„Шта ће нам земља без људи на њој?!“ (А, шта ће вам главе без памети у њима, и прса без душе..?)
1 min read
Михаило Меденица
Пише: Михаило Меденица
Жалосно је како се некдашњи људи, ваљани људи, данас утркују, лактају, пропињу на прсте да саучествују у велеиздаји, да смисле нове и обогате старе лажи, да понизно надвисе Јуду у бесрамљу, бесчашју и бездушју.
Јесу ли то икада и били ваљани људи..?
Питају се ти „ваљани“: „шта ће нам замља ако на њој немамо људи?!“, једнако као што бих упитао: шта ће вам главе када у њима немате памети, и шта ће вам прса када у њима ни душе ни срца?!
Није Косово и Метохија тек земља, већ небо на земљи и земља на небу.
Није то мит, каква прича, кафанска тужбалица, но непорецива истина- Косово и Метохија није делић Србије већ је Србија делић Косова и Метохије…
Полен је то што су га векови развејавали свукуда, па где год крочиш, где застанеш, где помислиш да си залутао у беспућу- а ти вазда на Косову и Метохији.
Вазда на својему, јер док имамо Косово и Метохију имамо одакле поћи и куда стићи.
Све можеш да изгубиш па наново стекнеш, али изгубимо ли све немамо се где више од неба и земље зајмити, на ђавољу вересију кусурамо животе, животе наших живота, животе потоње, с тим што ће то бити тек животима налик…
Не патим ја за Косовом и Метохијом што ми мањка земље, већ што ми мањка себе.
Имам ливада, шума, њива, пашњака…више него што могу да догледам и доходам, али једино што имам је на Косову и Метохији где немам ништа, а моје све!
Деца су ми крштена у Самодрежи, проходала на Косову пољу, прогледала Симонидиним очима, запевала дечанским монасима, заплакала ветром са Шаре, устрчала уз Проклетије, заигрла се на Паштрику, напила се Дрима и Бистрица, заноћила у Призрену, поспала на скутима грачаничких сестара, озорила у Великој Хочи, одболовала у Ђаковици, оздравила у Пећи, заљубила се у Коритник, скрила од киша и снегова под распећима свих васкрслих наших…
Мајку сам сахранио у Београду а ено јој гроба у порти Девича.
Свих мајки и очева од постања па довека…
Ено и мог распећа и васкрснућа на „земљи где немамо људи“!
Ево вам, „ваљани“, земље пуне људи па се преметнусмо у звери једни другима!
Ено вам и земље без људи па трајемо на њој занавек- живи зарад мртвих, мртвих зарад живих, а сви зарад нас да се не расплинемо и развејемо у животу лажи да је Косово и Метохија изгубљена!
Изгбљено је оно где имаш људи а немаш кога да дозовеш!
Твоје је довека оно где стојиш сам а дозива те хиљду година прага, трага и корена!
Јалова је земља без људи, али су пустахија људи којима је Косово и Метохија тек земља!
Где ми се на камену Светих Архангела разгварају упокојени и још нерођени- ту је све моје и то је моје све!
Знам ко сам, одкле сам пошао и куда ћу стићи док ми је Косова и Метохије!
Не жалим живота за но што ми је подарило живот, а ви се, „ваљани људи“, питајте шта ће нам „земља без људи“ само немојте сутра нарицати куд нестде земље под ногама и где побеже човек из вас!
Не јурите за њим- немате га чиме стићи, дозвати, нити ће вас познати међу толико људи без трага у јаловишту…
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Kad čitam ovo pomislim kako je lijepo biti Crnogorac , hvala ti Bože što mi sačuva pamet pa se nijesam posrbio da mrzim svoje a volim tuđe .
Неко живи од родољубивих нарикача за земљом у коју би изгледа врло радо послао моју дјецу да гину, отимајући од неког поштеног Шиптара поштено купљену ливаду, док се он, заједно са осталим лелекачима, тетовира по Београду.
Неко Бога види у творевинама људских руку, па своју паству заводи и умјесто молитвом и моралним законом, замајава је иконама, лешевима знаменитих људи, блејањем за некаквом земљом коју прво за паре прода.
Слушајте ове „патриоте“ – и неће нас бити.
Косово, на коме никад нијесам био, данас јесте земља без људи. За њу се треба борити управо зато да би на њој били људи. Лако је причати, вјероватно није тешко ни посјетити, обићи, прекрстити се… Али тамо треба живјети. А, питам вас, гдје Срби данас живе, гдје наши јереји и архијереји данас служе, гдје наши писци „дрве“ и „паламуде“? Људи моји, ми ћемо бити спремни за Косово тек кад схватимо да смо једнако угрожени и на Косовиу и у Нишу, и Београди, и Подгорици… Кад схватимо да смо окупирани и поробљени народ и да су наше власти, али и наше „опозиције“, наше државне творевине, само окупационе инсталације, средства за спровођење окупационе политике. Кад то схватимо и прихватимо цијену тог схватања онда ће и ова моја прича и прича уваженог Меденице имати смисла, а до тада све је ово јефтина патетика далеко од реалног живота. Догодине у Призрену!!!
Dogodine bez Vojvodine!
Aham. Čini mi se da će prije Tuzi put istoka. U Vojvodini skoro da nema secesionističke struje, ali u Tuzima su jednoglasni. Bože zdravlja i tebi i meni, pa da vidimo.
Svaka vam cast gospodine sto svedocite istinu!
Bravo Mihailo!
Svaka ti je kao Njegoševa!
Živeo!