Srbija povodom KiM mora da se drži svog Ustava i Rezolucije SB UN 1244

„Reintegracija ili razgraničenje”, ciklus tribina na Mašinskom fakultetu u Beogradu na kojima akademska zajednica razgovara o mogućim rešenjima za Kosovo i Metohiju, u trećoj diskusiji je okupila eksperte pravnih nauka.

Učesnici  su jednoglasno konstatovali da je Kosovo i Metohija i po unutrašnjem i po međunarodnom pravu neotuđivi deo Republike Srbije i izneli punu argumentaciju da će tako i ostati samo pod uslovom da se Srbija bude držala sopstvenog Ustava i zakona, međunarodnog prava – sa posebnim naglaskom na Rezoluciji SB UN 1244, odnosno ako svoje političko ponašanje bude usaglasila sa unutrašnjim i međunarodnim pravom.

Šta to usaglašavanje konkretno znači, objasnili su univerzitetski profesori Dejan Mirović, Miloš Jovanović, Slobodan Samardžić i Branislav Ristivojević u zaključku skupa u kome se kaže da ”srpske vlasti u pregovorima sa secesionistima moraju radikalno promeniti kurs – u smeru poštovanja međunarodnog i domaćeg prava, kao jedinog dopustivog okvira za okončanje kosovske krize.

Relevantni međunarodnopravni akti, zajedno sa Rezolucijom 1244SB UN garantuju teritorijalnu celovitost Srbije, ali najviši srpski državni predstavnici istrajavaju u njihovom prenebregavanju u traženju konačnog rešenja.

Konkretno, vlasti su Briselskim sporazumom iz 2007. suspendovale Ustav Srbije koji garantuje teritorijalnu celovitost Srbije, a potom i Drugim Briselskim sporazumom iz 2013. na celoj teritoriji Kosova i Metohije ukinuti su srpsko sudstvo, organi MUP i Civilna zaštita, čime je zvanična Srbija pomogla izručenju svojih građana ilegalnim secesionističkim strukturama u Prištini”.

Sada se vlasti spremaju da potpišu novi pravno obavezujući Briselski sporazum – za razgraničenje, a da bismo znali šta ono tačno predstavlja treba da pogledamo šta je prava istina oko Briselskog sporazuma broj jedan.

To je bio sporazum kojim je suspendovan Ustav u kome 60 članova i Preambula garantuju da je KiM deo Srbije i na taj način je od strane Vlade Republike Srbije, tadašnjeg predsednika i prvog potpredsednika Vlade i naravno Ustavnog suda  izvršen – državni udar i uvedeno je neformalno vanredno stanje koje traje i danas (što se tiče KiM)”- objasnio je Mirović, koji je profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta u Prištini (izmeštenog u Severnu Mitrovicu).

On je ukazao da je nova, “naprednjačka” vlada bila svesna da potpisivanjem Briselskog sporazuma obezbeđuje kontinuitet politike prethodne vlade u vreme predsednika Borisa Tadića.

U izveštaju koji je 2013. Narodnoj skupštini podneo novi Pregovarački tim, a potpisao ga Ivica Dačić, pisalo je da su Borkovi sporazumi (protivustavni sporazumi koje je potpisao Borko Stefanović kao Tadićev šef Pregovaračkog tima) međunarodna obaveza Srbije i da se mora nastaviti njihov kontinuitet. Kada Vučić, Selaković i Dačić kažu da Srbija kupuje vreme, pogledajte Briselski sporazum i njegovu implementaciju, videćete da se ne radi ni o kakvoj kupovini vremena, već o hitnom postupku uništavanja srpskih institucija i hitnom povlačenju Srbije sa KiM kroz Briselski i dopunske sporazume o energetici, telekomunikacijama, o rasformiranju Civilne zaštite, rasformiranju policije i rasformiranju pravosuđa. Pri tome, za razliku od propisanih (hitnih) rokova u kojima su rasformirane srpske institucije, za formiranje Zajednice srpskih opština – sporazumom nije određen nikakav rok!, rekao je Mirović i upozorio da bi po mnogim pravnim teorijama sporazum Vučić-Mustafa iz 2015. o pravosuđu mogao biti protumačen kao da je Srbija de fakto priznala Kosovo.

“Mnoge teorije kažu da je predaja nadležnosti iz okvira pravosuđa test za de facto priznanje. Vučić je tad bio premijer i potpisao je sporazum kojim je na celom KiM ukinuo srpsko, a uvedeno kosovsko pravosuđe. Potom je 2017. pozvao srpske sudije da polože zakletvu pred tzv predsednikom Kosova Hašimom Tačijem”, dodao je Mirović.

