Сретењска сусретања Срба

Сретење за Србе има вишеслојни значај, па није чудо што је главни државни празник Републике Србије, као што је то био и у Краљевини Србији. Као мало који други дан, Сретење нас подсјећа на значајне историјске, друштвене, религијске, фолклорне и друге трагове кроз историју на које можемо бити с разлогом поносни.

Празник се слави у знак сјећања на српску револуцију 1804. године, али и на доношење Устава 1835.године, који је по свом садржају био либералнији и демократскији од свих постојећих у тадашњој Европи.

Иначе је нашем народу Сретење био близак празник и прије ових догађаја. У хришћанском предању он обиљежава сусрет Бога са Црквом, који се десио 40-ти дан по Христовом рођењу, а у временски даљем, исконском значају за Србе Сретење је било сусретање љета и зиме и најава љепших дана.

Врапци до Сретења бирају своје невесте…

Устаници су се окупили „више Марићевића јаруге код два велика бреста на једном зараванку опкољеном са свих страна густим лугом”, каже Миленко Вукићевић, лични пријатељ краља Петра Првог, који је 1907 године објавио двотомно дјело „Карађорђе“.

Прије тога, на Аранђеловдан 1803. такође у Орашцу, вјероватно на локацији садашњег спомен обиљежја у Марићевића јарузи, донијели су одлуку о устанку и заказали следећи сусрет за устаничко Сретење.

Повод – зулум дахија, сјеча кнезова…

Али о томе поузданије од турских тефтера, свједочи мистични гусларски хроничар, непогрешиво конзервирајући дух, вјеру и слободољубље тадашње генерације Срба. Подсјетимо се:

 „…Јер је крвца из земље проврела,
Земан дош’о ваља војевати,
За крст часни крвцу прољевати,
Сваки своје да покаје старе…“

Прецизно преноси народна епика Карађорђевог устанка, дајући устаницима статус косовских освјетника.

Сретењска епопеја је бесповратно издвојила Србе из турског царства, мада ће слобода доћи тек деценијама касније.

…Врапци се на тај дан венчавају и тада су најгласнији и најбучнији

У фази предробског система, који су дахије и јаничари спроводили по Шумадији, родила се једна народна довитљивост.

Оволики скуп не би прошао неопажено све чешћим и свевидећијим уходама, да се револуционарне вође нису договориле да се нађу током свадбе Максима — сина Стевана Томића угледног домаћина из Орашца за Аранђеловдан 1803.

Тада су се за други сусрет договорили да се и тог дана организује свадба Луке Савића, сина орашачког кнеза Марка.

Народна вјеровања иначе кажу да се врапци жене тог дана и тада су најгласнији и најбучнији. 

Сретење – обретење

Од Сретења, по народном вјеровању, дани почну дужати, а ноћи краћати, те стога сељаци кажу: „Сретење – обретење„.

Вјероватно је немогуће наћи податак да ли је Милош Обреновић, притиснут пријетњом буне,  Сретење случајно или намјерно изабрао за дан доношења првог српског Устава, који је по њему и назван Сретењским.

Није случајно то што је Устав дочекан „на нож“ од тадашњих јаких монархија Европе, јер је својом либералношћу, а у суштини својим слободоумљем и правдољубљем, био испред свог времена и могао је  дати „лош примјер“ у њиховим деспотијама.

На ово Сретење се заиста десило обретење духа Душановог законика, споменика читаве правне науке и далo подстрека за слободни Устав, који је од свих тада постојећих био најближи праведним односима у људској заједници, као што је то био Душанов закон у свом времену.

Вриједи овдје дати кратки опис, тек да видимо колико смо назадовали скоро два вијека касније:

…“Ограничен владарев апсолутизам и уведена  парламентарна монархија; власт је подијељена на законодавну, извршну и судску; порез се могао повећати само једном годишње, уз сагласност грађана; дефинисана је неприкосновеност приватне својине и једнакост пред законом,^, кнежева права су делимично пренета на Државни савет…“

Због притиска великих сила, кнез Милош је касније радо ставио Сретењски устав ван снаге.

На Сретење су се тако, у 31 годину размака, показала два револуционарна бунта Срба, први је оружани против окупације, други правни против унутрашње тираније. 

 „Гле овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу…“

Сретење је празник чија се хришћанска посвећеност прославља као спомен на увођење Христа Спаситеља у Храм Божји, 40-ти дан по рођењу.

У храму је био побожни старац Симеун који је живио у Јерусалиму, и коме је Бог обећао да неће умријети док не види свога Спаситеља.

„Гле овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу…“

Казао је старац препознајући Месију и благосиљајући.

У српском народу су тако сви водили рачуна са ким ће се видјети тог дана.

Дјевојке су добро пазиле кога ће првог ујутро срести, јер ће јој, по вјеровању, и младожења бити исти такав по души и изгледу, каже народно вјеровање.

На Сретење су се вође и људи нашег рода сретали.

Тако ће се и данас обиљежити по Црној Гори.

Једни ће у Беране, други ће јужније-до Будве.

Између ових сусрета све је већа даљина.

Бјежање једних од других, говори да ће нам народ и ове године ићи у супротним и супростављеним правцима. Нека је Бог у помоћ.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: