Srpski Sokoli u pripremi borbe za oslobođenje i ujedinjenje

Piše: Saša Nedeljković, član Naučnog društva za istoriju zdravstvene kulture Srbije

Pre Prvog svetskog rata Srbi su kao i ostali narodi u Austro-Ugarskoj Monarhiji, mogli da osnivaju čitaonice, knjižnice, zemljoradničke zadruge, sokolska društva, ženske dobrovoljne zadruge, pevačka društva. Od stvaranja Austro-Ugarske Monarhije 1867. pa do njenog nestanka u Prvom svetskom ratu 1918. slovenski narodi bili su suočeni sa prevlašću Nemaca i Mađara. Kao odgovor na tu prevlast jačali su međusobnu saradnju. Ostalim slovenskim narodima služili su za ugled Česi. Posle Majskog prevrata u Beogradu 1903. jačala je aktivnost srpske omladine u Austro-Ugarskoj Monarhiji. Novi duh u Srbiji, slom režima grofa Kuena u Hrvatskoj, teška kriza režima u Bosni posle smrti Kalajeve, buran protestni pokret u Dalmaciji, ustanak u Makedoniji i sporazum o reformama turske uprave u Evropi zaključen u Mircštetu sve je to budilo nove nade kod omladine. U tome času održana je krajem septembra 1903. skupština srpske akademske omladine u Sremskim Karlovcima, da rešava o „novim zadacima omladine“. Na sastanku su učestvovali đaci iz svih srpskih pokrajina i pratili svoje reči živim primerima iz Dalmacije, Vojvodine, Bosne i Makedonije. Osnovali su Srpski soko u Sremskim Karlovcima, a osnivač njegov Laza Popović, predložio je u „Omladinskom glasniku“ osnivanje sokola u svim oblastima Austro-Ugarske Monarhije. Zbog toga Laza Popović stupio je u kontakt sa češkim sokolima. (1)

Kulturno društvo „Prosveta” od svog osnivanja 1902. uvek je naročitu pažnju pokazivalo prema srpskim sokolima. Pomagalo je novčano sokolska društva, slalo prednjake na sokolski tečaj u Prag i omogućavalo nabavku gimnastičkih sprava. (2) Čeda Milić je istakao da se u narodu posebno posle aneksije Bosne i Hercegovine, osećalo ropstvo i izgubljena sloboda. Društvo Prosvjeta bila je narodna odbrambena kula, organizovala rad na školovanju inteligencije, koja je trebala da čuva vezu grada sa selom. Bacila se prva svom snagom na organizovanje sela. Nije razlikovala interese đaka i seljaka, ni svoje organizacije od sokolske. Pomagala je srpske sokole i osnivanje seoskih pobratimskih četa, pomažući ih materijalno i moralno. Počela je sa vaspitanjem dobrih vođa iz seoske omladine, održavanjem sokolskih, zadružnih i analfabetskih tečajeva. Time je ujedinila nacionalno-kulturni pokret u jednu celinu. Na proslavi desetogodišnjice 1912. u Sarajevu istupale su seoske čete Pobratima iz Bosanske Krajine i Hercegovine. Čeda Milić je zaključio „da samo ona organizacija narodu služi koja inteligenciju sa selom združi.”(3) Pododbor Srpskog prosvetnog i kulturnog društva „Prosvjeta” u Mostaru, čiji je predsednik bio Aleksa Šantić, osnovao je 1903. Srpsko gimnastičko društvo Obilić. Da bi podstakao osnivanje novih društava Obilić je izvodio vežbe i u drugim gradovima (Sarajevo,Čapljina). Posle posete Obilića 1906. Sarajevu, grupa srpskih pregalaca u Sarajevu okupljena oko Prosvjete i lista „Srpska riječ” osnovala je Srpsko gimnastičko društvo „Dušan Silni”. (4) Prosvjeta iz Sarajeva pomagala je srpske sokole i osnivanje seoskih pobratimskih četa, pomažući ih materijalno i moralno. Počela je sa vaspitanjem dobrih vođa iz seoske omladine, održavanjem sokolskih, zadružnih i analfabetskih tečajeva. (5)