On se vratio na protivustavnost Briselskih sporazuma podsećajući da je predsednik Vučić posle diskusije da Tačijem u Berlinu 2018, sam konstatovao da Briselski sporazum nije u skladu sa Ustavom Srbije.

To je rekao jer se Tači žalio da sporazum nije u skladu sa “ustavom Kosova”, pa mu je Vučić odgovorio da nije u skladu ni sa srpskim Ustavom. Dakle, imate formulaciju da je to neustavan i nezakonit sporazum. Generacije pravnika će ga proučavati kao najsramnije u srpskoj pravnoj istoriji.

Jedino što može biti sramnije je takozvano razgraničenje – ono u suštini znači da mi dajemo preko 90 odsto naše teritorije KiM, a verovatno nešto i na teritoriji uže Srbije. Razgraničenje znači da na 800 godišnjicu autokefalnosti naše SPC predajemo 1600 sakralnih objekata, uključujući i četiri sakralna objekta koja su na listi Uneska, a za uzvrat će se Priština posle toga ujediniti sa Albanijom. Samo se treba držati istine i videćete šta znači Briselski sporazum i šta znači Briselski sporazum broj 2 koji je u najavi – takozvano razgraničenje,upozorio je Mirović.

Miloš Jovanović je ukazao da Briselski sporazum “jeste izvor međunarodnih pravnih obaveza Srbije, ali je naš najveći problem to što Ustavni sud nije imao hrabrosti da ga proglasi protivustavnim.”

Na sreću, princip teritorijalnog integriteta štiti svaku državu od svakog oblika secesije. Nijedan dokument međunarodnog prava ne prihvata otcepljenje i samooopredeljenje kao sredstvo promene granica.

Sa pravnog aspekta je sve potpuno jasno: sve što je urađeno sa KiM od NATO agresije u martu 1999. pa do proglašenja ili formalizovanja secesije 17. februara 2008. bilo je apsolutno i neupitno protivpravna rabota.

I spram unutrašnjeg prava – ne postoji ni jedna pravna norma koja ne ide u prilog teze da je KiM sastavni deo Srbije. Šta više, Vlada Srbije je donela Odluku o poništavanju protivpravnih akata privremenih organa samouprave na Kosovu i Metohiji o proglašenju jednostrane nezavisnosti 14. februara, odluku je 18. februara potvrdila Narodna Skupština, Odluka nije nikad zamenjena i kao takva proizvodi pravno dejstvo i danas.

Ali je drugo pitanje što smo mi, u smislu primene i poštovanja unutrašnjeg prava u sivoj zoni – upozorio je na početku izlaganja Jovanović.

On je objasnio da je sasvim logično što ni jedan pravni dokument od Povelje UN preko međunarodnih paktova o građanskim, političkim, ekonomskim, kulturnim, socijalnim pravima, preko Rezolucije Generalne skupštine UN 2625 o prijateljskim odnosima i saradnji 1970. god, do Završnog akta iz Helsinkija)  ne priznaje pravo na otcepljenje iliti spoljašnje pravo na samoopredeljenje, jer međunarodno pravo prave države i ni jedna država neće “pucati sebi u nogu” tako što će dozvoliti otcepljenje ako se desi demografska ili neka druga promena njene teritorije.

Ni jedna međunarodna institucija, kako je rekao, od OEBS-a do UN nikad nije stala na drugo stanovište do onog da princip teritorijalne celovitosti apsolutno štiti svaku državu od pokušaja secesije, što potvrđuje praksa od Moldavije i Pridnjestrovlja, Azerbejdžana i Nagorno Karabaha, Gruzije i Abhazije odnosno Južne Osetije ili Ruske Federacije i Čečenije, a sada i Katalonije.

Jovanović je ukazao da postoji nešto što se zove protivpravno stvaranje država, odnosno protivpravno priznanje protivpravno nastalih situacija, ali je i tu, kako je kazao, nedvosmisleno jasno da postoji obaveza nepriznavanja protivpravno nastalih situacija.

Prema tome, i svako političko rešenje koje se traži u kosovskometohijskoj krizi mora da bude u skladu sa temeljnim principima Povelje UN i poštujući teritorijalnu celovitost SRJ (Srbije) kojoj su, kako se kaže u uvodu Rezolucije 1244, sve članice privržene, zaključio je Jovanović i dodatno upozorio da se Rezolucija 1244 ne sme i ne može tumačiti na neki drugi način nego kao rezolucija koja štiti teritorijalnu celovitost naše države u skladu sa opštim odredbama međunarodnog prava.

