Srpski narod voli heroje – njih definiše borba a ne njen ishod

Piše: Tajana Poterjahin

Često nam zameraju pseudoantropolozi sa aliekspresa kako smo „jedini narod koji slavi poraze“.

U stvari, možda smo jedini narod kome poraz i pobeda zaista nisu važni jer svoju vitalnost crpemo sa iracionalnog/metafizičkog izvora.

Nakon što je Novak Đoković pobedio, košarkaši su izgubili, ali su izlila na njih ista mera ljubavi: srpski narod prosto voli heroje.

Njih definiše borba, a ne njen ishod. Iz same borbe, direktno iz srca junaka, naš narod dobija, tokom čitave istorije, svoje ime, svoje dostojanstvo, sopstveni život.

Sport je rat: i oni koji negiraju njegov simbolički smisao nazivajući ga „gladijatorskim igrama“ upravo mu tako priznaju važnost.

Ono što sport čini uzbudljivim i važnim počinje na onom mestu gde on prestaje da bude zabava i postaje borba. Ono što još omogućava nepravde u sportu, bes, inat, zapravo je njegova suština. Isti nagon nas privlači ratu i sportu. Osim ako pričamo o umetničkom plivanju.

Ali baš zato što nekim sportovima prirodno nedostaje element drame, heroizma, borbe za opstanak, pa čak i mržnje, oni nikada neće biti u čovečanstvu omiljeni kao fudbal, košarka, šah… ili rat.

Izvor: Fejsbuk/Stanje stvari