Srpska ćirilica kao ruska tenkovska prethodnica

Piše: Slobodan Antonić

Odmah posle 5. oktobra izvršena je sistematska latinizacija gotovo celokupnog javnog prostora. A Venecijanska komisija oštro je protestovala zbog ćirilice u članu 10 srpskog Ustava (2006). Jer, dokle god pišu ćirilicom, Srbi su za Zapad „mali Rusi na Balkanu“

Po istom modelu hajke, o kom sam pisao prošli put kada je bilo reči o Nacionalnoj čitanci, naša „građanska Srbija“ dočekala je i najavu ministra kulture da će se i za ćirilicu nešto određenije uraditi.

Ovoga puta neću ići od članka do članka, kako bih pokazao svu bezobzirnost, lažljivost i nasilnost ove propagandne kampanje. Uzeću samo jedan tekst kao ilustraciju. U njemu se ministar kulture doslovce predstavlja kao ludak koji bi „najradije zaštitio ćirilicu tako što će istrebiti latinicu iz izdavaštva i biblioteka“. „Stare knjige štampane latinicom“, kaže se u ovome tekstu, „kako je krenulo, mogle bi da završe i na lomači.“ (?!)

„Na ideju da zabrani latinične knjige u bibliotekama“, konfabulira ovaj kolumnista, „mogao je da dođe samo čovek koji ne čita ništa i mrzi knjige iz dna duše“. Ministar, koji je inače univerzitetski profesor, opisan je kao, najpre, „ekstremni nacionalista, obožavalac ratnih zločinaca i ideološki komesar“ (?!). Zatim se tvrdi da je lična motivacija za ovu akciju to što je ministar „nesposoban da pronađe slova na tastaturi. (…) Slova lj, nj i dž ministar već decenijama ne uspeva da pronađe ni na tastaturi sa srpskom latinicom, ali tome nije kriva tastatura, već Selakovićev koeficijent inteligencije.“

Zbog bukvalne imbecilnosti, kaže se još u tekstu, „ministar-analfabeta i njegova braća po ideološkoj zaslepljenosti mrze latinicu“, pa se spremaju da „zabrane latinične knjige u bibliotekama“ i „istrebe latinicu iz izdavaštva“.

Odavno sam rekao, a i više puta ponovio, šta mislim o kadrovskoj politici naprednjaka. Za ovog ministra se sve može reći, ali baš da je „analfabeta“ i da „ne čita ništa“ – teško. No, kad se već laže – da se sprema „zabrana“ i „istrebljivanje“ latinice – hajde da se izmišlja naveliko, šta mari.

Nego, najviše mi se u ovom tekstu svideo argument da Srbi zapravo nikada nisu „masovno“ pisali ćirilicom: „Mitsko vreme davne prošlosti u kojoj su Srbi masovno pisali i čitali na ćirilici jednostavno nikada nije postojalo, jer su sve do socijalizma (Srbi – S. A.) bili masovno nepismeni. Na kraju Drugog svetskog rata, polovina stanovništva Srbije bila je nepismena. Tek sa obaveznim osnovnim obrazovanjem koje su uveli komunisti, počinje masovno opismenjavanje.“

Ostavimo po strani sofistički trik s pretvaranjem iskaza „Srbi su pisali samo ćirilicom“ u iskaz „Srbi su pisali masovno ćirilicom“ – koji se onda lako pobija pozivanjem na znatan udeo nepismenih. Ali, čak i prvih decenija titoističke uprave u Srbiji narod je izrazito više koristio ćirilicu, samo što je vlast sistematski i uporno nametala latinicu.

Istraživanje iz 1975. pokazalo je da se u Srbiji (u kojoj je udeo pismenih tada već bio 85 posto) čak 67 odsto ljudi češće služi ćirilicom, 16 posto latinicom, a 17 odsto s oba pisma jednako (ovde 219). Međutim, iako je istim istraživanjem utvrđeno da tek polovina stanovništva u Srbiji može bez teškoća da na TV čita latiničke titlove, srpska ćirilica se decenijama nije mogla videti na TV Beograd.

