Sreća i lepota su u malom: Kajoko Jamasaki o Japancima i Srbima u vreme pandemije

Pesnikinja, prevodilac i profesor na Katedri za japanski jezik i književnost Filološkog fakulteta u Beogradu, Kajoko Jamasaki, sa suprugom Hirošijem i „istočnjačkim“ mirom podnosi vreme izolacije i pandemije. Sa našim sunarodnicima gotovo četiri decenije deli dobro i zlo: ovde je rodila tri sina (Branka, Nebojšu i Mihajla), izdržala sedamdeset osam dana NATO bombardovanja, obilazila nevoljnike izbegle sa kućnog ognjišta, objavila desetak zbirki poezije. I ove, aprilske dane provodi pišući za japanske čitaoce o tamničkom iskustvu (pa i svojevoljnoj izolaciji) Ive Andrića…

Za studente omiljena profesorka, za prijatelje Kaja, 2015. godine i „zvanično“ se krstila u Pravoslavnoj crkvi, a mnogo pre toga upoznala je ovdašnju veru, običaje i navike. Kako se nosi sa novim iskušenjem?

– Ja sam „dežurni krivac“ za kupovinu, pošto Hiroši zbog godina ne sme da izlazi napolje. Ali, ne šetam se. Čovek danas ne treba da oseća strah, ipak, mora da ima opreznost i zdrav razum. Jer, i odlazak u prodavnicu postao je neka vrsta rizika – kaže na početku razgovora, za „Novosti“, Kajoko Jamasaki. – Čini mi se da se Srbija dosta ozbiljno, sistematski organizovala. Ima tu i dobrog socijalističkog nasleđa. Japanci, sa puno privatnih klinika, nemaju jedinstven zdravstveni sistem. Svako mora da plati, ako želi da se testira na koronu. Nema ni odvojenih ulaza za „sumnjive“ pacijente. Čini mi se da je dosta haotično. Preveliki je sistem Tokija… Proglašeno je vanredno stanje, pa ko god može da radi od kuće ne dolazi na posao. Ali, nemoguće je „sačuvati“ dva metra rastojanja u vozovima i metroima. Mnogi putuju i po sat i po, pošto su u samom centru Tokija stanovi veoma skupi.

* Da li Japanci poštuju sve ostale mere predostrožnosti?

– Lična higijena je deo nasleđenog, šintoističkog duha. Odvajkada se o tome vodi računa. Možda za Evropljane čudno izgleda – pranje ruku je deo tamošnjeg duha. U školama, podeljena po grupama, deca pod nadzorom nastavnika sama čiste svoje učionice i hodnike. Čišćenje je osnova životnog stila i to što ima manje umrlih nego drugde, verujem da je je zbog ove higijenske navike koja je na visokom nivou.

* Vaši zemljaci imaju i veoma zdrave životne navike?

– Hrana je veoma posna. Mnogo manje ljudi nego u drugim krajevima sveta ima probleme sa povišenim holesterolom ili srcem. Japanci ne jedu masno, a ni slatko. Naravno, ima dijabetičara, ali koliko znam smrtnost od virusa korona zasada je prilično niska… Razlog leži i u činjenici da azijski narodi nemaju običaj da se grle i ljube, uvek održavaju socijalnu distancu. Umesto toga, dubokim klanjanjem izražavaju poštovanje i prisnost. Pošto je monsunska klima vlažna i topla, pogodna za razmnožavanje virusa, ljudi izbegavaju telesne kontakte čak i sa najbližima. Pod uticajem evropske kulture počelo je ponegde da se praktikuje rukovanje, ljubljenje i grljenje, ali se taj običaj nije mnogo razvio. Budisti ga, uglavnom, izbegavaju. Osim političara, zaista se malo ko rukuje.

* Kažu da će depresija i anksioznost uslediti tek kad sve ovo prođe. Kako se način života i istočnjačka filozofija odražavaju na osećaj usamljenosti u teškim vremenima?

– Sve zavisi od dela zemlje. U Tokiju i drugim velikim gradovima ljudi su prilično otuđeni. Nema prijateljske prisnosti, za razliku od manjih mesta u kojima se još neguje toplina i bliskost. Japanci su, kao i Srbi, emotivni ljudi. I dalje se drži patrijarhalna porodica, mada se i to menja. Ipak, sebičnost nije deo kulture. Japanci ne jure samo novac, umeju da se raduju prirodi. I dalje čuvaju tradicionalne navike: da posmatraju i na ritualan način uživaju u cvetanju trešnjinog cveta, na primer. U tome se razlikuju od evropskog, pogotovo američkog društva… Inače, veoma su smireni ljudi. Ne viču, ne govore glasno, ne protestuju bez velikog povoda. S druge strane, natalitet je pao i populacija je prilično stara. Danas ljudi sve više žive sami, a ne kao ranije, u zajednici.

