Šta narod hoće, a šta može ili – sakaš Vajfert?

Piše: Simonida Kordić

Dvadesedtih godina dvadesetog veka u vreme kada je čuveni Đorđe Vajfert bio guverner Narodne banke kraljevine SHS, došao je u Beograd domaćin-seljak sa juga Srbije da od neke od komercijalne banake traži kredit za unapređenje svog gazdinstva. Posle duže rasprave sa bankarskim činovnikom, domaćin je ponudio kao garanciju za kredit svoje imanje. Činovnik je hteo samo da mu vidi leđa i prekrati zagovor. Reče domaćinu da ako misli da dobije kredit, menicu mora da mu potpiše sam Đorđe Vajfert.

Domaćinu otide u sedište Narodne banke i potražio Vajferta. Odlučna sekretarica je uz glasnu svađu pokušala da ga spreči da uđe u guvernerov kabinet. Kada je Vajfert čuo galamu ispred vrata izašao je da vidi šta se dešava. Naš domaćin je iskoristio trenutak i zatražio da mu potpiše menicu, žaleći se na nerazumnost činovnika iz komercijalne banke i uveravajući ga da je on domaćin, da ima veliko imanje i da će pare vratiti.

Vajfertu je bila simpatična pojava ovog preduzetnika, te mu je drage volje potpisao menicu. Sa svojim „plenom“ domaćin se vrati u komercijalnu banku i uživajući u svojoj pobedi pružio zbunjenom činovniku menicu s rečima: „Sakaš Vajfert? Eve ti go Vajfert!“

Takvu jendu menicu javnost u Crnoj Gori već godinama očekuje da dobije od opozicije, ponašajući se pomalo kao bankarski činovnik iz ove anegdote. Odbijaju sve druge garancije, sva uveravanja, refernce… Vajfert, pa Vajfert.

Već godinama se na javnoj sceni u Crnoju Gori govori o tome da jedini način da se smeni aktuelni režim u izbornom procesu jeste formiranje jedinstvene opozicione liste. Izgleda da je više lista ili više stranaka koje pretenduju da postanu deo vlasti, zbunjujuć za narod i da zbog toga deo idealista u biračkom telu prospe svoje glasove dajući ih najčešće novoformiranim, malim strankama, a ti glasovi potom po famoznom dontovom količniku dospeju u ruke baš onih protiv kojih su glasali.

Još je čudnija formula, po kojoj – što više stranaka to više apstinenata. Izgleda da se naši birači ponašaju kao u velikoj robnoj kući, gde od silne ponude ne znaju šta da izaberu. Odmah zatim se aktivira i psihološki odbrambeni mehanizam poznat kao „kiselo grožđe“. Slede već poznate fraze „svi su isti“, „opozicija je nikakva“, svesrdno podržavane i afirmisane u prorežimskim medijima i u onima koji imaju svoje naročite favorite na opozicionoj sceni. Sve uglavnom podseća na neku fudbalsku utakmicu u kojoj desetak igrača trči po terenu, pokušava da da go protivničkom timu, pri tom se sapliću, padaju, ustaju… Ostali sede ne pomeraju se ali se strašno nerviraju što u utakmici nikako nema golova i složno primećuju kako ovi što igraju pojma nemaju. Ti što sede mogu slobodno da ustanu i pokušaju da daju zgoditak na radost publike ali se to uporno ne dešava. Umesto toga traži se da se svi igrači na terenu objedine, krenu u napad, pokažu rezultate, a kada se to desi i oni koji sede će ustati i piknuti loptu, da bi se upisali u jedinu sigurnu pobedu. I tu se možemo setiti još jedne zgodne anegdote iz skorije srpske političke prošlosti, kada je (opet) bistri seljak, ovoga puta Šumadinac, mnogo hvalio Vuka Draškovića, a na njegovo pitanje zašto ne glasa za njega kada ga već toliko hvali, odgovorio mu je: “pa glasaću te kad pobediš”.

Jasno je da je Sizifov posao raspravljati se sa narodom. Narod u demokratiji ima, ili bi bar trebalo da ima, mehanizme odlučivanja u svojim rukama. On ima pravo da traži što želi, bile te želje razumne ili nerazumne, posao je političara da ih slušaju, uobliče u ostvarljive i korisne poteze i isporuče u političkim procesima.

Problem je u tome ko, sa kakvim kapacitetopm i na koji način isporučuje zahteve. I, naravno, kakvi su ti zahtevi. Po društvenim mrežama svaki imalac profila sastavljenu izbornu listu po sopstvenom nahođenju i ukusu. Samo ta i takva valja, sve druge ne valjaju. Nižu se spiskovi onih koji ne mogu na liste, koje obavezno treba izbaciti iz politike, zatim onih za koje glasaju samo tata i mama, pa onih za koje ne glasaju ni tata ni mama… Primetno je međutim da ni matematički algoritmi koji nepogrešivo čitaju psihu i otkrivaju preference korisnika društvenih mreža, ne mogu da nađu zajedničke imenitelje u silnim „jedinstvenim“ rešenjima za unapređenje naše političke zbilje. Kako je tek onda opoziciji koja bi trebalo da udovolji svima i isporuči pobednički produkt?

