Шта је ЕУ донијела Црној Гори

Након референдума који је одржан под контролом ЕУ, Црна Гора се 2006. године одвојила од Србије. У том контексту, након распада заједничке државе (СЦГ) укинут је и јединствени принцип преговарања са ЕУ који је био примијењен само у случају Србије и Црне Горе.

На пример, бивши директор Канцеларије за европске интеграције Владе Србије Тања Мишчевић је тада признала да је ЕУ примијенила “посебан и никад прије примијењен метод ради преговора са Србијом и Црном Гором или ‘двоструки колосек“, који је да би апсурд био већи, од Брисела затражио управо српски шеф преговарачког тима Мирољуб Лабус.

Након одвајања, Подгорица самостално наставља 2006/07 преговоре са Бриселом. Црна Гора потписује Споразум о стабилизацији и придруживању са  ЕУ  у октобру 2007. године. (Привремени трговински споразум између ЕУ и ЦГ је ступио на снагу 1.јануара 2008. године).  Затим у децембру 2010. године Црна Гора добија статус кандидата за ЕУ. У јуну 2012. године Подгорица почиње преговоре са Бриселом о чланству.

Неколико поглавља у преговарачком процесу  је било отворено до краја 2013. године,  то су била поглавља 5 и 6 о јавним набавкама, привредним друштвима као и поглавља 20 о индустрији и 23 и 24 о правосуђу, такође нека поглавља као што су 25 и 26 о науци и култури и образовању су још раније затворена. У марту 2014. године започети су и преговори о поглављу о медијима и информацијамаи интелектулној својини (поглавља 7 и 10).

Зато се се условно може тврдити да је Црна Гора испред Србије око годину и по дана  у такозваним европским интеграцијама.

Међутим, иако је одмакла у преговорима са ЕУ и упркос чињеници да има повољан географски положај (око 200 км морске обале, језера и зимске планинске центре које је у 2012. години посетило око 1,4 милиона људи и популацију од свега око 600.000 становника (као и евро као званичну валуту коју је иначе унилатерално увела, што Европска централна банка у Франкфурту игнорише, вјероватно због политичких разлога, слично као и Бундесбанка прије ње када се радило о унилателарном увођењу њемачке марке у Црној Гори у вријеме заједничке државе са Србијом) Црна Гора није значајно напредовала у економском смислу након закључивања ССП-а са Бриселом.

Напротив, економски показатељи су се  константно  погоршавали. На пример, спољни дуг Црне Горе је константно растао након 2006. године. Следећа табела показује тај тренд када се ради о спољном дугу.

Спољни дуг Црне Горе у периоду  2006-2013

Наравно, на први поглед дуг од 1,7 милијарди долара не изгледа претерано велик за једну земљу. Међутим, за државу од око 0,6 милиона становника ради се о значајној цифри. До истог закључка се долази и када се анализира предлог буџета  Црне Горе за 2014 годину у износу од 1,5 милијарди евра.

Наредна табела показује пораст стопе незапослености у Црној Гори у периоду 2006-2013. Дакле, слично као и када се радило о спољном дугу, значајно је  порасла је  незапосленост у овој земљи.

Пораст незапослености у Црној Гори у периоду преговарања са ЕУ 2007-2013.

Дакле, из претходних табела произилази да је у периоду након добијања кандидатуре, закључивања ССП-а са ЕУ и самосталног преговарања о чланству,  неколико пута порастао спољни дуг и незапосленост у Црној Гори.

Погоршали су се и други економски показатељи. Следећа табела показује  раст спољнотрговинског дефицита у Црној Гори.

Спољнотрговински дефицит Црне Горе у периоду  2003-2012.

Овај тренд раста спољнотрговинског дефицита  показују да Црна Гора  није успјела да се “пробије“ на тржиште ЕУ са својим производима и поред закључивања ССП-а. На такав закључак наводи и чињеница да је највећи спољнотрговински партнер Црне Горе и даље  држава која није чланица ЕУ, већ и даље Србија.

Економску ситуацију компликује и (скоро несхватљиво) сврставање Црне Горе уз ЕУ у њеном трговинском рату са Русијом. Преије свега, веома озбиљан проблем за Црну Гору је неријешен статус Комбината алуминијума Подгорица. КАП је највеће предузеће у Црној Гори и има доминантан удео у БДП-у и извозу (преко 50 %) ове државе.

КАП је продат  руском олигарху Дерипаски (компанија ЦЕАЦ, раније Саломон Ентерприсес Лимитеддео Ен+ Гроуп) 2005. године за око 50 милиона евра. Уговор је закључен уз лично анагажовање премијера Ђукановића. (Тада је изгледало да је Ђукановић успио да оствари добре односе са Русима и да је тако уз подршку Запада осигурао себи дугу владавину и економски просперитет ове мале државе).

