Srbija na putu ka EU mora da otvori vrata „Vladarima sveta“

Piše: Mira Kankaraš Trklja

Seme je simbol slobode jedne države, a GMO je paradigma globalnog uređenja društva, jer desetak multinacionalnih kompanija bi da kontroliše svet, tako što bi jedini proizvodili seme.

Sada je i definitivno jasno zašto Skupština Srbije oteže sa stavljanjem na dnevni red dopune Deklaracije o genetski modifikovanim organizmima (GMO) i proizvodima od GMO, kojom se traži raspisivanje referenduma na kojem bi narod odlučio da li Srbija treba da dozvoli uzgoj i promet GMO proizvoda.

Profesor na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu poslanik Miladin Ševarlić za Sputnjik kaže da je dopunu Deklaracije predložio u maju na osnovu jednoglasnih odluka četiri petine opština u Srbiji, tačnije njih 135, da ne treba dozvoliti GMO proizvodnju, ni promet GMO proizvoda. Dopuna nije stavljena na dnevni red skupštinskog razmatranja.

Od mišljenja četiri petine žitelja Srbije, očigledno, jače je ono mišljenje koje zagovara EU u poglavlju 30, koje moramo da ispunimo da bismo nastavili naš evropski put. A ono glasi da nam bez pristanka na promet GMO proizvoda na srpskom tržištu nema ulaska u Svetsku trgovinsku organizaciju (STO), a bez članstva u STO, nema ulaska u EU.

To je i danas ponovio ministar trgovine, turizma i telekomunikacija Rasim Ljajić, koji je pre dve nedelje podsetio da je Srbija jedna od 13 zemalja u svetu koje nisu članice STO.

Srbija već 11 godina pokušava da postane članica STO i da se nađe u društvu više od 160 zemalja. Zahtev STO jeste da se izmeni Zakon o GMO i dozvoli promet, precizirao je Ljajić, napominjući da mi još nismo ušli u proceduru izmene tog zakona, jer postoji otpor javnosti. Srpski zakon o GMO donet je 2009. godine i on zabranjuje i proizvodnju i promet GMO proizvoda.

Genetičar Miodrag Dimitrijević, profesor Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, za Sputnjik kaže da je a

„Poznato je da ko je nezavisan u proizvodnji hrane, taj je i politički nezavisan i to predstavlja važan segment lične, nacionalne i populacione slobode“, kaže Dimitrijević.

Ovako bi, dodaje on, desetak multinacionalnih kompanija da kontroliše svet, tako što bi jedini proizvodili seme.

Miladin Ševarlić, uz to, ukazuje da GMO hrana predstavlja eksploataciju na čak tri nivoa.

„Eksploatišu se poljoprivredni proizvođači prodajom semena GMO čija cena raste neuporedivo više od cene konvencionalnog semena. Takođe, reč je o vezanoj prodaji totalnog herbicida baziranog na kancerogenom lifosatu koji ostavlja vrlo štetne posledice po biljke, životinje, zemljište, dakle ugrožava se ekosistem. Na kraju, korišćenje GMO hrane štetno utiče i na njene konzumente“, kaže Ševarlić.

On podseća da se GMO dobijaju ukrštanjem gena životinja sa genima biljaka ili gena bakterija sa genima biljaka. To su potpuno atipične vrste i nema govora ni o kakvom prirodnom skladu, a Dimitrijević napominje da ta hrana na čoveka utiče i na genskom nivou, pa ono što jedemo može da menja našu naslednu osnovu.

Međutim, Ljajić smatra da bi se prepreka u vezi sa prometom GMO mogla prevazići tako što bi on bio odobren zakonom, ali i praktično onemogućen uvođenjem rigoroznih pravila o kontroli proizvoda koji ulaze u zemlju.

„Ja sam siguran da ne bi bilo prometa GMO i ako se izmeni zakon, jer možemo da donesemo striktna pravila za taj promet koja će ga učiniti teškim“, objasnio je on.

