Српски орнаменти у Паризу
1 min read
Амадео Модиљани, портрет Душана Јанковића, Париз, 1917. (Фото МПУ)
Једанаести париски арондисман, авенија Филипа Огиста 126. Ту је био Атеље уметничке моде „Колет Јанковић” где су почетком 20. века навраћали купци да наруче уникатне хаљине, жакете, сакое, мантиле и шалове. Оригинални декоративни мотиви, инспирисани југословенском народном уметношћу, ручно пренети на тканину, чинили су креације Душана Јанковића (1894–1950) запаженим међу пробирљивом светском клијентелом.
Атеље се од 1926. до 1932. налазио у стану овог уметника и супруге Колет Роаје, Францускиње коју је упознао у Паризу у који је дошао 1916. након што је напустио студије архитектуре у Београду и током Великог рата са нашом војском прешао преко Албаније. На париској Националној школи за декоративне уметности завршио је студије сликарства.
– Јанковић је поново у Београду 1923. када учествује у припремама за уметнички бал „Хиљаду и друга ноћ”. Његова авангардна афро-кубистичка решења ентеријера бифеа хотела „Касина”, плаката, заглавља сатиричног листа „Поноћ” и костима допали су се Београђанима модерног духа – каже историчарка уметности Бојана Поповић која је о Јанковићу недавно одржала предавање у Библиотеци града Београда.
Наш уметник је наглашавао да „данас креира моду за цео свет само Париз а у Паризу само неколико њих”. Израђивао је моделе једноставног кроја с лепршавим детаљима попут оковратника крагни и карнера, махом од скупоцених материјала, жоржета, муслина, свиле, сатена, памучног и свиленог сомота у боји песка и слонове кости.
– Свечане хаљине из његовог атељеа украшене су стотинама ситних перлица и вештачких драгуља, што их је чинило другачијим у односу на оне из париског изобиља. Израђивали су их сарадници велики број сати посвећени минуциозном ручном или машинском раду – наводи Бојана Поповић.
На одећи коју је наш уметник креирао, додаје, најзаступљенији су стилизовани цветови, иначе и најчешћи мотив на тканинама у ар деко стилу: руже, божури, кринови. На нацрту за шал из 1927, а ручно осликани шалови су тада били на цени, приказао је папaгаје, драг мотив ар деко уметника. На ешарпе је додавао орнаменте налик природним феноменом као што је структура минерала или арабеску коју прави дим упаљене цигарете, и то у нијансама тиркизноплаве, љубичасте, црне и жуте.
Осавремењавао је традицију стварајући украсе с мотивима са женских прегача и сељачких покроваца који се у његовом, нишком крају називају шареницама. Моделе је потписивао, као и хаљине, а само један нацрт за десен ешарпе има ћириличну сигнатуру овог уметника.
Сарађивао је са модним кућама, креирајући тада модерне прслук хаљине, а радио је и на уређењу ентеријера. Нажалост, његов атеље није пребродио економску кризу и уметник се у писмима жалио да више нема ниједну поруџбину.
– Интересовање за народну уметност пренео је на супругу која је деценијама сакупљала дела народне уметности Балкана и колекцију од 6.000 предмета поклонила је париском Музеју човека, која се чува у легату Јанковића.
У области архитектуре извео је вилу Де Фажових 1934. у Сен Клуу, близу Париза, омиљеном месту аристократије. У Српском париском атељеу, основаном 1916. на Монпарнасу (у Улици Фалгијер где су били и атељеи Гогена и Модиљанија), израђивани су предмети од фајанса, порцелана и керамике, а наш уметник је тамо осликавао тањире, бокале, ћупове.
Сарађивао је и са Националном мануфактуром порцелана у Севру за коју су радили познати уметници. Чајник са орнаментима који се срећу на пиротским ћилимима, шоље за чај, украсне тацне с мотивима љубичастих каранфила и наранџастих маслачака, сервисе инспирисане народним везом, супијере, масовно произведене порцеланске тањире, руком је осликао стварајући уникате. На изложби у галерији Панарди 1924. изложио је керамику са још четири француске уметнице. Начинио је и пурпурну вазу с двоглавим орлом за краља Александра Првог Карађорђевића.
– Федеративна Југославија моду је сматрала моћним средством за обликовање нове „радне жене”. Мода је проглашена декадентном одликом грађанског друштва, коју треба потиснути у корист лепог и практичног.
Из тог разлога је и часопис „Југославија”, покренут 1947, имао модну рубрику. Јанковићу, који се вратио у Београд 1935, поверено је да осмисли модне стране. Предложио је, једне поред других, слике жена у народним ношњама и своје моделе који прате европску моду с детаљима који подсећају на ношње са фотографија. Женствене хаљине и болера приказао је поред безличних модела угашених смеђих боја. Контраст између моде за елегантну грађанку и одеће за жену из суморне послератне стварности није промакао идеолозима друштвеног система. Све се завршило тако што 1948. у часопису није изашла модна рубрика – наводи Бојана Поповић.
По повратку у домовину Јанковић ради у Државној штампарији на илустровању књига. Имао је два сина, архитекте Ивана и Доминика. За допринос у култури и уметности понео је Орден Светог Саве петог реда.
Аутор: Мирјана Сретеновић
Политика
Прочитајте још:
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