On je u tom smislu posebno argumentovao: “Stav 4 Rezolucije 1244 jasno kaže da će jednom kada se povuku snage Jugoslavije biti omogućeno jednom broju funkcionera i pripadnika srpskih, odnosno jugoslovenskih snaga bezbednosti da se vrate na KiM. Indikativ u pravu je imperativ. Kad se kaže da će biti omogućeno, to ne znači nekad ili možda nego da će morati.

U Aneksu 2 se dodatno precizira šta će biti uloga tih snaga bezbednosti i njihov broj – piše “ne hiljade već stotine”, ja to tumačim kao 19 stotina, odnosno da je u skladu sa ovom rezolucijom da se vrati 1999 vojnika na KiM. Onda pogledate četiri funkcije zbog kojih se ta vojska vraća i vidite da one jasno dodatno pečatiraju naš suverenitet: deminiranje, držanje veze sa Kforom,čuvanje kulturne baštine i snage bezbednosti treba da čuvaju glavne granične prelaze između Srbije i Albanije”.

Pored pokušaja da se Rezolucija 1244 tumači iskrivljeno, Jovanović je upozorio i na druge kontroverze oko nje i oko Ustava Srbije, koje se, kako je rekao, na žalost plasiraju “iz naših redova, radi političkih ciljeva”

Govore da se Rezolucija 1244 ne odnosi na Republiku Srbiju, već na SRJ. A u Ustavnoj povelji piše: u slučaju istupanja Crne Gore iz Državne zajednice SCG, međunarodni dokumenti koji se odnose na SRJ, posebno Rezolucija 1244 SB UN, odnosiće se i u celosti važiti za državu Srbiju kao sledbenicu.

To je  jasno i neverovatno je da naši državni organi govore potpuno suprotno tome. Imate i skandaloznu tezu da Ustav ne brani razgraničenje ili neku drugu formu priznanja secesije. Ustav važi i dok je tako, sve što se radilo do sada povodom KiM je bilo protivustavno što je priznao i predsednik Vučić u diskusiji sa Tačijem, pa se sabrao i malo ispravio da “smo uradili protiv Ustava ili nije potpuno u skladu sa Ustavom”, rekao je Jovanović.

On je zaključio da međunarodno pravo nije uvek jednako efektivno već zavisi od odnosa snaga u svetu, ali je “dobra vest da se vraća ravnoteža u međunarodne odnose i da zato moramo da branimo Ustav i Rezoluciju 1244 jer su nam to garanti i tapije. Mi ne smemo da ih promenimo, a onda će odnos snaga u svetu uraditi drugi posao”.

Samardžić i Ristivojević dodatno su ukazali na prevarantski karakter politike razgraničenja jer ta politika, kako je objasnio Samardžić počiva na tome da predsednik države precizno izloži šta misli, a ne da precizno izloži šta radi.

Tako slušamo o razgraničenju Srba i Albanaca – što je blisko našoj svakodnevnoj svesti, s obzirom na konflikte koje imamo sa njima – a to će u činjenju biti razgraničenje Srbije i Kosova, a ne Srba i Albanaca. Vlada i predsednik su se obavezali da to učine, objasnio je Samardžić.

U diskusiji, odgovarajući na pitanje koje pravne forme razgraničenja bi bile moguće prema Rezoluciji 1244, Ristivojević je kazao da je “ta reč razgraničenje – podvala Beograda od koga i dolaze naši najveći problemi u rešavanju kosovskog pitanja u skladu sa Ustavom i rezolucijom 1244”.

Samardžić je precizirao da ni jedno razgraničenje nije moguće prema Rezoluciji 1244.

Ne postoje razne forme razgraničenja. Međunarodno pravo poznaje samo razgraničenje među državama. Dakle, ako razgovarate o razgraničenju sa nekim, taj neko je za vas isključivo država. O razgraničenju ne mogu da razgovaraju dva subjekta koja se međusobno ne prepoznaju kao države, to onda nije razgovor o razgraničenju, a ako se pregovara o razgraničenju – razgraničavaju se samo države. To je jasno, objasnio je Samardžić.

U diskusiji je bilo pokrenuto i hipotetičko pitanje kakva bi bila pravna procedura i ko bi trebalo da reaguje ako bi neko od sadašnjih ili budućih zvaničnika Srbije potpisao priznanje nezavisnosti Kosova ili razgraničenje, podelu, razmenu.

Prema Mirovićevom gledištu, to je contradictio in adjecto, jer u takvoj situaciji treba da reaguje vlast. Dakle, kako je rekao – neka sledeća vlast, jer bi ovi sami sebe trebalo krivično da gone, a to sigurno neće da urade.

Izvor: Fakti