Međutim, Ševarlić ne veruje u tu priču. Podseća da je sam Ljajić u avgustu prošle godine priznao da u Srbiji postoji promet GMO, iako imamo zakon koji zabranjuje i promet i proizvodnju. Dakle, zakon nije poštovan.

Tatjana Brankov, docent Ekonomskog fakulteta u Subotici, koja je doktorirala na temu GMO, kaže da je seme simbol slobode jedne države, a da su studije koje tvrde da je GMO hrana bezbedna, uglavnom naručena istraživanja koja su sponzorisale multinacionalne kompanije.

„Ja bih volela da prestanu da nam ponavljaju mantru da je na slobodnom tržištu zabranjeno intervenisati, jer to apsolutno nije tačno. Sve razvijene zemlje na neki način štite svoje proizvođače“, kaže Tatjana Brankov.

Ona ukazuje da je jedan od osnovnih ciljeva upravljanja agroprivredom neke zemlje dostizanje određenog nivoa samodovoljnosti u proizvodnji hrane. Podseća kako je bilo strašno u Srbiji pod sankcijama, ali bi, kaže, bilo mnogo gore da nismo bili u visokoj meri samodovoljni u proizvodnji hrane.

„Sa nama nešto zaista nije u redu, ukoliko mi naše tržište prepustimo stranim kompanijama, a to je proces koji se već dešava. Od 2000. godine na ovamo, naši svetski poznati instituti — Institut za kukuruz iz Beograda i Institut za ratarstvo i povrtarstvo iz Novog Sada gube tržišnu poziciju. U poslednjih nekoliko godina na tržištu semena kukuruza dominira multinacionalna kompanija ’Pionir‘. Za dvadesetak godina će potpuno nestati domaća semenska industrija“, upozorava ona.

I Dimitrijević se pita zar treba da dezavuišemo sopstvenu proizvodnju klasičnog semena koja je svetski poznata i priznata, da bismo uzeli tuđi proizvod bez tehnologije.

Ševarlić, kao i agroekonomista Milan Prostran, smatra da Srbija upravo treba da očuva „zlata vredan status genetski nemodifikovane zemlje“, pre svega soje i kukuruza i njihovih prerađevina koje imaju jako dobre reference i velikim delom ih izvozimo, najčešće u EU.

Svega 2,1 odsto soje i oko 20 odsto kukuruza potiče iz država koje nisu proizvođači GMO-a. To znači da zemlje kao što su Rusija, Mađarska, Ukrajina, Srbija sve što proizvedu mogu da prodaju bez problema.

Ševarlić smatra da će sa dozvolom prometa proizvoda GMO stranci dampiškim cenama osvojiti 60 odsto tržišta poljoprivredno-prehrambenih proizvoda. Tržište ćemo, kako kaže, ne prodati, nego predati.

„Moja procena je da će relativno ’plitko‘ tržište poljoprivredno-prehrambenih proizvoda u Srbiji sa oko tri milijarde evra biti zauzeto uvoznim proizvodima GMO, čime ćemo pogoršati spoljno-trgovinski bilans Srbije, a i zdravstvenu sigurnost potrošača“, kaže on.

Kao i Prostran i on objašnjava da su naši potrošači uglavnom slabije platežne moći i da nisu dovoljno informisani, tako da će kupovati jeftinije, ne vodeći računa o posledicama. A dugoročno one donose konfrontacije proizvođača i potrošača. Proizvođači će se pitati zašto se dozvoljava uvoz jeftinih GMO proizvoda u Srbiju, a njima nije dozvoljeno da ih gaje, objašnjava Ševarlić.

Dimitrijević, uz to, napominje da je veliko pitanje u kojoj meri STO uopšte ima kredibilitet da traži da se u našoj zemlji obavlja promet GMO hrane, kada na primer Mađarska, koja je članica STO, u Ustavu ima barijere za ulazak GMO hrane u tu zemlju. I nije jedina. To što Rusija nije dozvolila GMO nije bilo prepreka da ipak uđe u STO.

Štaviše, ruski predsednik Vladimir Putin početkom jula prošle godine potpisao je zakon koji zabranjuje GMO proizvode, osim u eksperimentalne svrhe.