Srebrenice – srpska mučenice!
Mihailo Medenica
Piše: Mihailo Medenica
Srebrenice – srpska mučenice.
Stradalnice.
Udovice preklanih sela, obezglavljenih liturgija, silovanih opela…
Srebrenice – nesrećnice.
Gde su ti preslave i slave, srpske glave..?
Jel koja još na ramenima, znaš li ih po imenima doma il groba..?
Gde ti je Božića i Vaskrsa? Pamtiš li razdrobljena prsa gde su u mrtvome Srbinu ubijali živoga Boga.
Pamtiš li lica jedrih čobanica?
Eno ih mrtve čuvaju stada. Prelepe, spletenih kika, Bogorodičinog lika…
Eno preklanih brava niz krvavih trava…
Jave kraj naviljaka punih ožiljaka, sve su klali…
Gde je zafalilo vratova i očiju preklali su žitišta i bagremare.
Ne mare, samo nek je Srbinovo – kolji!
Noći su iskopali oči da ne vidi dana, da ne pita vrbe zašto rađa Srbe..?
Klali su hrast da ne rađa badnjak…
Sećaš li se Srebrenice – moba?
Eno ih grob do groba, „dobrim“ im vratile komšije…
Oprosti što se saplićeš o kosti.
Pošlo Srblje u svatove.
Eno kostiju đevera i kuma niz druma.
Niz prečice sjurile se kosti dečice.
Zdravičar iz jame digo bukliju, rakija starija od svatova…
Eno preklanih vratova poveli pesmu…
A, mlada – ko vila!
Srpkinjica mila iz čuvene spaljene kuće, na daleko lepših kostiju nema…
Spremila u miraz suza, plača, leleka…
Poznao bi je među hiljade krvavih jeleka.
Kud ćeš lepše nego kad se orode dva spaljena doma…
O zadušnice jedni drugima u goste.
Pa i da krštavamo dogodine u satrtoj svetinji vrisak detinji.
Negde o Petrovdanu na opela u srebrenička sela…
Srpska!
Bilo ih je koliko je trna sad preraslo topole…
Još dogorevaju domaćinske kuće i domaćini na pragu.
Pamtiš li Srebrenice – Srbe?!
Gde su ti posela, preslave i slave?
Gde je Srbina starijeg od očeva groba?
Gde je živog Božijeg roba?
Gde su ostarile priče umesto ljudi?
Gde se selo ne budi?
Gde se doveka vaskrsava..?
Srebrenice – srpska mučenice!
Sećaš li se toga gde mrtav Srbin nije dao na živoga Boga?!
Pitaj vrbe – i cvet su preklali da ne miriše na Srbe…
