Šta kriju tajni dosijei

Gotovo sve postkomunističke države otvorile tajne dosijee još u prošlom veku, što nije slučaj sa Srbijom. Kod nas se ni ne zna tačan broj dosijea koje poseduju sve tajne službe. One koji su bili praćeni, najviše interesuju podaci o onima koji su ih pratili.

Srbija je među retkim zemljama koja još nije otvorila tajne dosijee. Još u prošlom veku gotovo sve postkomunističke države su uvele otvaranje dosijea kao dokaz raskida sa autoritarnim režimima. Kod nas, iako je bilo zakonskih predloga, dosijei srpskih tajnih službi, osim malog broja ljudi, ostali su nedostupni.

Gde su živeli, sa kim su se viđali i razgovarali, i šta su mislili o komunističkom režimu, sve je zapisano u dosijeima tajnih službi. Nadzorom nad unutrašnjim neprijateljima, partija je opstajala na vlasti, a podatke uglavnom dobijala od doušnika. Nekoliko decenija kasnije, one koji su bili praćeni, najviše interesuju podaci o onima koji su ih pratili.

Profesor pravnog fakulteta „Union“ Bogoljub Milisavljević kaže da se otvaranjem dosijea posebno ciljaju oni koji su sarađivali sa službama bezbednosti kao doušnici odnosno špijuni.

„Oni su u većini tih zemalja prošli kroz takozvani proces lustracije, gde je ideja bila da, ako već ne mogu krivično da se gone, da se barem uklone sa javnih funkcija“, objašnjva Milisavljević.

Bivši direktor BIA Andreja Savić podseća na početak ovog veka kada su otvoreni neki od dosijea Državne bezbednosti kada se saznalo mnogo toga i o liderima DOS-a.

„Od 17 lidera DOS-a, samo četvorica njih nisu bili, nekada ranije ili skorije, članovi komunističke partije ili saveza komunista“, kaže Savić.

Međunarodni standard za otvaranje dosijea je protok od 30 godina koji bi, poručuje Savić, morao da se poštuje i u Srbiji. Kao što je vođenje dosijea bilo kontroverzno, i njihovo otvaranje stvara mogućnost za zloupotrebe.

„Uvek je to izvanredno štivo za političku diskreditaciju i diskvalifikaciju političkih protivnika. U mnogim tim državama, to je bila omiljena municija za rušenje nekih lidera, nekih ličnosti, snižavanja rejtinga“, objašnjava Savić.

Pristup podacima iz dosijea treba precizno da se uredi zakonom, kažu u kancelariji poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Mora se znati koji se dosijei otvaraju, koji podaci se daju na uvid, i kome.

Zamenik kancelarije poverenika Aleksandar Resanović kaže da bi naše građane verovatno najviše interesovalo da saznaju ko je o njima dostavljao podatke.

„Tu možda nađu ime člana porodice, prijatelja, komšiju, poznanika“, kaže Resanović.

Osim za lustraciju, trebalo bi da posluže i za rehabilitaciju, naknadu štete, zadovoljenje pravde i utvrđivanje istine. Priliku za to, Srbija je imala posle 5. oktobra.

„Koliko se to radi duže vremena, od proteka jednoga autoritarnog režima, značaj toga je sve manji“, objašnjava Resanović.

Trinaest godina kasnije sumnja se i u samu verodostojnost sadržaja tajnih fascikli.

Profesofor Milisavljević smatra da je trebalo da se dosijei, kao u slučaju Nemačke, uzmu na dan kada se režim promenio, jer bi tada bili u integralnom obliku.

Dobar primer je nemačka tajna služba Štazi. Po padu Berlinskog zida otvoreno je šest miliona dosijea koje je Zapadna Nemačka vodila o građanima Istočne Nemačke. Kod nas se ne zna ni tačan broj dosijea koje poseduju sve tajne službe.