Srećan i blagosloven početak Apostolskog posta!

U ponedeljak, 1. jula, počinje post posvećen Svetim apostolima, koji traje do praznika dvojice prvovrhovnih apostola Petra i Pavla, 12. jula. Pošto se završava u dan pre Petrovdana i naziva se Petrovski post. Ovaj post, čiji je početak pokretan (jer zavisi od Praznika nad praznicima), a završetak je nepokretan, ustanovljen je na osnovu uspomene na apostole koji su posle Silaska Svetoga Duha, a pre odlaska na propoved Svetog jevanđelja, postili (Dap 13,2-3). Zbog zavisnosti početka ovog posta o Vaskrsu, Apostolski post najkraće može trajati jednu sedmicu i jedan dan, a najduže šest sedmicâ.

Post kao sastavni deo liturgijskog života

Georgije S. Deboljski: Dani bogosluženja (knjiga o postu) Pravoslavne Saborne Istočne Crkve (Apostolski post)

Od prvog ponedeljka posle Duhova, tj. posle nedelje Svih svetih, počinje post Apostolski, ustanovljen pred praznikom Svetih apostolâ Petra i Pavla koji praznujemo 29. juna, i Sabora svih apostolâ – 30. juna. Ovaj višednevni post možemo nazvati letnjim. Pošto nam on dolazi posle Pedesetnice, u drevnosti se zbog toga nazivao postom Pedesetnice, a sada se naziva češće Petrovim, ili još pravilnije Apostolskim. Po silasku Svetoga Duha na apostole, pred praznikom u njihovu čast, Crkva nas poziva na post imajući pred sobom primer samih apostola koji su, primivši Svetog Duha u dan Pedesetnice, postom i molitvom pripremali sebe za propovedanje Evangelija celom svetu, a postom i molitvom su propraćali i rukopolaganje prezviterâ kojima je, pak, u dužnosti bilo da nastave dela apostolskog služenja (Dela 14:23); po rečima Sv. Zlatousta, apostoli su svagda postili. O crkvenom ustanovljavanju posta u čast Svetih apostola govori se u Apostolskim ustanovama, gde se kaže: „Posle Pedesetnice praznujte jednu sedmicu, a zatim postite; pravda iziskuje i da se radujemo zarad primljenih darova od Boga, ali i da postimo, posle oblačenja u telo“. Dakle, početak Petrovog posta datira još iz vremena apostola od kada datira i samo praznovanje Pedesetnice i praznika Svetih apostola koji, ustvari, i utemeljiše Apostolski post.

Rasprostiranju i utemeljenju Apostolskog posta među pravoslavnim hrišćanima doprinelo je ustrojavanje, u Konstantinopolju i u Rimu, hramova u čast prvovrhovnih apostola Petra i Pavla, kao i osvećenje hrama Svetih apostola u Konstantinopolju na sâm dan praznika 29. juna. Kako je praznovanje Sv. apostola posle ovih događaja bilo svečanije i toržestvenije, kako na Istoku tako i na Zapadu, i sâma duhovna priprema pobožnih hrišćana za ovaj praznik – molitvom i postom – još više je utvrđena u Pravoslavnoj crkvi. U krajnjoj liniji, počev od IV veka, svedočanstva otaca o Apostolskom postu bivaju češća. U tom veku o njemu govore Sv. Atanasije Veliki, Sv. Amvrosije Milanski, a u V veku, Lav Veliki i Teodorit Kirski.

Sveti Atanasije Veliki, obrazlažući imperatoru Konstanciju nevolje koje pravoslavni hrišćani trpe od strane arijevaca, u svojoj apologetskoj reči kaže: „Narod koji je u nedelju posle sv. Pedesetnice postio, otišao je radi molitve na groblje…“

Sv. Amvrosije kaže: „Gospod je tako odredio da mi, učestvovavši sa Njim u stradanju tokom Četrdesetnice, sada likujemo u Njegovom vaskrsenju u Pedesetnici. U Pedesetnici ne postimo zato što je u tim danima Gospod živeo sa nama; ne postimo jer je On sam rekao: mogu li svati postiti dok je Ženik sa njima (Lk 5:34)? Zbog čega je potrebno uzdržavati telo od hrane, kada se duša hrani prisustvom Gospoda? Ne može postiti onaj koji se naslađuje prisustvom Gospodnjim! Zajedničarenje sa Hristom jeste ta potrebna hrana svakome hrišćaninu. Dakle, tokom Pedesetnice mi se hranimo Gospodom koji se približio i okrenuo nama. Posle ovih dana, pošto se Gospod uzneo na nebo, mi opet postimo“.

„Crkveni postovi – kaže Lav Veliki – tako su raspoređeni tokom godine, da je za svaki period godine postavljen svojevrstan zakon uzdržavanja: u proleće – prolećni post u Četrdesetnici; u leto – letnji posle Pedesetnice…“ „Uz to, posle perioda praznika Pedesetnice – kaže Lav Veliki – post je naročito potreban da bismo podvigom posta očistili svoje misli i udostojili se primljenih darova Duha Svetog“.

Isti Svetitelj kaže:

„Ljubljeni, iza ovog praznovanja koje je Duh Sveti osvetio svojim silaskom, obično sleduje svenarodni post, blagodatno ustanovljen radi iscelenja duše i tela, i zbog toga je potrebno da ga provedemo sa dužnim strahopoštovanjem. Jer mi ne sumnjamo da je posle događaja u kome se apostoli ispuniše obećanom silom sa visine, a Duh istine se uselio u srca njihova da bi im među ostalim tajnama nebeskog učenja, po zapovesti Utešiteljevoj, bilo dato učenje i o duhovnom uzdržavanju, kako bi naša srca, očistivši se postom, postala prijemčivija za primanje blagodatnih darova. Mada je Svemogući Gospod svagda pomagao učenicima Hristovim, a načalnicima vozniknuvše Crkve upravljahu Bog Otac, Sin i Duh Sveti, ipak im nije bilo lako da se sa predstojećim nasiljem gonitelja i zverskim pretnjama nečastivih bore u oslabljenom telu; ovo iz razloga, jer ono što naslađuje spoljnog našeg čoveka, to najlakše razrušava unutarnjeg, i obrnuto: što telo više umrtvljujemo, razumna duša se više čisti. Zbog toga su učitelji primerom i praksom onih koji prosvetiše svu decu Crkve početak vojevanja za Hrista ispunili svetim postom da bi, polazeći u vojevanje protiv duhovnog razvrata, imali prigodno oružije u postu, kojim se umrtvljuju grešne požude, pošto nas naši nevidivi protivnici i bestelesni neprijatelji ne mogu nadvladati ako se ne prepustimo telesnim pohotama. Iako nam prohtevi škode – naročito u sablazni, ipak će ostati bez sile i dejstva kada u nama ne pronađu mesto sa koga će im biti lako da nas napadnu. Ali ko od nas, budući obučen u zemno telo, ma živeo i na najuzvišenijem stupnju savršenstva, može biti toliko uveren u svoje moći da bi sebe mogao smatrati van opasnosti koje nudi sablažnjivo telo?! Naravno da božanska blagodat svoje svetitelje čini pobednicima, ali time ne ukida sami podvig borbe. I to smo dužni smatrati za milosrđe našeg Promislitelja koji, želeći da se mi usled kolebljivosti prirode naše ne pogordimo izvojevanom pobedom, nikada ne uklanja od nas mogućnost i potrebu podvizavanja za nove pobede. Iz ovih razloga je ustanovljen neizmenjivi i spasonosni običaj da posle svetih i radosnih dana koje praznujemo u čast Gospoda, vaskrslog iz mrtvih i potom vaznesenog na nebesa, i posle primanja darova Duha Svetog, provodimo poprište posta. Ovaj običaj treba usrdno čuvati i radi toga da bi u vama obitavali oni darovi koji su od Boga obznanjeni i sada saopšteni Crkvi. Pošto smo postali hram Duha Svetog, i još više, budući smo napojeni božanskim vodama, mi nismo dužni pokoravati se nikakvim iskušenjima; nismo dužni služiti nikojim porocima, da se blagočestivi život ne bi ničim nečastivim oskvrnio. Uz pomoć i sadejstvom Boga, mi svi možemo to dostignuti samo ako, čisteći se molitvom i postom, budemo nastojali da se oslobodimo grešnih nečistota i proiznesemo obilne plodove ljubavi.

Iz Apostolskih pravila koja je Sâm Bog nadahnuo, prvostojatelji Crkve, voljom Duha Svetoga, prvi ustanoviše praksu da svaki blagočestivi podvig treba otpočeti postom. Oni ovako postaviše iz prostog razloga što se Božije zapovesti mogu pravo valjano ispuniti samo kada je vojska Hristova, svetim uzdržanjem, ograđena od svih grešnih sablazni. Dakle, ljubljeni, mi smo dužni da se vežbamo u tome prvenstveno u ovo vreme u koje nam je zapoveđen post pošto prođoše pedeset dana od vaskrsenja Hristovog do silaska Duha Svetoga, a koje praznovanje smo osobito svečano proveli. Ovaj post je zapoveđen iz razloga da bi nas očuvao i predohranio od lakomislenosti, u koju vrlo lako možemo pasti zbog dugotrajnog mrsa i razrešenja kojima se naslađivasmo; ukoliko se njiva našeg tela ne obrađuje neprestano, vrlo lako mogu da proizrastu trnje i korov i da nam rodi takav rod koji se ne sabira u žitnice, nego se baca u oganj da se sažeže. Stoga smo obavezni da sa svom potrebnom pažnjom čuvamo i negujemo ona semena koja smo u naša srca primili od nebeskog Sejača i tako onemogućimo zavidljivom neprijatelju da nekako upropasti ono što nam je Bog darovao, a u raju vrlina da ne iznikne trnje poroka. Odgurnuti takvo zlo možemo jedino milostinjom i postom.

Uvereni smo da je Sâm Bog zapovedio sva pravila hrišćanska i da su svi blagočestivi običaji Crkve potekli iz predanja apostola i volje Duha Svetoga koji i sada obitava u srcima verujućih poučavajući ih poznanju i strahopoštovanju. Tako mi verujemo da je Duh Sveti, koji je u izobilju sišao u pedeseti dan po Pashi, između ostalog zapovedio i to da po završetku sadašnjeg praznovanja postimo, kako bi nas posredstvom uzdržavanja naučio trezvenosti, pošto je sitost bila uzročnik greha.“

„Post apostola, ustanovljen je u njihovu čast – kaže Sveti Simeon Solunski – zato što smo se zahvaljujući njima udostojili primanja neizrecivih dobara, a upravo su oni primeri i izvršioci posta, uzdržanja i poslušnosti do smrti. Ovo nesvesno potvrđuju i sami Latini jer postom poštuju apostole u danima posvećenih njima; ali mi, saglasno uredbama apostola koje je sastavio Kliment, posle silaska Svetoga Duha mrsimo još jednu sedmicu, a potom sledeće sedmice postom poštujemo, predavše nam post, apostole“.

Trajanje Apostolskog posta je različite dužine, sve u zavisnosti od toga koliko rano ili kasno biva Pasha koja se, pak, praznuje u različite datume meseca marta i aprila. On svagda počinje po završetku Trioda (Cvetnog, prim. prev.), tj. poslednje nedelje Pedesetnice, a završava se 28. juna, ukoliko praznik Sv. ap. Petra i Pavla nije u sredu ili petak. Najduže trajanje posta jeste šest sedmica, a najkraće – sedmicu i jedan dan. Ovako različito vreme trajanja posta Crkva čuva od najdrevnijih vremena. Na ovakvu različitost ukazuje se i u Apostolskim ustanovama, kada se kaže: „Posle Pedesetnice praznujte jednu sedmicu, a posle nje jednu (sedmicu) postite“. Teodor Valsamon, patr. antiohijski, kaže: „sedam i više dana do praznika Petra i Pavla svi verni, tj. mirjani i monasi, dužni su da poste, a koji ne poste neka budu odlučeni od zajednice pravoslavnih hrišćana“.

Međutim, podvig posta Sv. apostola mnogo je blaži od posta Četrdesetnice: u vreme Apostolskog posta ustav Crkve propisuje u tri dana sedmice – ponedeljkom, sredom i petkom – uzdržavanje od ribe, vina i ulja, zapovedajući u deveti čas, posle večernja, suhojedenije; u ostale dane uzdržavanje samo od ribe. U dane spomena na nekog od velikih svetitelja, ili u danima hramovne slave koji se dese tokom posta Sv. apostola, kao i u subotne i nedeljne dane tokom posta, razrešava se i na ribu.

Srećan i blagosloven početak Apostolskog posta!