Srpsko pravo veta u UN

Saglasnost Srbije za eventualno priznanje „Kosova“ je važna jer ona kao matična zemlja ima pravo veta na svako nasilno oduzimanje i prisvajanje dela njene teritorije, pa bi Generalna skupština UN tražila pristanak svoje članice jer nije ovlašćena da je cepa.

Apsolutno nije tačno da je državnom vrhu Srbije pre dve godine predočen zahtev da dok „Kosovo“ ne postane članica Ujedinjenih nacija, Srbija neće ući u Evropsku uniju, tvrdi za Sputnjik Ivan Mrkić, savetnik predsednika Republike Tomislava Nikolića za spoljnu politiku.

„Ne da prvi put čujem, nego je to za mene ordinarna glupost. Dakle, to jednostavno ne dolazi u obzir. Ne znam koliko puta smo to rekli svim našim sagovornicima, a boga mi ne mogu da se setim jednog, ali jednog da je došao i rekao nešto takvo“, kategoričan je Mrkić.

Informacije kao što je današnja vest da je dnevniku „Danas“ u nemačkom Bundestagu rečeno da Nemačka neće ratifikovati sporazum o primanju Srbije u EU dok „Kosovo“ ne postane punopravna članica Ujedinjenih nacija pojavljuju se svako malo, pa je očigledno da ako još (formalno) ne zahteva, neko o tome razmišlja.

Međutim, ako je „Kosovo“ nezavisno, ako su ga priznale 24 od 29 članica EU, ako ga 100 procentno podržava Amerika, zašto traže od Srbije da ga prizna i da pristane da „Kosovo“ ima stolicu u UN? Na kraju krajeva, šta ako se to i dogodi a Srbija kaže „ne“?

Prema mišljenju bivšeg diplomate Vladislava Jovanovića, za to postoje dva osnovna razloga.

Prvi je što je Srbija od 5. oktobra naovamo izbegla da u obraćanju Briselu za dobijanje članstva u EU traži da to bude učinjeno pod istim uslovima pod kojima su ušle i druge zemlje Istočne Evrope i Zapadne Evrope, odnosno bez uslova i sa celokupnim granicama definisanim njihovim ustavom. Zato takav stav, precizira Jovanović, da se želi ući bez preciziranja sa kojom teritorijom pruža mogućnost Briselu, a time i Vašingtonu, da Srbiju ucenjuje i da joj stalno uslovljava svaki milimetar približavanja članstvu.

Drugi razlog koji navodi ovaj iskusni diplomata jeste što je „Kosovo“ stvoreno uz nekoliko ataka nasilja — fizičkog, političkog i pravnog.

„Prema tome, na strani Zapada, NATO-a i Amerike stoji veoma neugodan teret niza bespravnih radnji koje ih opterećuju i loše ih predstavljaju u ostatku sveta. I zbog toga su veoma zainteresovane da se taj proces nasilnog izdvajanja ’Kosova‘ iz ostatka Srbije što pre okonča time što bi se Srbija makar naknadno izjasnila da na to pristaje“, jasan je Vladislav Jovanović.

Da bi ta pravno nevažeća akcija na organizovanju samostalne albanske države na Kosmetu mogla da dobije neki legitimitet, dodatno pojašnjava on, mora da bude priznata od UN. Na tom putu stoje dva problema. Prvi je rezolucija Saveta bezbednosti 1244 koja naglašava suverenitet Jugoslavije odnosno Srbije nad tom teritorijom.

S druge strane, da bi takva, kako Jovanović kaže, divlja državna tvorevina mogla da uđe u UN potrebna je saglasnost svih stalnih članova SB UN, a ta saglasnost ne postoji i ne može postojati sve dok se Zapad ne pohvali uspehom da Srbiju na neki način posvađao sa Rusijom i Kinom i na taj način ih od nje udalji. To ne prolazi i zbog toga vrše pritisak na Srbiju da ona sama ustupcima „Kosovu“ pokaže dobru volju sve dok ne pristane da ono postane članica UN.

Saglasnost Srbije je važna, pojašnjava diplomata Jovanović, jer je ona matična zemlja i kao takva ima pravo veta na svako nasilno oduzimanje i prisvajanje dela njene teritorije. Čak i kad bi, hipotetički, Rusija i Kina kao stalne članice SB pristale da Kosovo postane članica UN, tada bi SB to predložio Generalnoj skupštini, ali će Generalna skupština opet tražiti pristanak svoje članice jer nije ovlašćena da jednu svoju članicu raščinjava, da je cepa, potrebna je saglasnost.

Zato Zapad ne želi da izabere taj drugi i teži put, već koristi da Srbiju drži na kratkom štapu.

Srbija više nema faktički suverenitet nad Kosmetom ali je zadržala pravni suverenitet i sve dok Srbija drži tu svoju tapiju u rukama oni nepravno ne mogu proizvesti u pravno stanje.