Sokole je pogodila aneksija Bosne i Hercegovine 1908. Rešili su da se „sokolska ideja bratstva što dublje proširuje u narod i da se … zainteresuje sva srednjoškolska omladina, jer će ti đaci kroz kratko vreme biti nosioci i pokretači sokolske misli i rada u narodu. U našem narodu trebalo je očuvati i nanovo podići duh borbenog raspoloženja i poštovanja tako, da bi svaki pripadnik te generacije bio pripravan na najveća samopregaranja, teške žrtve i borbu za večni život svoga naroda. Sokolstvo je bilo prvo pozvano da svojim snagama celome narodu dokaže vrednost i snagu ujedinjenja. … Prvi je zadatak bio da se sav naš narod bez razlike na pleme, veru i kraj upozna i spremi za veliko delo nacionalnog ujedinjenja i oslobođenja. Drugi je bio u tome, da se naše najmlađe intelektualne generacije vaspitaju u duhu sokolskog shvatanja o neminovnoj potrebi borbene akcije protiv svakog pokušaja naših ugnjetača. … od naše napredne omladine trebalo je stvoriti onu generaciju, koja će kao deca naše nacionalne revolucije biti preteča otvorene borbe za slobodu i ujedinjenje.”(6)

Dr. Voja Besarović, starešina i Jovo Popović, zamenik starešine društva u Sarajevu, bili su zadojeni na univerzitetu sokolstvom. Oni su došli u lični kontakt sa Lazom Popovićem i na Vidovdan na sletu u Ravanici u Sremu 1908. sa njim utvrdili plan organizacije Srpskog sokolstva u Bosni i Hercegovini. Na konferenciji delegata srpskih gimnastičkih društava u Sarajevu u jesen 1908. poverena je starešinstvu Srpskog sokola u Sarajevu izrada pravila organizacije Srpskog sokolstva u Bosni i Hercegovini. U proleće 1909. na sastanku kome su prisustvovali i Laza Popović, starešina župe Fruškogorske, i dr. Simeon Čokić, tajnik župe, rešeno je da se srpski sokoli pojedinih pokrajina obrazuju župe, a da sve župe sačinjavaju Savez. U savezu su trebala da budu okupljena sva srpska sokolska društva bez obzira na pokrajine u kojima su se nalazili. Prvi odbor Sarajevske sokolske župe izabran je u maju 1910. (7)

Sokoli su zajedno sa Pobratimima od 1910. pokušavali da u Austro-Ugarskoj monarhiji osnuju svoja seoska društva. Prihvatili su stavove nacionalističke omladine, koja je na svojim zastavama ispisala da samo ona organizacija može da služi narodu, koja uspe da združi inteligenciju grada sa selom. (8)

Prvi pododbor Pobratimstva osnovan je u selu Razboju kod Bosanske Gradiške 1909. Pokret nije išao dalje od propagande protiv alkohola i vaspitanja u tom pravcu. U isto vreme bio je osnovan Srpski soko u Bosanskoj Gradišci. Vođstvo Srpskog sokola u Bosanskoj Gradišci došlo je prvo na misao da se sokolstvo presadi u široke narodne slojeve pomoću Pobratimstva. Vlada Malić bio je poslat u Sarajevo da kod Glavnog odbora Pobratimstva i Sokolske župe izloži predlog o saradnji i dobije pristanak za zajedničku saradnju sokola i pobratima. Predlog je bio prihvaćen. Komisija u kojoj su bili dr. Vojislav Besarović, Jovo Popović, inž. Mika Blagojević, Miloš Đuran, Jovo Pešut, Kosta Jeftić i Vlada Malić saobrazila je pravila Pobratimstva saradnji sa sokolima. Pobratimstvo je sa svojom idejom antialkoholizma, gde je svaki član morao potpisati zavet i dati časnu reč da neće piti, pomoglo da se stvori organizacija u širokim masama. Članovi Pobratimstva u dogovoru sa sokolima, morali su da rade na higijenskom i fizičkom podizanju svojih članova i to gimnastičkim vežbama. Osnovani su sokoli-pobratimi po selima. Osnovan je pododbor Pobratimstva u Gradišci i većina članova srpskog sokola zavetovala se da neće piti i stupila je u redove pobratima, da bi stekli moralno pravo da ideju antialkoholizma propagiraju u narodu. Da bi se ideja pobratimstva popularisala isticano je da su pobratimi sokolska vojska na selu. Desetina omladinaca, sokola iz Bosanske Gradiške išla je mesecima po selima i vežbala seosku omladinu. Kada to nije bilo moguće, pozivani su seoski mladići u varoš, u sokolanu, da im se tamo pokažu vežbe, kako bi ih oni preneli na selo. Posle vežbe sedalo se pod kakvo drvo ili u čiju kuću i započinjali nevezani razgovori o svemu i svačemu. Grdila se Austrija i njeni zulumi, hvalila se i uzdizala slobodna Srbija. Čitale su se novine, naročito „Srpsko kolo” iz Zagreba, „Trezvenost” iz Beograda, kalendari Narodne odbrane i razne knjige i brošure… . Kočićev „Jazavac pred sudom” bio je seljacima omiljena lektira i niko ga nije pravilnije shvatao od pobratima. Stariji ljudi, gledajući mlade kako vežbaju u stroju kao vojska, upisivali su se u Pobratimstvo.

Prvi slet združenih pobratima i sokola održan je u Bosanskoj Gradišci na Vidovdan 1911. Na sletu je pored sokola učestvovalo 600 pobratima iz gradiškog sreza. Od tog broja bilo je 200 članova vežbača, seoskih mladića. Povorka od 600 disciplinovanih pobratima išla je sa sokolskom muzikom na čelu. Stariji ljudi bili su barjaktari. Povorka je prodefilovala u četvornim redovima gradiškim ulicama pod svojim društvenim zastavama. Slet je privukao velike mase naroda ne samo iz bosansko-gradiškog sreza, nego i iz srezova susedne Slavonije. Na sletu je prisustvovao starešina dr. Vojislav Besarović iz sokolske župe Sarajevo. Kao gosti bili su prisutni Živojin Dačić ispred Narodne Odbrane, dr. Miloš Popović ispred Saveza Trezvenosti, guslar Petar Perunović, dr. Andrija Štampar ispred antialkoholnih društava iz Hrvatske i Slavonije i veliki broj intelektualaca i studentske omladine iz Bosne i susedne Slavonije. Prvog dana, na Vidovdan, bila je svečana povorka sokola i pobratima, pomen kosovskim junacima, predavanje Živojina Dačića pred nekoliko hiljada ljudi, pevanje uz gusle Petra Perunovića, zatim zajednički ručak pobratima, sokola i gostiju, na kome je bilo preko 800 ljudi. I sve to bez alkohola. Posle podne održane su vežbe i utakmice sokola i pobratima. U veče je bilo drugo predavanje Dačića za građane, sa koncertom pevačkog društva „Zore” iz Nove Gradiške. Sutradan je održana konferencija, na kojoj su učestvovali delegati pojedinih pobratimskih društava iz gradiškog sreza, izaslanici Glavnog odbora Pobratimstva i Sokolske župe iz Sarajeva i izaslanici društava i studentskih organizacija. Uspeh u gradiškom srezu iznenadio je kulturne i nacionalne radnike. Razmatralo se pitanje kako da se taj uspeh prenese u ostale krajeve. Dačić je u svojim govorima umeo da vešto kaže i nagovesti sve, što je bilo potrebno da se seljaku kaže. Ono što nije moglo biti rečeno, rekao je guslar Perunović u narodnoj pesmi. Pesmu o starcu Vujadinu slušalo je nekoliko hiljada ljudi u grobnoj tišini. Prvi slet združenih pobratima i sokola oduševio je narod, tako da su pokretu počeli pristupati i stariji domaćini. (9) U Bosanskoj Krajini pobratime je predvodio sokolski prvak tog kraja Vlada Malić. Nije propuštao ni jedan praznik, a često ni radni dan da ne obiđe Razboj i ostala sela i tamo organizuje pobratime, koji su u isto doba bili i seoski sokoli. Župa je 1911. donela odluku da se u sokolskim društvima osnivaju pobratimske sekcije i da sokolski prednjaci trebaju biti pobratimi. Pobratimski pokret u Hercegovini u Mostaru vodio je Čeda Milić. Miloš Đuran, činovnik Saveza zemljoradničkih zadruga u Sarajevu, pisao je o pobratimima u „Srpskoj Reči”, „Narodu” i „Otadžbini”. Ljubo Mijatović propovedao je sokolstvo i pobratimstvo među akademskom omladinom. Godine 1912. u župi je donet zaključak da se u sokolskim društvima podmladak vaspitava u smislu ideja izraženih u knjizi Četnik od dr. Miloša Popovića. (10)

Cvetko Đ. Popović, jedan od učesnika sarajevskog vidovdana, pisao je o prilikama u Bosni i Hercegovini. Istakao je da su i Srbi i Hrvati srednjoškolci uprkos zabranama vlasti, našli način da vežbaju u sokolima. Bio je u četi „Javor” osnovanoj po skautskom sistemu. Znatan broj Srba srednjoškolaca bio je organizovan u sekcijama Saveza trezvene mladeži. Kad je 1912. održan kongres Trezvene mladeži u Kragujevcu poslati su kao delegati Nikola Trišić i Kosta Vuković. Ispred „Pobratimstva” išli su delegati Jovo Pešut i Miloš Ćuran.

