Srpski izborni aparthejd

Piše: Darko Tanasković

„Svim ovim bednicima mora u budućnosti da bude oduzeto državljanstvo Srbije, uz doživotnu zabranu ulaska u Srbiju“.

Verovali ili ne, citiran je status sa društvene mreže akademika Dušana Teodorovića, a odnosi se na način na koji bi, po mišljenju ovog liberalnog intelektualca, ubuduće trebalo da budu tretirani Srbi iz Republike Srpske, koji imaju i srpsko državljanstvo, a drznuli su se da svoje biračko pravo iskoriste na poslednjim izborima u Srbiji.

Ima li ovo neke sličnosti za svojevremenom zabranom državljanima Crne Gore sa prebivalištem u Srbiji da učestvuju u referendumu o nezavisnisti Crne Gore, dok su istovremeno iz inostranstva avionima dovoženi glasači iz udaljenih dijaspora, velikim delom Albanci?

A evo sad i navoda sa sajta još jednog vrhunskog beogradskog intelektualca: „Risto iz Foče ima dvojno državljanstvo, al ne mere da zapamti atresu u Biogradu. Tudeka, neđe, blizu. Svaki put kad dođe vamo ode do Arene da pita đe živi, đe glasa i kad mu je zakazana aperacije kile. Nije još našo tu svoju atresu al ne odustaje Risto. Doće jope kad se bude glasalo“. Ali ne brinite za Rista: „Javio mi se Risto, da ne brinem. Stigao je kući. Ja sam pogrešio samo u jednoj stvari. Nije iz Foče. Izvinjavam se Fočacima. Čuvaj mi se, dobri moj Rile. I javi se obavezno kad ponovo dođeš u Zvezdaru“.

Ova usiljena i neukusna duhovitost začinjena nespretnim karikiranjem navodnog narečja prekodrinskih Srba, prinadleži, verovali ili ne, poznatom dramskom piscu, univerzitetskom profesoru i političaru, do pre nekoliko dana potpredsedniku Narodne stranke Siniši Kovačeviću.

Moglo bi se navesti još podosta slično intoniranih poruka iz redova onih koji se, pretpostavljam, smatraju ovdašnjom intelektualnom elitom, a koji su se posle netom održanih izbora gnevno obrušili na Srbe iz Republike Srpske, jer su, navodno, u velikom broju odlučili da daju svoj glas, pretpostavlja se, aktualnoj vlasti, odnosno Aleksandru Vučiću, iako je to sasvim neizvesno i neproverljivo. Sem ukoliko im neko od predstavnika beogradske građanske elite nije tajno snimao glasačke listiće.

Povod za ovako ostrašćene reakcije jamačno nije manje ili veće učešće prekodrinskih Srba na izborima, već izborni rezultat, za koji je nužno pronaći objašnjenje i krivce, ako treba i sa one strane granice. No, pošto su rezultati izbora osporeni, pokrenuti su protesti nezadovoljnika iz opozicije, tako da se izborni proces ne može smatrati formalno okončanim, njime se ovom prilikom ne bih bavio.

No, „ne pada sneg da pokrije breg, već da svaka zverka na njemu svoj trag pokaže“, narodna je mudrost, pa su tako i ovi zimski izbori i bez snega isterali na čistinu i ogoleli nekolike zabrinjavajuće pojave u srpskom narodu i pokudne aberacije njegove političke (ne)kulture.

Konkretno, neobuzdani izliv otrovnih poruka Srbima s one strane Drine od onih koji sebe u Srbiji, a naročito u Beogradu, smatraju nosiocima liberalnodemokratskih, „evropskih“ vrednosti i građanskog slobodarstva do kraja je razotkrio razmere tinjajućeg odijuma koji kod te vrste (samoproglašene) elite izaziva činjenica da su Srbi jedan narod ma gde da žive, da je taj srpski svet živa, pulsirajuća realnost i da je Srbija matica sveukupnog srpstva, ka kojoj ono upravlja svoje poglede, osećanja i nade.

Dok se živelo u Jugoslaviji, čak i drugoj, Titovoj, kad je izgledalo (prvenstveno Srbima) da je srpsko nacionalno pitanje jednom zauvek rešeno stvaranjem zajedničke države u koju su oni uložili, pored reka krvi, i sav svoj državotvorni potencijal, istorijske ideale i bratsku velikodušnost, nikome nije smetalo da se u Srbiji o Srbima iz BiH u smislu uže regionalne pripadnosti govori kao o „Bosancima“. Uostalom, i sami su sebe, često u vicevima i pošalicama, tako nazivali, ne osećajući zato manje da su Srbi.

Međutim, već u poslednjim decenijama postojanja federacije, njenog „federiranja“, kako se govorilo, zapažena je bila sklonost da Slovenci unutrašnje gastarbajtere iz svih jugoistočnih delova Jugoslavije, a ne samo iz BiH, podrugljivo i potcenjivački zovu „Bosancima“. Na taj način Srbima, od kojih su kasnije mnogi izbrisani iz spiska slovenačkih državljana (možda je to daleka inspiracija akademika Teodorovića), nikako nije odgovaralo da ih nazivaju „Bosancima“, a pogotovo posle raspada Jugoslacije i tragičnog građanskog i međunacionalnog rata u BiH. Da bi bili svoji na svome izborili su Republiku Srpsku, naglašavajući da nisu nikakvi „bosanski Srbi“, već jednostavno Srbi koji ne žive u Srbiji.

Iz istog osnovnog razloga grubog razbijanja srpskog nacionalnog korpusa, bez ravnopravnog uvažavanja interesa i prava njegovih pripadnika, ni nacionalno svesni Srbi u Srbiji, od kojih mnogima to ranije nije bolo uši, mršte se na upotrebu kolektivnog imena „Srbijanci“, iako ono ne postoji i ne koristi se od juče, pogotovo u krajevima severno od Save i Dunava i svojevremeno nije sugerisalo nikakvu naročito pejorativnu konotaciju. Ali, istorijske realnosti se menjaju, što se pojmovno-terminološki i semantički neminovno odražava i u jeziku.

Kamo sreće, međutim, da je ovaj problem prevashodno sociolingvističke prirode.

Svojevremeno je Dušan Kovačević objavio originalnu, duhovitu, ali i krajnje ozbiljnu i opominjuću knjigu „20 srpskih podela“. S obzirom na to da je njen autor verovatno naš najbolji savremeni dramski pisac osobenog humora, ovaj njegov inventar linija po kojima se Srbi dele („a mogao bi ih nabrojati i sto“, primetio je on na jednom predstavljanju svoga dela) prihvaćen je mahom sa simpatijama i osmesima, kao „lako štivo“, iako je bilo onih, a među njima i sâm pisac, koji su ukazivali na to da smešna maska u ovom slučaju skriva tužno, pa i mržnjom iskrivljeno, opako lice.

Upravo održani izbori u Srbiji nisu prva, ali su svakako jedna od do sada najuverljivijih potvrda bar delimične opravdanosti cinične ocene koja se često može čuti, da Srbima veći neprijatelji od Srba nisu potrebni.

Sa tolikim stvarnim i umišljenim podelama u jednom srazmerno malobrojnom narodu zaista nije lako uspešno koračati kroz istoriju. Ovoga puta, povodom učešća određenog broja Srba iz Republike Srpske na izborima u Srbiji, čiji su takođe državljani, iz dela „srbijanske“, a posebno beogradske „građanističke“ javnosti toliko nesputano i ružno provalilo je duboko osećanje antagonizma prema njima, da su, svesni opasnosti ovog dubokog unutarsrpskog raskola u jednom po mnogo čemu neizvesnom i teškom trenutku za celokupan naš narod, našli za potrebno da se oglase i nosioci najviših državnih funkcija.

Tako je predsednik Srbije Aleksandar Vučić dao sledeću izjavu: „Želim da vam se izvinim zbog strašne kampanje koju protiv vas, naših sestara i braće, vodi jedan deo političke javnosti u Beogradu. Jedan deo onih koji nikako ne mogu da se pomire sa Bog zna kojim uzastopnim porazom, i koji po svaku cenu žele da dođu na vlast, makar to učinili i preko vaših leđa, makar vas okrivili za poraze, iako im ni za šta niste krivi /…/ Volimo Republiku Srpsku, nikada se nećemo odreći svog naroda. I uvek ćemo biti uz vas i nećemo bežati i nećemo se sklanjati od onih koji bi da se danas sa vama posvađaju“.

