SRPKINJE – nekad i sad

Poziv koji se ne odbija. Moje voljene, sređene i uspešne žene zovu na tradicionalno druženje. Restoran par ekselans, osam vrsta vina, uz osam vrsta jela. Zadovoljno primećujemo „filigranski rad dobrog kozmetičara“, vrlo probran nakit za tu priliku, udeljujemo jedna drugoj prednovogodišnje želje i komplimente, od zlatne ribice do zlatne kartice, grlim ih odreda, ponavljam u sebi, da ove godine neće biti uobičajenih sporenja, neću se ljutiti, neće se doticati…

„A tebi, Srpkinjo, da poželimo da upališ one sveće u Belim Dečanima (belim naglašeno) ili bar da dodaš šibicu nekom vitezu, kažu da takvi još žive u nekim selima oko Gazimestana“. Moja priča o dečanskim svećama za koje se vezuje predanje da će ih upaliti novi oslobodioci Kosova postala je hit!

Nekada su Srpkinje od integriteta sa ponosom sebi davale nadimke kako bi istakle nacionalnu pripadnost. Sveštenička kćer, Milica Stojadinović Srpkinja, danas bi zbog tog dodatka imenu sigurno bila predmet prezira nesrećne omladine koja baulja bespućem urbanih džungli, ne znajući ni gde ide, ni zašto nešto prezire. Ne zameram svojim „devojkama“. Ženu, Srpkinju, danas uglavnom vezuju za stereotip: Ona ide u crkvu, ljubi ruke sveštenicima, posti (zamislite užas!) previše je tradicionalna, trpi neukog batinaša kod kuće (koja Srpkinja još trpi?) stari (to joj je neoprostiva zamerka) ne prihvata nove civilizacijske trendove, demodirana je u svakom smislu – sve u svemu, reč je, provereno, o jurodivoj ludači.

Naravno, ništa od ovoga nije tačno. Srpkinja je žena posebnog kova. To je ona veličanstvena ličnost koja je čuvar sećanja svoga naroda, čuvar svoje dece, svojih bližnjih, kojoj je Otadžbina sveta reč, borac je bez premca koji ne očekuje nadoknadu niti nagradu, nego uvek računa na još tereta. Ali, čak i takva, naša anonimna Srpkinja uvek je savršena i na ulici i na poslu, spremna i za pozorište i za barikade, i za svečanu akademiju i za sumorne dane u borbi za preživljavanje, uvek odskače optimizmom, hrabrošću i večnom nadom u bolje. Dva veka moderne srpske istorije i jesu bili borba za veru u bolje.

Uprkos nesrećama, Srpkinje su živele, borile se i ginule uverene da čine pravu stvar. Neko se setio u dvadeset prvom veku da je Milunka Savić bila heroj, ratnik, ali i humana žena, pod čijim je trošnim krovom našlo dom puno siročadi. U rovovima, pred borbu, vojnici su ponavljali njeno ime: „Slavu joj ljubim, mnogo je hrabra…“ Kasnije, kako je u svojim „Soluncima“ zabeležio Antonije Đurić, probijajući se kroz bespuća albanske golgote, dok su se promrzli i gladni sporo kretali, srpski junaci su bodrili jedni druge: „Kada može Milunka…“

Povremeno nekome padne na pamet da organizuje izložbu slika heroine iz Prvog svetskog rata, Nadežde Petrović, vrhunske umetnice i moralne gromade kojoj danas nema mesta u vreme biblijskog potopa srpske lađe. Ponekad se neko seti i fantastične Milene Pavlović Barili, Srpkinje, slikarke, umetnice, koja je obeležila početak prošlog veka. Mnoge bi nepismene „starlete“ zapanjeno otvorile silikonska usta kad bi čule da je Milena prva i jedina Srpkinja koja je bila specijalni ilustrator za nekoliko naslovnih strana i danas moćnog modnog magazina „Vog“. I nije joj u tom dalekom svetu smetalo da bude ponosna na svoju rodnu Srbiju. Naprotiv, tu činjenicu je svugde sa ponosom isticala. Srpkinja je u prošlosti nužno bila i stvaralac. Njena kreacija bila je od suštinskog značaja za opstanak domovine.