Na omladinu u Sarajevu su delovali događaji kao što je bila Proslava 10-godišnjice „Prosvete” 1912, prvi đački proces Pjanić, Ljubibratić i februarske demonstracije protiv Mađara 1912. u Sarajevu. Demonstracije protiv Mađara bile su organizovane 18. februara 1912. na prostoru ispred katoličke katedrale. Prvo su pevali „Hej Sloveni”, a zatim uz povike protiv komesara Cuvaja, Mađara, … . spaljena je mađarska zastava. Čim je zastava bila zapaljena jurnula je policija. (11) U svojim sećanjima Vojislav Bogićević je istakao : „ … ostala mi je duboko urezana u sećanju. Policija i vojska blokirale su sve sarajevske ulice oko glavne tadašnje Franje Josipa ulice. Uzduž i popreko tih nekoliko prostranih ulica krstarili su oduševljeni đaci, lupali strane natpise i prozore na tuđinskim ustanovama, nemilosrdno udarani sabljama i kundacima razjarene policije i soldateske, koja nije imala naređenje da puca. Na samom uglu kod nekadašnje knjižare Bašagića, našao se nenadano na đačkim ramenima Luka Jukić. Žažaren u licu, razbarušene kose, održao je đacima govor, kuražeći ih da ustraju, … a dok je policija besomučno jurišala, đaci su svojim prsima štitili Luku Jukića, kojega su vlasti tražile na sve strane. … kojoj su kasnije došli u pomoć organizovani radnici, te se je na taj način mogao probiti kordon policije.” (12)

Na proslavi desetogodišnjice Prosvete održanoj u Sarajevu septembra 1912. učestvovali su u velikom broju sokoli i pobratimi. Velika nacionalna manifestacija održana je u Sarajevu nedelju dana pre objave balkanskog rata. Na proslavi utvrđeni su zadaci sokola i pobratima u danima, koji su bili na pomolu.(13) Cvetko Đ. Popović istakao je da su dani proslave Prosvete 21. i 22 septembra 1912. predstavljali datum u životu Srba Bosne i Hercegovine. Silna povorka sokola i pobratima (trezvenjaka) i mnoštvo naroda doprinelu su da oseti snagu naroda. Istakao je : „Osetili smo se kao deo nacionalno svesne celine. Svaki deo proslave uveravao nas je da nismo sami, već da postoje hiljade i hiljade koje sistematskim radom teže istom cilju kao i mi. Istina, njihov put činio nam se suviše spor, suviše zaobilazan, ali ipak cilj je bio isti i to nam je ulivalo poverenje i snagu. … Ali najjači utisak ostavila je na nas muzika beogradskog Sokola. … To je bilo dovoljno da se odmah među nama raširi vest da je to cela muzika Kraljeve garde preobučena u sokolsku uniformu. Ludi od radosti, po ceo dan smo jurili za tom muzikom, a kad zasvira „Srbijanci i Bosanci svoju zemlju brane” i „Hej trubaču s bojne Drine” ni stotine policajaca nisu nas mogli sprečiti da kličemo „Živela Srbija”, a najsmeliji i najodlučniji vikali su i „Živio kralj Petar”. Osetili smo u sebi neku snagu, pa smo postali odjednom i ponosniji i odvažniji. Gotovo isto tako delovala je na nas i muzika iz Dubrovnika. Od sokola u maršu naučili smo pesmu „Herceg-Bosno mati, nemoj tugovati”, koju smo posle stalno pevali prilikom manifestacija i demonstracija. …. . Dani „Prosvjetine” proslave ulili su hrabrost i onima malodušnima koji su se do tada pri svakoj javnoj akciji držali po strani. U svima srpskim đačkim udruženjima počelo se raditi sa više volje i poleta.” (14)

