Srpski programeri uspješni u radu sa australijskim firmama

Kad sredovečni Australijanac zastane ispred prodavnice u vrelo letnje podne, na ekranu će mu se pojaviti reklama za pivo na akciji. Softver koji je prethodno izmerio temperaturu vazduha i pročitao pol i starost potencijalnog kupca napravili su programeri na drugom kraju planete – u Novom Sadu.

Za IT stručnjake ne postoje državne granice. Dovoljni su solidan računar i veza sa internetom da naprave proizvod koji mogu da prodaju bilo gde u svetu. Bilo da rade u svoja četiri zida ili za neku od brojnih firmi, posla uvek ima, a primanja su takva da odlazak iz zemlje više nije jedina poželjna opcija.

Igor Jambrek jedan je od desetak inženjera koji iz Srbije rade za australijsku firmu koja proizvodi softver za marketing. Takav način rada, po njegovom mišljenju, ima prednost nad samostalnim ugovaranjem poslova preko interneta, jer se razvija prijateljski odnos s kolegama i postoji mogućnost napredovanja.

„Za ovu kompaniju razvili smo softver za prikaz reklama na ekranima u prodavnici, koji može da prepozna pol i starost kupca i ciljano prikazuje oglas. Za jednu telekomunikacionu kompaniju razvili smo softver koji koristi veliki ekran osetljiv na dodir u obliku stola, a pored njega su telefoni. Kad prislonite telefon na sto, prikazuju vam se detaljne informacije, a ako prislonite dva telefona i spojite ih, prikazuju se uporedne specifikacije“, objašnjava novosadski inženjer.

U Srbiji posluju i velike softverske firme poput „Pi-Es teka” koji je radio za neke neke od najvećih svetskih kompanija, kao što su „Cisko”, „Soni” i „Adobi”. Prošle godine spojili su se s velikom američkom kompanijom „Endava”.

Stručnjaci „Komtrejda” u maju su lansirali platformu koju su kreirali za britansku lou-kost aviokompaniju „Rajan er”. Aplikacija omogućava bržu rezervaciju karata i lakše čekiranje na aerodromu i može da popuni četiri „boinga 737” za jedan minut.

„Nordeus” je, kao i „Epl”, krenuo takoreći iz garaže. Branko Milutinović i Milan Jovović vratili su se iz Švedske sa željom da osvoje svet iz Srbije i uspeli su. Počeli su u proleće 2009. u 16 kvadrata na Konjarniku, gde su radili po 16 sati dnevno. Danas imaju najpopularniju sportsku onlajn igru na svetu „Top 11”, u kojoj takmičar sam bira svoj fudbalski tim i nadmeće se sa drugim ekipama. Na pitanja „Politike” nisu odgovorili, ali su prošle godine za američki „Forbs” rekli da je njihov recept za uspeh „angažuj najbolje i učini da budu profesionalno zadovoljni”.

Što se samog posla programera tiče, sa strane deluje kao zanimanje iz snova. Neformalno obučeni mladi ljudi u pauzama mogu da igraju stoni fudbal i video-igre, a na kraju meseca dobiju prosečno 1.500 evra (početnici do 800 evra mesečno, iskusniji 2.000-3000).

Ove firme od ostalih se razlikuju i po fleksibilnom radnom vremenu, koje se prilagođava potrebama zaposlenih i klijentima. Pred lansiranje nekog proizvoda ljudi znaju da zanoće u firmi, a zbog vremenske razlike, koja je, na primer, s američkom zapadnom obalom devet sati, u kancelariji nekad moraju da budu u večernjim satima. Ali zato mogu da izađu i odvezu dete na sportske aktivnosti ili odgledaju pozorišnu predstavu. Važno je samo da se posao završi na vreme.

Ovu mogućnost, uz prostor za odmor i opuštanje po uzoru na „Gugl” i „Fejsbuk”, inženjeri vide kao veliku prednost, a rukovodioci kao preduslov veće produktivnosti.

U „Simfoniju” na Senjaku imaju čak i otvoreni bazen i teniske terene. U ovoj firmi, koja je osnovana u Sarajevu pod imenom „Devlodžik”, usavršavaju se softverska rešenja za „Guglove” naočare i za američku svemirsku agenciju (NASA).

Jedan od zaposlenih Nikola Stojanović kaže da su programeri iz Srbije cenjeni pre svega zbog pozitivnih iskustava s našim ljudima i kompanijama.

„Uzalud su sve diplome ukoliko niste spremni da se iz dana u dan posvetite praćenju novih tehnologija i testiranju svojih granica“, poručuje Stojanović.