* Jesu li azijski narodi „otporniji“ na izolaciju?

– Tokom srednjeg veka vođeni su najteži ratovi između plemena i upravo u tom burnom periodu razvile su se isposnička kultura i književnost. Smisao se ne traži u ovozemaljskom životu već u shvatanju da je ovaj svet prolazan. Mnogi zamonašeni pisci izolovali su se, sami napravili male kolibe da bi u njima stvarali poeziju i esejističku književnost. Dakle, samoća i samoizolacija deo su japanskog društva. Često kažemo da se lepota i sreća nalaze u malom. Zen budistička ideja je biti zadovoljan onim što ti je dato. I pravoslavlje slično propoveda.

* U čemu je najveća sličnost između naše dve tradicije i religije?

– Iz srednjovekovnog iskustva koje su kulturološki nasledili, Japanci su izgradili posebnu estetiku koju danas čitav svet prepoznaje kao minimalizam. Ta estetika je nastala u vreme izolacija. Samoća može da bude i dobro iskušenje – da čovek shvati da je svet polazan i da smisao nije u materijalnim vrednostima. U pravoslavlju, takođe, biti skroman i zahvalan znači biti blizu Bogu. Naravno, osnova hrišćanstva je ljubav.

* Mislite li da će se posle ovoga ljudi, bar nakratko, vratiti nekim duhovnim postulatima?

– Kako da ne! Ratovi (kao najkrvaviji apsurd čovečanstva), nemaština i epidemije, kolektivna su iskušenja i uveravaju nas da nije sve u novcu. Ova situacija nam je pokazala da smo živeli raskošno, pohlepno, bahato, prebrzo… Nema veze da li si budista, musliman, hrišćanin – svi smo bili sluge boga novca. Umesto lepog razgovora i toplih reči, preko interneta smo se vrednovali po tome ko koliko ima lajkova ili posetilaca sajta. Sve kroz neke brojke i statistiku. Svaka nevolja tokom prošlosti nas opominje šta je život i njegov smisao. Rimska imperija, Tursko carstvo, Austrougarska, sve je palo. Sve što je ovozemaljska sila prolaznog je tipa, nema veze sa suštinom. Umesto strahovanja, izolaciju treba iskoristiti za razmišljanje šta nam je najvažnije – zdravlje i ljubav.

* Tek sad, kada su nam uskraćeni bliskost i fizički dodir, shvatamo koliko su važni?

– Upravo to. Srednjovekovni haiku pesnik Bašo razvio je zenbudističku estetiku i poimanje lepog. On i njegovi savremenici namerno su se samoizolovali da bi osetili odsustvo ljubavi: Jer, tek kad si u potpunoj samoći, shvatiš koliko je svaki susret važan. Velika je sreća što se ovo dešava za vreme velikog, uskršnjeg posta. Možda ni to nije slučajno. I to je neka vrsta iskušenja… U pravoslavlju najlepši su, zapravo, dodiri. Trenuci kada celivamo ikonu, pričešćujemo se. Zaljubljeni, pak, pred najvećim su ispitom: da sačuvaju pravu, suštinsku ljubav, sad kad su im uskraćeni svi dodiri.

* Čime ispunjavate ove dane?

– Pišem novu zbirku poezije, šaljem studentima zadatke. Završavam tekst o Ivi Andriću za japansko izdanje. Reč je o pogovoru za njegove izabrane priče, koje je preveo Hiroši. Posebno volim „Asku i vuka“, pa sam jedino ovu priču ja prevela. Uživam pišući, jer se bavim Andrićevim tamničkim iskustvom, koje mu je pomoglo da napiše Ex ponto i „Nemire“. Mislim da bez tamnovanja i izolovanja, ovakva literatura i ne bi ni mogla da se rodi. Nama, mlađim generacijama, takvo iskustvo nije ni ugodno ni udobno, ali daje veliku šansu da razmišljamo dublje nego što smo do sada radili. Da podsetim, Ivo Andrić se u nekoliko navrata nalazio u sličnoj situaciji. Prvo u splitskom i mariborskom zatvoru, a potom i za vreme Drugog svetskog rata kada je bio u dobrovoljnoj izolaciji. Tada je i najviše stvarao. Umetnost, pa i sam život, moraju posle ovoga da postanu bolji. Ovakav doživljaj daje nam novi pogled na svet.

U ISTOJ KROŠNJI

Vizantijski duh i pravoslavna vera propovedaju radost, a to je veoma važno. Juče sam otišla da podignem lekove za mog muža Hirošija. Kod Doma zdravlja, u Bloku 45, čula sam cvrkut neke neobične ptice. Prvi put sam je u životu videla. A na drugoj grani bio je mlad golub. Oduševila sam se! Drvo je raširilo grane, „dozivajući“ različite ptice u istu krošnju.