Delegacija „Dušana Silnog” iz Dubrovnika je zajedno sa „Dubrovačkom Građanskom Muzikom” otišla u Sarajevo na „Prosvjetinu“ proslavu. Stigli su u Sarajevo oko 9 sati uveče. Delegati „Dušana Silnog” marširali su glavnom ulicom oko barjaktara Ivankovića iz Trebinja, pred njima su išli dr Laza Popović i Voja Živanović, srpski generalštabni pukovnik, a za njima svi sokoli. Muzika je svirala „Oro kliče sa visine”. Zvuke muzike pratila je pesma prisutnih, ali umesto reči: „Mi smo s tobom Svetozare Miletiću!” moglo se jasno čuti: „Mi smo s tobom Petre Karađorđeviću !”(15)

Manifestacije povodom pobeda srpske vojske u Balkanskom ratu od oktobra 1912. su se redovno pretvarale u demonstracije protiv Austro-Ugarske Monarhije i završavale sukobima sa policijom. Policija je tada hapsila, pa se znatan broj srednjoškolaca upoznao sa zatvorom. Srednjoškolci su se navikli na pretrese po kućama i hapšenja kao na svakodnevne pojave. Pošto je rasla borbenost omladine, demonstracije su bile sve ozbiljnije. Policiji je tada pomagala vojska. Za policiju su bili sumnjivi svi koji su se istakli svojim radom protiv države, bilo da su držali analfabetske tečajeve ili osnivali trezvenjačke družine u narodu. Bili su zatvoreni i svi istaknuti naprednjaci. Povodom Skadarske krize u maju 1913. uvedene su u Bosni i Hercergovini „Iznimne mjere”. Tim merama trebalo je prekinuti vezu između inteligencije i naroda preko analfabetskih tečajeva ( „Prosvjeta”), osnivanjem srpskih sokolskih društava, trezvenjačkih družina („Pobratimstva”) i čitaonica. Omladina je to shvatila da je vlast počela da ih se boji i to je pojačalo borbenost. (16)

U đačkim omladinskim klubovima isticao se đak Učiteljske škole u Sarajevu Lazar Đukić. Lazar Đukić i đak Trgovačke akademije Pero Đenero iz Dubrovnika, sastali su se u Sarajevu u jesen 1913. sa Ivanom Endliherom, studentom iz Ljubljane, i dogovorili se o osnivanju organizacija po svim srednjim školama u Sarajevu, a onda i po drugim mestima u Bosni i Hercegovini. Sazvan je sastanak naprednjačke omladine u kafani Buku, gde je izabran odbor i donesena odluka da se u svim školama osniju organizacije. U programu je istaknuto da organizacija teži da se revolucionarnim putem sprovede ujedinjenje u jedinstvenu državu izvan Austro-Ugarske Monarhije. Na svim srednjim školama osnovane su tajne đačke organizacije. U proleće 1914. osnovan je centralni odbor u Sarajevu. U odbor su izabrani : Viktor Rubčić, Marko Perin, Đuro Banjac, Maksim Protić, Mirko Kus, Hamdija i Sadulak Nikšić, Milan Prica i Lazar Đukić. U maju 1914. održana je u Gaju iznad Hrida kod Sarajeva skupština, na kojoj je rešeno da se svi istomišljenici sa pojedinih škola združe u jednu grupu, pa je u novi odbor ušao kao predsednik Milan Prica, podpredsednik Ivan Kranjčević, tajnik Sadija Nikšić, kao članovi odbora Marko Perin i Lazar Đukić. Sastanci su održavani u Gaju, tu su držana predavanja, od kojih su bila zapažena predavanja Bore Jevtića. Sastajalo se i u parkovima, na keju, privatnim stanovima … .Posle formiranja nacionalističke omladine njene aktivnosti bile su : polivanje mastilom i uništavanje stranih natpisa u Sarajevu, štrajk đaka Učiteljske škole povodom šapšenja jednog učesnika u polivanju natpisa, demonstracije prilikom dolaska nemačke pozorišne trupe, razni ekcesi protiv frankovačkih profesora, zabava, koju su pristalice đačke nacionalističke organizacije u Sarajevu priredili u junu 1914. u korist gradnje hrvatske škole u Trstu. (17) Zabava je bila održana 6 juna 1914. u prostorijama Društvenog doma. Priredila ju je nacionalistička omladina uz saradnju pevačkih društava hrvatskog „Trebevića”, srpske „Sloge” i „Češke besede”. Policija nije odobrila zabavu pod nazivom „Jugoslovenske nacionalističke omladine”, pa je priređena pod imenom „Srpske i hrvatske omladine”. Sokoli su u svečanim odorama održavali red. Pozdravni govor održao je Miloš Vidaković. (18) „Mlada Bosna” unela je svoj revolucionarni duh u sokolska, pobratimska i kulturna udruženja. (19) Uz Sokole i Pobratime delovali su i Srpsko privredno društvo „Privrednik”, Dobrotvorne zadruge Srpkinja i pevačka društva okupljena u Savezu srpskih pevačkih društava.

