tu grešku ispravimo“.(4)
Tada su u Srbiji ispevani gorki stihovi „Došo golja do pištolja/ Hoće selja i da strelja!“
„OZNA likvidirala bez Suda nekih 33.000 ljudi!“
A kada su revolucionari i oslobodioci 3. decembra 1944. ušli u Čačak, istoga dana počinju hapšenja najviđenijih građana ovog grada – sveštenika, lekara, preduzetnika, trgovaca, zanatlija… Iste noći počinju divlje likvidacije u gradskom parku. Osim streljanja, komunisti su vršili razna, ako se tako može reći, ritualna ubijanja u ustaškom stilu: maljem, budakom, sekirom, pajserom, čekićem… I tako svaki dan.(5)
„Padamo od umora, po ceo dan i celu noć streljamo ljude. Lično za primer i bez mnogo provere streljao sam tu pored Morave najmanje stopedeset ljudi. U Kraljevu, u zimsko doba mi smo streljali u podrumu OZNE. Nismo mogli da ih vučemo, pa smo ih jednog preko drugog ređali u jednom skloništu, a ono hladnoća, ciča–zima, tela im smrznuta. Kada smo napunili to sklonište, bacili smo bombe da padnu drveni nosači, pa sve zatrpamo i zauvek predamo zaboravu. Danas je tu zgrada u kojoj živi 500 ljudi, a niko ne zna koliko je nevinih ljudi, iskrenih demokrata, ugrađeno u njene temelje, SAMO ŠTO NISU BILI PO UKUSU NAS KOMUNISTA“.(6)

Aleksandar Leka Ranković, partizanski drug Marko, drugi čovek revolucionarne vlasti posle Maršala, prvi čovek OZNE (skraćenica za „Odeljenje za zaštitu naroda“, osnovane 13. maja 1944) i UDBE (skr. za „Upravu državne bezbednosti“, formirana 13. marta 1946), i nosilac brojnih najviših funkcija druge, Federativne narodne republike Jugoslavije, u svom ekspozeu održanom pedesetih godina prošlog veka, dao je izveštaj da je samo od oktobra 1944. do maja 1951. kroz zatvore i razna druga mučilišta i logore (najsuroviji su bili logori u Dečanima, Slavkovici kod Ljiga, Knićaninu, Zabeli, Golom i drugima) PROŠLO 3.667.770 GRAĐANA. A TO JE VIŠE OD ČETVRTINE UKUPNOG STANOVNIŠTVA TADAŠNJE JUGOSLAVIJE.(7)
Dobrivoje Tomić je imao deset godina kada je bez bilo kakvog suda ubijen njegov otac Dušan, predratni industrijalac iz Boljevca. Jednog februarskog dana 1945. javljeno im je da ne treba više da dolaze u posetu.

„I onda smo mi došli, poneli smo sveće da zapalimo, međutim tamo smo našli Oznaše koji čuvaju to mesto gde je masovna grobnica. Naravno tu sam video kolce i letve neke krvave i žice kako su bili vezani. Užas jedan šta sam doživeo“, priseća se Tomić.
Naučni saradnici Instituta za savremenu istoriju u Beogradu, dr Srđan Cvetković i dr Nemanja Dević poslednjih dvadeset godina su temeljno istražili zločine agenata OZNE nad srpskim građanstvom. Rezultate svojih istraživanja objavili su u knjizi „OZNA – Politička represija u Srbiji 1944–1946. – dokumenta“ (Catena mundi i Institut za savremenu istoriju, Beograd, 2019). Na osnovu dokumentacije koju je BIA od 2004. do 2012. godine prosledila nadležnim arhivima, autori osvetljavaju organizacionu strukturu i delovanje OZNE prema srpskoj građanskoj klasi u prvim godinama revolucije. Dokumenta tajne policije verno i objektivno svedoče o tome koliko je građana Srbije u to vreme zatvoreno, maltretirano, proterano i likvidirano (ubijeno). Istraživanjem dostupne dokumentacije Cvetković i Dević su, dakle, otkrili da je OZNA, za tri godine svog postojanja (1944–46), u prvom revolucionarnom naletu i zanosu, BEZ SUDA I PRESUDE (što znači DIVLJE ili DIVLJAČKI) LIKVIDIRALA NEKIH 33.000 GRAĐANA SRBIJE. Nešto kasnije su ustanovljeni tzv. Narodni sudovi, pa za likvidirane po pisanoj presudi ovih „sudova“ postoji pisana evidencija, koja je omogućila da istraživači preciznije utvrde broj tih žrtava.
Po toj nepotkupljivoj dokumentaciji i statistici smrti, žrtve poratnih ideoloških čistki u kojima su Srbi komunisti ubijali Srbe nekomuniste (što je na neki način produžetak SRBOCIDA), nalaze se po broju, istina, daleko iza ustaških žrtava, ali rame uz rame sa nemačkim.(8)
Podsetimo se, drug Marko je za delatnost njegove UDBE dao precizan podatak da je od oktobra 1944. do maja 1951. kroz zatvore i razna druga mučilišta i logore PROŠLO 3.667.770 GRAĐANA!!!(9)
Mislim da ovim činjenicama i podacima o zločinima vrlih šumskih „oslobodilaca“ nije potreban poseban komentar.

NAPOMENE:
• Pero Simić, „Srbija zemlja neobjašnjiva“, str. 92–107.
• Miroslav Todorović, „Sudija smrti, istina o suđenju Draži Mihailoviću i njegovoj likvidaciji“, Beograd, 2015, str. 38.
• „I kad smo već kod Crnogoraca, da kažem da je Milovan Đilas, posle silaska s vlasti, ostao Crnogorac zavičajno, ali ne i nacionalno. O tome se raspravljao sa optuženičke klupe sa svojim sudijama i tužiocima i to ga nije malo koštalo. Da je ostao Crnogorac, verujem da bi našli načina da ga po toj osnovi stave pod neki zaštitni kišobran kao `nacionalnu vrednost` kao što su to činili u nekim drugim slučajevima. Jedan od ključnih crnogorskih funkcionera zvao ga je na razgovor i otvoreno spomenuo takvu mogućnost. Đido nije hteo poštede po tu cenu dodajući da je crnogorska nacija ideološki izum i da on to najbolje zna.” (Matija Bećković, „Nije bio ideološki pisac”, NIN, 30. 3. 2006)
• Goran Lazović, „Pogledi“, spec. izdanje br. 1, Kragujevac, 1991, str. 169.
• Milomir Jovanović, „Zločin bez kazne“ (rukopis);
• Milomir Marić, „Ispovest Ratka Draževića, načelnika OZNE u Čačku 1945. o streljanju posle završetka rata 1944. u Čačku“ („Duga“, maj 1988)
• Dr Radojle Markićević, „Zatiranjem srpskog postojanja komunisti pisali istoriju“, Beograd, 2022, str. 352–354 i 361.
• Catena mundi.rs
• Dr Radojle Markićević, isto, 361.