U opsežnom intervjuu „Politici“, Milorad Dodik je rekao da nije očekivao da će „deo opozicije u Srbiji usuditi na direktnu konfrontaciju sa našim narodom u Republici Srpskoj“, istakavši da im to tamošnji Srbi „nikada neće oprostiti“. Zatim je bio do kraja otvoren i nedvosmisleno britak:

„Želim da poručim tom mentalnom krugu koji je lišen svakog osećaja za politiku – nikada više neće dobiti podršku ljudi odavde. Nikada nas nisu ni pitali kako živimo /…/ Ne mogu da verujem u šta se to pretvorilo. Ali ne mogu reći da sam iznenađen, iako udarac iz Beograda nismo očekivali i zato je to za nas bolno. Deo te opozicije koja sada kleveće nas iz Srpske, jer smo koristili naša prava u skladu sa zakonima Srbije, u kontinuitetu ima negativan odnos prema RS. Tokom izborne kampanje, u stereotipima tipičnim za takozvani krug dvojke, govorili su o nama kao genocidnima, favorizovali Sarajevo, opisivali nas kao teret, zle i prljave, pa ispada samo da im nije nas, eto, živeli bi daleko bolje. Nevešti pokušaj da to sada predstave kako neko drugi sada tobož hoće da nas zavadi, potpuno je pogrešan i govori o njihovoj neadekvatnosti za političke procene. Umesto da su se izvinili, dodatno nas prave idiotima. Sve ovo o čemu sam govorio kod glasača u RS stvorilo je motiv da učestvuju na izborima. Sada od rukovodstva u Beogradu tražim da obezbedi da Srbija prizna srpsko državljanstvo svim građanima Srpske. Sada za to imamo dodatni motiv. Videli smo da u Beogradu postoji deo ljudi koji imaju negativan odnos prema nama i zato nam treba dodatna zaštita. Mi smo deo jednog naroda. Tamošnji samozvani elitisti, zaljubljeni u sarajevske narative, koji odavno ne postoje, odlazili su tamo da se dodvoravaju, ne interesujući se za našu politiku – koja je ovde veoma ozbiljna“.

Dodik, očigledno, ima drugačije ideje u odnosu na akademika Teodorovića, ali svakako i zbog Teodorovića i njemu sličnih, kao što proglašavanje nezavisnosti Republike Srpske ne najavljuje kao mogućnost iz nekog hira ili usled političke neodgovornosti, već zbog delovanja Kristijana Šmita i njemu sličnih. Tako su, zapravo, Teodorović i Šmit objektivno na istoj strani, a Republika Srpska, i Srbi, na svojoj.

U citiranoj izjavi Dodik pominje i famozni „krug dvojke“ i „samozvane elitiste“. Pošto je sada đavo podela među Srbima zaista odneo šalu, a za šta su poslednji izbori u Srbiji bili samo lakmusov papir, kako unutar nje tako i u celom srpskom narodu, prvenstveno je na odgovornim intelektualnim i javnim delatnicima u Srbiji, a napose u Beogradu, da s gađenjem ne okreću glavu od pojava koje se rutinski krste (i otpisuju) kao „krug dvojke“ i „samozvani elitisti“, već da ih podvrgnu objektivnoj analizi i činjeničnoj proveri njihovog smisla.

Nedavno je na predstavljanju svoje nove knjige „Prošlost dolazi“ u Novom Sadu, Dubravka Stojanović, poznata istoričarka i jedno od najautoritativnijih pera tzv. „druge Srbije“ (još jedan pojam iz političkog diskursa koji bi zasluživao ozbiljno razmatranje) izrekla jednu šire i dalekosežno značajnu tvrdnju, iako se ona u datom slučaju odnosila na stanje savremene srpske istoriografije, odnosno oštar rascep među njenim poslenicima.