Srpska sokolska društva nisu se mogla formalno ujediniti sa društvima iz Srbije jer im to Austro-Ugarska ne bi dozvolila. Zato su uspostavili središnji tehnički odbor koji je organizovao pripreme za sletove, pa je stalno zasedao. Srpske sokolske župe su sebe smatrale za delove Saveza Sokolskih društava Dušan Silni u Beogradu. U središnjem tehničkom odboru bili su F. Hofman iz Beograda, Milan Todorović iz Karlovaca, Ž.Lazarević iz Beograda, S. Borisavljević iz Beograda, Stevan Žakula iz Sarajeva, Čeda Milić iz Mostara, Dr. Milan Metikoš iz Zagreba, M.Cvejić iz Belovara, Đ.Gavrilović iz Zemuna, Bogdan Jovović iz Herceg Novog i Petar N. Kumanovac iz Čikaga. Na dan 31.12.1911. bilo je 95 društava (a 31.12.1912. 122 društava). Članova je bilo 5.057, vežbača 2.103, članica žensog odbora 406, vežbačica 329, podmladka 1.474, muške dece 2.257, ženske dece 580, predvodnika 348 i predvodnica 18. U Glavnom odboru bili su : Stevan Todorović iz Beograda, Voja Živanović iz Beograda, dr. Laza Popović iz Sremskih Karlovaca, Sreten Obradović iz Beograda, dr. Srđan Budisavljević iz Zagreba, dr. Voja Besarović iz Sarajeva, Mirko Komnenović iz Herceg Novog i Dušan V. Popović iz Čikaga. Na VI. Sletu u Pragu 1912. bilo je : 1.017 članova u svečanom odelu, 585 vežbača, 60 članica ženskog odbora, 24 vežbačice ženskog odbora. U Staroj Srbiji bilo je društava u : Skoplje, Kumanovo, Kosovska Mitrovica, Prizren, Peć, Đakovica, Vučitrn, Nova Varoš i Priština. Sokolska župa Bosansko Hercegovačka imala je 40 društava. Srpska sokolska društva u Ugarskoj bila su : Novi Sad, Pančevo, Sentomaš, Sombor, Budimpešta i Velika Kikinda. Srpska Sokolska župa Krajiška obuhvatala je društva : Zagreb, Belovar, Glina, Dvor, Petrinja, Okučani, Pakrac, Gospić, Nova Gradiška, Kostajnica, Korenica i Vrginmost. (20)

Posle Sarajevskog atentata 1914. otpočeo je progon sokola i ostalih srpskih društava u Austro-Ugarskoj monarhiji. Od 28. juna 1914. pa sve do kraja 1918. tamnice su bile pune sokola. Uhapšen je sokolski nadzornik okruga posavsko-podrinjskog Miško Jovanović i najaktivniji sokolski i pobratimski radnik učitelj Veljko Čubrilovića iz Priboja zbog učestvovanja u atentatu. Tuzlanska omladina bila je u uskoj vezi sa sokolima. Kad je Miško Jovanović izjavio, da je u Beograd išao zbog sokolskih poslova, započelo je hapšenje sokolskih radnika. (21) Stevan Žakula je bio među prvima uhapšen 1914. Kao razredni starešina Gavrilu Principu i drugovima od vlasti je smatran kao duhovni otac probuđene omladine. Žakula je za svoj junački stav na suđenju, osuđen na 5 godina robije. Prizivni sud je kaznu povisio na 8 godina. U tamnici je proveo 4 godine do oslobođenja 1918. (22) Dok je sokolskoj organizaciji suđeno u banjalučkom procesu, Mladoj Bosni suđeno je u Travniku 1915. Osuđeni su bili đaci Učiteljske škole, Trgovačke akademije i Trgovačke škole. (23)

Pre Prvog svetskog rata Srbi su kao i ostali narodi u Austro-Ugarskoj Monarhiji, mogli da osnivaju svoja društva. Osnovali su Srpsko privredno društvo „Privrednik”, Dobrotvorne zadruge Srpkinja, Srpsku Zoru, Prosvetu i srpska pevačka društva. Sa osnivanjem Srpskog sokola u Sremskim Karlovcima 1903, počelo je osnivanje srpskih sokolskih društava u srpskim zemljama pod vlašću Austro-Ugarske Monarhije. Laza Popović se obratio za pomoć Česima. Srpski sokoli u Austro-Ugarskoj smatrali su da je njihov zadatak bio da se sav narod bez razlike na veru upozna i spremi za delo ujedinjenja i oslobođenja. Težili su da se najmlađe intelektualne generacije vaspitaju u duhu sokolskog shvatanja o neminovnoj potrebi borbe protiv Austro-Ugarske. Od napredne omladine trebalo je stvoriti generaciju koja je trebala da bude preteča otvorene borbe za slobodu i ujedinjenje. Vođstvo Srpskog sokola u Bosanskoj Gradišci došlo je prvo na misao da se sokolstvo presadi u široke narodne slojeve pomoću Pobratimstva. Svi koji su stupili u Srpski soko znali su šta ih čeka u borbi za oslobođenje i ujedinjenje. Posle Sarajevskog atentata 1914. otpočeo je progon sokola u Austro-Ugarskoj monarhiji. Od 28. juna 1914. pa sve do kraja 1918. tamnice su bile pune sokola.

Težnje nacionalističke omladine pre Prvog svetskog rata bile su povezane sa težnjama Sokolstva, tako da su se u omladinskim redovima nalazili članovi sokola. (24) Veliki deo omladinaca iz „Mlade Bosne” bio je pre Prvog svetskog rata u sokolskim redovima. I posle Prvog svetskog rata preživeli članovi „Mlade Bosne” učestvovali su u sokolskim redovima kao najbolji članovi i sokolski pregaoci. (25)

Od stvaranja Austro-Ugarske Monarhije 1867. slovenski narodi bili su suočeni sa prevlašću Nemaca i Mađara. Kao odgovor na to jačali su međusobnu saradnju. Pre Prvog svetskog rata Srbi su kao i ostali narodi u Austro-Ugarskoj Monarhiji, mogli da osnivaju čitaonice, knjižnice, zemljoradničke zadruge, sokolska društva, ženske dobrovoljne zadruge, pevačka društva. Po primeru iz Češke nacionalni pregaoci su osnivali sokolska društva kao novu vrstu zajedničkog rada sa omladinom. Od svog osnivanja 1902. kulturno društvo „Prosveta” je uvek naročitu pažnju pokazivalo prema srpskim sokolima. Pomagalo je novčano sokolska društva, slalo prednjake na sokolski tečaj u Prag i omogućavalo nabavku gimnastičkih sprava. Težnje nacionalističke omladine pre Prvog svetskog rata bile su povezane sa težnjama Sokolstva, tako da su se u omladinskim redovima nalazili članovi sokola. „Mlada Bosna” unela je svoj revolucionarni duh u sokolska, pobratimska i kulturna udruženja. Ta društva su organizovala i pripremala dobrovoljce za borbu za oslobođenje.

Napomene :

1.  Uredio Ante Brozović, „Sokolski zbornik“, Godina I, Beograd 1934, str. 136-139; B.J., „Karlovački soko”, „Oko Sokolovo”, Beograd, 6 septembar 1940, br. 7, str. 114;
2. „Prosvetin” poklon sokolskim četama”, „Sokolski glasnik“, Ljubljana, 27 maja 1931, br. 22, str. 3;
3. „Put sokolstva u selo”, Izdanje Saveza Sokola Kraljevine Jugoslavije, Mostar 1935, str. 3, 4, 12, 13;
4. Petar D. Pavlović, „Srpski Soko”, Srpsko Sarajevo 1999, str.67-70;
5. „Put sokolstva u selo”, Izdanje Saveza Sokola Kraljevine Jugoslavije, Mostar 1935, str. 3, 4;
6. Lujo Lovrić, „Sokolstvo od aneksije Bosne i Hercegovine do svetskoga rata”, „Sokolski Glasnik”, Ljubljana, 1. maja 1930, br. 9, str.2;
7. „Razvitak srpskog Sokolstva u Bosni i Hercegovini“, uredio Ante Brozović, „Sokolski zbornik“, Godina I, Beograd 1934, str. 111, 112;
8. Prof. Bruno Marčić, Mostar, „Naš ulazak u selo”, „Sokolski glasnik“, Ljubljana, 1 januar 1936, br. 1, str. 5,
9. Vlado Malić, „Pobratimski pokret u Bosanskoj Krajini od 1900-1914 g.”,„Spomenica IIpokrajinskog sleta Sokola kraljevine Jugoslavije u Sarajevu”, Sarajevo, 1934, str. 62, 63, 64, 65;
10. „Srpski sokolski kalendar za 1914 godinu“, Zagreb, str.20; Uredio Ante Brozović, „Sokolski zbornik“, Beograd 1934, str. 105, 106, 107, 110,111, 112; Dr. Vojislav Besarović, „Sokolstvo i trezvenost”,„Sokolski Glasnik”, Ljubljana, 1. decembar 1930, br. 30, str. 3;
11. Cvetko Đ. Popović, „Sarajevski Vidovdan 1914.”, Prosveta, Beograd, 2014, str. 14, 16, 17, 21, 22;
12. Vojislav Bogićević, „Postanak i delovanje „Mlade Bosne” i austro-ugarska uprava u Bosni i Hercegovini”, „Sokolski Glasnik”, Ljubljana, 18 0ktobra 1935, br. 39, str. 1, 2;
13. Dr. Vojislav Besarović, „Sokolstvo i trezvenost”, „Sokolski Glasnik”, Ljubljana, 1. decembar 1930, br. 30, str. 3;
14. Cvetko Đ. Popović, „Sarajevski Vidovdan 1914.”, Prosveta, Beograd, 2014, str. 25, 26, 27;
15. „Spomenica 25. godina sokolskog rada u Dubrovniku”, Sokolsko društvo Dubrovnik, Dubrovnik, 1929, str.110;
16. Cvetko Đ. Popović, „Sarajevski Vidovdan 1914.”, Prosveta, Beograd, 2014, str. 29, 32, 43;
17. Vojislav Bogićević, „Postanak i delovanje „Mlade Bosne” i austro-ugarska uprava u Bosni i Hercegovini”, „Sokolski Glasnik”, Ljubljana, 18 0ktobra 1935, br. 39, str. 2;
18. Cvetko Đ. Popović, „Sarajevski Vidovdan 1914.”, Prosveta, Beograd, 2014, str. 45;
19. (Kljć), „20-godišnjica travničkog veleizdajničkog procesa”, „Sokolski Glasnik”, Ljubljana, 11 oktobra 1935, br. 38, str. 1;
20. Statistika, uredio Dr. Milan Metikoš, „Srpski Sokolski Kalendar za godinu 1914”, štampa srpske štamparije u Zagrebu;
21. Dušan M. Bogunović, „Iz dobe patnja i stadanja”, „Sokolski Glasnik”, Ljubljana, 4.juna 1931. br. 23, str. 1;
22. „Brat Stevan Žakula – petdesetgodišnjak”, „Sokolski Glasnik”, Ljubljana, 15. avgusta 1925, br. 12-16, str. 123, 124; „Br. Stevan Žakula”, „Bratstvo”, Osijek, juni-juli 1939, br. 7-8, str. 148, 149; Momir G. Sinobad, „Stevan Žakula”, „Oko sokolovo”, Beograd, 6 juni 1939, br. 6, str. 60;
23. Vojislav Bogićević, „Postanak i delovanje „Mlade Bosne” i austro-ugarska uprava u Bosni i Hercegovini”, „Sokolski Glasnik”, Ljubljana, 18 0ktobra 1935, br. 39, str. 3;
24. Vojislav Bogićević, „Postanak i delovanje „Mlade Bosne” i austro-ugarska uprava u Bosni i Hercegovini”, „Sokolski Glasnik”, Ljubljana, 18 0ktobra 1935, br. 39, str. 1;
25. (Kljć), „20-godišnjica travničkog veleizdajničkog procesa”, „Sokolski Glasnik”, Ljubljana, 11 oktobra 1935, br. 38, str. 1;