Njena deca nisu izbegla nijedan rat. Njena deca su ginula, a One su ih ispraćale stegnuta srca, ali prkosno sa „poginite, samo zadobijte“. Njena deca su bacana u hercegovačke jame. Njena deca su iz Jasenovca pisala, a ta stravična svedočanstva se čuvaju u privatnom stanu (!) jedne Srpkinje u centru Beograda, na delovima tkanine, pisma njoj: Majci. Srpkinji. Stradalnici. Njena braća i saborci, svi su barem jednom u veku stradali, ratovali, bili proganjani. Uvek iznova, ona je morala da obnovi dom i porodicu, da bude stožer, podrška i lučonoša novih vremena. Gde je danas Srpkinja? Je li ta retka vrsta izumrla?

Nije. Žilava je to sorta. One koje žive od Australije do Kanade i od Amerike do Novog Zelanda ponosno stavljaju na Fejsbuk profilu fotografije svojih gibanica, velikih, masnih sarmi i bakinih kolača, sve rađeno po prastaroj porodičnoj recepturi. Prijateljica iz Klivlenda svake godine šokira Amerikanke originalnom srpskom makrobiotikom (projom i posnim kolačima, pitom od heljde…). Jer nismo mi tikva bez korena, nego božje drvce koje uvek nanovo lista i procveta, ma koliko da su ga kasapili i potkresivali. Srpkinja koja danas preživljava teret raznih kriza, tranzicija i odricanja, koja nije otišla iz svoje domovine jer nije mogla ili prosto nije htela, snalazi se kako zna i ume.

Ali, čak i u ovakvim vremenima, kad su skoro sve svetinje bačene pod noge, kad moral ne znači ništa, a novac i moć znače sve, Ona se nije predala. Ona je obrazovana, Ona pleni pažnju, Ona se prkosno nosi sa prezirom drugih… Srpkinja o kojoj je reč sanja Kosovo, inati se sa decom koja joj ukazuju na lakše puteve u životu, svojim primerom pokazuje da uvek može da zaradi, pa čak i ako veruje u nešto nadasve retko i neprihvatljivo, i da joj nisu potrebne lake pare i sumnjivi posrednici kako bi sačuvala dostojanstvo. Nije lako. I sve je teže. Što je više lakih nota i glupih sadržaja, sve je teže biti istinska Srpkinja. Pre nego će umreti, slavna srpska književnica, Isidora Sekulić, poručila je svojim bližnjima: „…Kad umrem, zamotajte me u laneni čaršav i stavite me u najjeftiniji čamov sanduk da istrunem kao čovek, za što kraće vreme.“Duh istinske Srpkinje je besmrtan. Isidora je to znala. Novi vek u kome živimo vodi u nova bespuća.

Razni liberalno-građanski licemeri koji su u svojoj propagandi Srpkinju vulgarizovali i pretvorili u fundamentalističko čudovište što samo ide u crkvu i za drugo ne zna gadno su se prevarili u proceni. Vek trajanja tog divnog, plemenitog bića nije ograničen. Kad jednom nestane naše Srpkinje, dame, intelektualke, domaćice, majke, borca, obnoviteljke i ključne figure srpskih vaskrsa, neće više biti ni Srba ni Srbije. Ali, pokazalo se, Ona je jača od svih srpskih poraza, Ona je garant večnog trijumfa. Poslednja vizantijska carica, Jelena Dragaš, Srpkinja, noć uoči pada Konstantinopolja stoji uz cara Konstantina. Tako je vekovima. Nigde nije uzmicala.

Nataša Jovanović