Kritikujući „državne istoričare“ iz SANU da za cilj nemaju nauku, već „podržavanje vlasti i kontrolu moći“, što podrazumeva „potpuno svesno falsifikovanje istorije“, ova istaknuta predstavnica verovatno unutaresnafski najposvađanije intelektualne, stručne i akademske grupacije u Srbiji, izrekla je i sledeće: “Mi u našem istorijskom svetu živimo potpuni aparthejd: mi imamo svoje skupove, oni imaju svoje…“.

Sasvim opravdano je upotrebila kvalifikaciju aparthejd i dobro je što je, ona kao istoričar i ozbiljan naučnik, to učinila. Kamo sreće da je aparthejd svojstven samo srpskim istoričarima, mada je i on veoma štetan. Ne, isključivom logikom aparthejda zaraženo je celokupno srpsko društvo, a ponajviše njegovi intelektualci i političari koji ga medijski emituju i zrače na okruženje ili, u terminima socijalne ekologije, zagađuju mentalni humus nacije.

Dubravki Stojanović, kao proučavaocu nastanka i ponašanja srpskih elita, o čemu je napisala zapažene stranice, svakako je jasno da ovakva ostrašćena netrpeljivost nije prvina u istoriji Srbije.

U jednom ogledu uvrštenom u knjigu „Ulje na vodi“, pozivajući se na poznatog profesora Pravnog fakulteta Živojina Perića, ona ovako opisuje političku klimu u Srbiji početkom XX veka: „Politički protivnici nisu bili shvatani kao saradnici na zajedničkom poslu ostvarenja opšteg dobra, već kao krvni neprijatelji, što je značilo da politički drugi nije legitiman, čime se otvarao prostor za surove političke obračune, uključujući i dugu istoriju političkih ubistava“.

Pošto, s osloncem na teorijske postavke Fernana Brodela i svoga profesora Andreja Mitrovića, Dubravka Stojanović piše eseje o „istoriji sadašnjosti Srbije“, sagledavajući u tome jedinstven epistemološki potencijal dosega i uvida istorijske nauke, biće zanimljivo kako će neki budući istoričar, kad sadašnjost koju promišlja naša autorka bude postala prošlost suditi o mestu i ulozi današnje intelektualne elite Srbije. Jer, nastajanju, postojanju i održavanju unutarsrpskih aparthejda možda i više od prosečno neubedljivih političara doprinose oni koje smatraju ili, češće, koji se smatraju građanskom i liberalnom elitom srpskog društva, a u poslednje vreme su napadno glasni i agresivni, s pretenzojom da govore u ime građana ili, tačnije, GRAĐANA, jer svi žitelji srpskih gradova, pa i Beograda, to za njih nisu.

Potpisnik ovih redova je uredno i odavno prijavljeni stanovnik Beograda, ali, po svemu sudeći, ne i GRAĐANIN, pa će se o temi te simptomatične diferencijacije oglasiti u Srbiji, kako je primereno, jer taj veštački i neodrživi „unutarsrbijanski“ aparthejd nije nešto čime treba da se bave naša braća u Republici Srpskoj, iako ih njegove posledice bolno pogađaju.

Imaju oni preča i važnija nacionalna i egzistencijalna posla. Recimo samo da ideološki aparthejd nametnut od strane „građanističke“ elite, koja tipološki funkcioniše po principu pogubnog američkog mita o izuzetnosti („exceptionalism“), ima dva glavna aspekta, odnosno dimenzije – teritorijalni i sociokulturni i da se oni aktualizuju na više nivoa i u više konteksta, od lokalnog, preko, uslovno rečeno, „srbijanskog“, do opštesrpskog.

Brutalnost i bezobzirnost sa kojima se na opštesrpskom narodnosnom planu eruptivno ispoljio kroz grube napade na prekodrinske Srbe obavezuje na odgovor, a on se mora odlučno dati u epicentru, u žarištu patologije, u Srbiji i u Beogradu. U suprotnom, preti opasnost da i onako rovito srpsko jedinstvo bude dodatno ugroženo.

Da li je slučajnost što se to, kao i obično, dešava u vreme kada je ono objektivno i životno, a ne programski i idealistički, najpotrebnije?

Izvor: Sve o srpskoj