Izgleda da konsezus postoji samo po pitanju „jedinstvene liste“. To je naš Vajfert. Ako ima liste ima i glasova, ako nema liste onda ništa. Još gore od toga, višegodišnjim papagajskim ponavljanjem mantre „svi na jednu listu“ kakva god ona bila, razmišljenje glasača se usmerava na to da ako jedne liste nema nema ni pobede. Time se direktno stimuliše apstinencija kojom se iz izbornog procesa eliminišu samo opozicioni birači. Ovom idejom, koja je u osnovi plemenita jer poziva na slogu (a „sloga biće poraz vragu“), vešto se manipuliše iz prikrivenih (naizgled nezavisnih) režimskih centara. Na opozicionu scenu se redovno i blagovremeno lansiraju naizgled tvrdo opozicione, najčešće neideološke stranke (razne Pozitivne i sl.), koje redovno iz nekih naročitih razloga ne mogu biti deo opozicionog zajedništva. Tako se, preko aktera koji veoma vešto glume opoziciju, unapred minira svaka mogućnost „jedinstvene“ liste. Kao što smo i ovoga puta videli, čak i kada najveći opozicioni subjekt pristane na svaki uslov, povuče sve svoje čelne ljude, svakoga ko bi po bilo kom osnovu, bilo kome, možda, eventualno, slučajno mogao biti nesimpatičan…ipak…mmmmm…ne.

I šta sad, kad su nam izbacili Vajferta iz igre? Umesto utopističkih rešenja, koja su ništa drugo do izgovor: treba građanska lista, treba jedistvena, treba stručna, treba nestranačka, …treba shvatiti da pored onoga što narod želi postoji i ono što narod može. Na kraju balade mehanizmi odlučivanja su ipak u rukama naroda – na kraju narod ili glasa ili “sedi po terenu”. Brojke podržavaju činjenicu da je matematička većina na strani onih koji zahtevaju promene.

Vladajuća stranka je do sada na izborima uspela do osvoji najviše nešto manje od 160 000 glasova, sa svim pritiscima, naduvanim biračkim spiskovima, kupovinama i drugim nepodopštinama. Ukupan broj upisanih birača je oko 540 000. Jasno je da u svom najvećem dometu režim može da računa na menje od trećine upisanih birača.
Možda na instinktivnom nivou, ali sasvim jasno je sazrela politička svest o tome da režim ulazi u završnu fazu procesa razoružavanja naroda od demokratskim ustrojstvom zagarantovane političke moći.

Počelo je sa osiromašivanjem – oduzimanjem finansijske moći (finasijska nestabilnost, osiromašen kućni budžet koji usmerava brigu glasača na biološki opstanak umesto na pitanja “visoke politike”), nastavilo se sa promenom identita i sistema vrednosti – iskorenjivanjem, oduzimanjem utemeljenog političkog ili ideološkog konteksta (tradicionalno savezništvo sa Srbijom je prokazano kao retrogradno, poznate istorijske činjenice se relativizuju i istorijska uloga Crne Gore koja je u živom porodičnom sećanju naroda-birača predstavlja u potpuno izmenjenom svetlu), a završava se obezduhovljavanjem – izuzimenjem većinskog verskog utemeljenja.

To jasno prepoznaju i svetski analitičari koji se bave fenomenom Crne Gore. IFIMES u svom poslednjem izveštaju navodi “Hrvatski držani vrh pokušava svoje odnose ojačati sa Crnom Gorom i režimom Mila Đukanovića (DPS). Čak su za vrijeme pandemije za nepuni mjesec dana Crnu Goru službeno posjetili Gordan Grlić Radman, ministar vanjskih i europskih poslova Hrvatske i predsjednik Republike Hrvatske Zoran Milanović i tom prigodom izrazili potporu režimu Mila Đukanovića. Te posjete ne iznenađuju, jer su svi hrvatski čelnici imali tijesne odnose sa Đukanovićem, ali i sa kosovskim čelnicima smatrajući to „prirodnom koalicijom“ prema Srbiji. Radi se o zajedničkom protivniku Srbiji i njenom čelniku Aleksandru Vučiću (SNS). “

Ta nova transverzala, kojom se jačaju ekonomske i političke elite u Crnoj Gori, a suzbija politička snaga biračkog tela, zaokružuje se projektom denacionalizacije SPC, o kojem IFIMES analitičari kažu: “Sada je aktualan pilot projekt Unijatizacije Crnogorske pravoslavne crkve (CPC) u Crnoj Gori, prema kojem bi pravoslavni vjernici CPC u Crnoj Gori zadržali „Istočni obred“, a vrhovni poglavar bi im postao rimski Papa. Time bi se riješilo kanonsko priznanje kanonski nepriznate CPC. Taj model ukoliko bi uspio u Crnoj Gori bi Hrvatska željela primijeniti i kod sebe nad preostalim, inače desetkovanim, pravoslavnim življenjem u Hrvatskoj.”

Ovi poslednji potezi režima sa muzičkom podlogom Tomsona na talasima RTCG, imali su ipak značajan uticaj na konačno osvešćivanje osiromašenog i zloupotrebljavanog naroda – biračkog tela, koje je ustalo u odbranu svetinja i u odbranu sopstvenog opstanka.

Jedinstvena lista je već formirana. Formirana je na litijama. Litije su označile početak utakmice na kojoj su svi ustali da trče ka golu. Na litijama je bilo simpatizera manje više svih opozicionih, a bogami i pozicionih stranka. Na litijama su svi jasno iskazali spremnost da daju glas za spasenje svetinja i sopstveno spasenje. Narod je tako počeo da čini ono što može. A narod može i da glasa. Za koga god hoće. Ako ne pikne loptu nema gola. Od dve kolone ili tri izaberite koju želite. Samo glasajte. Eve ti go Vajfert!