Svako pominjanje potrebe da se nešto objavljuje ili štampa na ćirilici, vlasti su ocenjivale kao potencijalni „srpski nacionalizam“.

Prvi primer koji ću navesti je slučaj Danila Ž. Markovića, koji je 1970-1974. bio dekan Ekonomskog fakulteta u Nišu. Njemu je dosadilo da svi fakultetski materijali budu na latinici, pa je na nekim pisaćim mašinama latinične glave zamenio ćiriličkim. Zbog toga ga je na sednici Skupštine opštine Niša, 17. juna 1973, napao odbornik Hristivoje Miljković, optuživši ga da je „u svojstvu dekana Ekonomskog fakulteta, izdao nalog da se latinična slova na pisaćim mašinama u administraciji fakulteta zamene ćiriličnim“.

Zbog ovog jezivog zločina „Univerzitetski komitet SK je naložio ogranku Saveza komunista nastavnika i vannastavnog osoblja Ekonomskog fakulteta da razmotri i utvrdi tačnost navoda odbornika Hristivoja Miljkovića i u skladu s tim, odredi stepen odgovornosti“ dekana Danila Ž. Markovića.

OOSK Ekonomskog fakulteta pažljivo je razmotrio tu strašnu optužbu da je „dr Danilo Marković u svojstvu dekana Ekonomskog fakulteta naredio da se latinična slova na pisaćim mašinama zamene ćiriličnim – odnosno da je u jednom periodu favorizovao ćirilično pismo na kome su dostavljani svi materijali za sednice veća“.

Međutim, ti navodi ipak „nisu mogli biti potvrđeni, ni činjeničnim materijalom do koga se došlo u proveravanju ovih navoda niti zapažanjima i diskusijom članova SK na sastanku ogranka“, pa se Marković izvukao od direktne partijske kazne. Ali, njegova politička karijera na Univerzitetu u Nišu – u trenutku kada je bio kandidat za rektora Univerziteta – bila je završena. Čim mu je istekao mandat dekana prešao je u Beograd, a iza njega je ostala (poučna) priča da je zapravo zbog ćirilice bio smenjen.

Karakterističan je i slučaj profesora univerziteta, istoričara umetnosti i likovnog umetnika Miloša Ćirića koji je priredio izložbu Ćirilica 1428-1972. (Galerija Grafički kolektiv, Beograd, 21-30. oktobar 1972). Iako na samoj izložbi nije bilo ničeg „nacionalističkog“, činjenica da se ćirilici posvećuje čitava izložba pokrenula je lavinu osude. U Večernjim novostima izašao je pogromaški članak pod naslovom „Povampirenje pravoslavlja“, dok su na GK SK Beograda čak iznošeni predlozi da se Ćirić zbog ove izložbe udalji s univerziteta (ovde).

Već sam pisao o slučaju Jovana Dušanića, banjalučkog profesora univerziteta. On je bio uhapšen 1985. zbog srpskog nacionalizma, a „kao ‘neoborivi’ dokazi moga nacionalizma“, svedoči Dušanić, „navođeno je: da se potpisujem ćirilicom, da su pitanja na ispitnim ceduljicama otkucana ćirilicom, da ocene u indeks takođe upisujem ćirilicom, da su sva obaveštenja na mome kabinetu ispisana ćirilicom, te da mi sin nosi ime – Arsenije“.

Titoistička kulturna politika bila je da Srbi napuste ćirilicu (ovde 210-223), a u tome su ovdašnje vlasti imale snažnu podršku Zapada. Tako je Džordž Alen, američki ambasador u Jugoslaviji 1949-1953, tražio od jugoslovenskog ministra prosvete i kulture Rodoljuba Čolakovića da se, kao dokaz potpunog „raskida s Rusima“, napusti ćirilica i pređe sasvim na latinicu. „U izvesnom smislu to i radimo“, odgovorio je ministar. „Trudimo se da svako dete u Jugoslaviji nauči latinicu, pa će do toga doći samo od sebe“ (ovde 148).

Tako je ćirilica u Srbiji, tokom tih godina, gotovo nestala iz javne upotrebe, pa se primećivalo da je nema čak ni u Tršiću (v. ovde 216). Strah od ćirilice kao „nacionalističkog pisma“ otišao je tako daleko da je 1977. morao da interveniše i Dragoslav Marković, tvrdeći da se izbegavanje ćirilice takođe može shvatiti kao srpski nacionalizam.

„Upotreba samo latinice umesto i ćirilice na beogradskoj televiziji, po Markovićevim rečima, ne može da se pravda ‘tehničkim razlozima’. ‘Ima i shvatanja da je neupotreba ćirilice izvor nepostojanja nacionalističke uskogrudosti, kao što pojedinci smatraju da je odsustvo srpskih zastava na raznim manifestacijama i praznicima dokaz da srpskog nacionalizma nema. Pre bi se moglo reći obrnuto: da je to izraz srpskog nacionalizma i njegovog identifikovanja sa centralističko-unitarističkim jugoslovenstvom’, dodao je Marković“.

Posle ovog Markovićevog nastupa ćirilica se počela hrabrije pojavljivati na TV Beograd, ali je dotle gotovo celokupna naša politička, ekonomska, medijska i naučna elita, kao i najveći deo više jugosoc klase usvojila latinicu kao svoje distinktivno pismo. U procesu kulturnog oponašanja njih su sledili i delovi srednje i niže klase srpskog društva.

Iako su devedesetih godina vlasti prihvatile ćirilicu kao službeno pismo, odmah posle 5. oktobra izvršena je sistematska latinizacija gotovo celokupnog javnog prostora. A Venecijanska komisija oštro je protestovala zbog ćirilice u članu 10 srpskog Ustava (2006).

Jer, dokle god pišu ćirilicom, Srbi su za Zapad „mali Rusi na Balkanu“.

Otuda je važan deo ideoloških i kulturnih matrica ovdašnjeg autokolonijalizma neprestano alarmiranje kako je zaštita ćirilice u Srbiji zapravo militaristička priprema za rat.

Tako na Peščaniku čitamo da se iza navodne borbe za zaštitu ćirilice krije ideal „države Srbije kao kasarne u kojoj se strelja za upotrebu latinice“ (?!), te da je u „postmiloševićevskom nacionalizmu“, „teritorijalnost (…) u javnom diskursu identifikovana s prostorom dominacije ćirilice“, zbog čega „priča o ‘zaštiti ćirilice’ ima najmanje veze sa pismom, a najviše s teritorijom“. Ćirilica tako više nije naše drevno pismo, već bukvalno prethodnica srpskih (i ruskih) tenkova.

Moram da priznam da je teško naći razboriti odgovor na ovako sumanute tvrdnje. Pogotovo ako se izriču u vrtlogu jedne zloslutne propagande koja se sve brže zahuktava, preteći da se okonča u još jednom društvenom i kulturnom polomu. Pomisao da je nekom ideal da strelja zbog upotrebe latinice valjda može pasti na pamet samo umu koji je spreman da puca zbog korišćenja ćirilice.

Ne znam šta bismo više na to mogli da kažemo osim da nastavimo da se pozivamo na razum i pristojnost, šireći uporni „sitan rad“ (Lompar 99), uz nadu da će on davati sve vidljivije rezultate. Čuvaćemo svoje koliko možemo i gde možemo. Naučićemo i decu da drže do sebe. A sve s pouzdanjem u to da je naša ljubav za jednu kulturu ipak jača od njihove mržnje prema njoj.

RT Balkan