Међутим, већ 2007. ЦЕАЦ покреће поступак пред арбитражом у Франкфурту против Црне Горе због неистинито приказаних губитака. Одшетни захтев је износио 300 милиона евра. Црногорска власт покреће контрапоступак  и тврди да Дерипаскина фирма не улаже довољно у КАП. (Ђукановићев сарадник из партије Светозар Маровић је такође у истом периоду уз велики скандал окончао пословни пројекат у Будви са олигархом Полонским  кога иначе Москва тражи преко  Интерпола).

Ситуацију је отежало и то што је након избијања економске кризе  Дерипаска  изгубио  позиције на тржишту алуминијума (и није  желео да преузме такозване скривене дугове и губитке КАП-а). У том контексту, Црна Гора је била приморана да са Дерипаском закључи и Споразум о поравнању. Црногорска  власт се обавезала да ће издати гаранције за кредите у износу од 135 милиона евра и да ће субвенционисати цену струје за КАП.

После  поравнања, КАП узима кредите од Дојче банке од 22 милиона (који  је касније исплаћен из буџета) и код руске државне ВТБ банке од 66 милиона. Заузврат, држава преузима око 30 процената КАП-а.  Коначно, 2013. године се покреће и стечај у КАП-у.

Да би изашао из такве неугодне ситуације Ђукановић тражи од Скупштине 2013. године да ребалансом буџета предвиди 61 милион евра  као нову  субвенцију КАП-у. (Руска банка је у међувремену активирала гаранције у износу од око 100 милиона евра). Међутим,  у јулу 2014 избијају нови проблеми на релацији Црна Гора Дерипаска. Суд на Кипру (на захтев руског олигарха) доноси одлуку да је забрањена продаја КАП-а. “инвеститору“ из Црне Горе.

Такође, власти у Црној Гори немају отворен сукоб само са руским инвеститорима већ и са руском државом. Тачније, иако ЕУ није изричито тражила (према јавном признању представника ЕУ у Црној Гори Митје Добрнич: “Не постоји обавеза да се држава кандидат придружује свим акцијама и свим политичким ставовима ЕУ“[7]) од Подгорице да уведе санкције Руској Федерацији она је то урадила у априлу 2014.  Црногорски премијер је тада самоуверено изјавио “Ми имамо обавезу да слиједимо Европску унију“.

На тај начин Црна Гора је заједно са Албанијом, Норвешком и Исландом увела такозвана два пакета санкција ЕУ против Русије (који су се манифестовали у забрани путовања руским званичницима и замрзавању њихове имовине). Оваква врста поступка Црне Горе према Русији је имала само формалан значај (слично као и објава рата Краљевине Црне Горе Јапану 1904. године за време руско-јапанског рата) и није изазвала никаву озбиљну економску штету у Русији. Комична је ипак била ревност црногорских власти у примењивању ЕУ санкција према Русији. На пример, у Будви су у мају 2014. године хапшени руски држављани који су са својим застава славили Дан победе 9 мај. (датум који се слави и као дан ЕУ).

Међутим, неколико месеци касније,лакомислено придруживање санкцијама ЕУ је ипак изазвало озбиљне последице за црногорску привреду.

У августу 2014. одговорајући на нове санкције ЕУ, Русија је увела трговинске контрамере. Забрањен је увоз пољопривредних производа из држава чланица ЕУ и оних држава нечланица оних које су се солидарисале са Бриселом. Упркос томе самоувереност није напуштала црногорске званичнике (у августу 2014. министра надлежан за пољопривреду Ивановић је изјавио и да ће Русија имати штете због забране увоза црногорских пољопривредних проиозвода ?!). Ипак Подгорица је нешто касније невољно признала да ће се штета од руских  санкција мерити милионима евра.

У том контексту, министар Ивановић је у августу 2014. изнио податак по којем само у првих пет мјесеци 2014. извезено производа у вредности од око 10 милиона евра у Русију. Ако би се санкције односиле и на извоз црногорског вина, губици би били још већи признали су црногорски званичници. У том смислу највећи губитник би било познато предузеће „Тринаести-јул Плантаже“ из Подгорице које на око 2.000 хектара производе око 17 милиона флаша годишње (укључујући и познато вино Вранац).

Коначно,  ако Црна Гора настави и даље да учествује у трговинском рату између ЕУ и Русије (и придружи се неким новим санкцијама Брисела) у питање може доћи и будући долазак руских туриста који доносе око 50 % свих прихода од туризма или око 300 милиона евра годишње.

Аутор текста је Дејан Мировић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: