Šta piše o ratu u Poćorekovom pismu

Juče je u Andrićgradu predstavljen dokument koji pokazuje da su planovi za početak Prvog stvetskog rata postojali 13 meseci pre sarajevskog atentata i 14 meseci pre austrougarske objave rata Srbiji, a detalji se nalaze u do sada prećutkivanom pismu koje je predstavio direktor Arhiva Srbije Miroslav Perišić.

Pismo je guverner BiH Oskar Poćorek uputio tadašnjem ministru Austrougarske monarhije Bjelinskom, 28. maja 1913. godine, a prepis je predstavljen u odeljenju za istoriju Kamengrada.

Ovo je kompletan prevod pisma, koje je Arhiv Srbije obelodanio 5. janura, u Andrićevom institutu u Višegradu:

Sarajevo 28. 5. 1913. godine

Vaša ekselencijo,

Pismo od 22. ovog meseca na kome Vam najlepše zahvaljujem, istom mi je prekjuče stiglo zbog železničkoga prekida od više dana.

Potpuno se slažem sa mišljenjem Vaše ekselencije, da se mi ako ne dođe ipak već sada do oružana sukoba – moramo svoj glavni zadatak videti u tome da se sistematski spremimo za kroz nekoliko godina neminovni veliki rat koji će biti vođen u do krajnosti teškim prilikama.

Samo je sobom razumljivo, da se mora ići za tim, da za vreme ovog mirnog – bolje reći pripremnog – preioda stvorimo snošljiv odnošaj sa Srbijom.

Ali bi bila kobna zabluda, ako bi se verovalo, da bismo – čak i po cenu najveće predusretljivosti u oblasti spoljašnje i unutrašnje politike – mogli postići, da od Srbije načinimo pouzdana prijatelja. Ako se – kao što je po svoj prilici slučaj – sadašnji položaj ne iskoristi za to, da se Srbija načini bezopasnom na taj način, što bi se sjedinila sa monarhijom bar u obliku jedne trgovinske, carinske i vojne konvencije, mora se bezuslovno računati s tim, da će se ta država u svakom budućem ratu boriti kao otvoren i ogorčen protivnik na strani naših ostalih neprijatelja. A isto se tako mora računati s tim, da će Srbija vreme do toga rata, uprkos svemu protivnom uveravanju i sličnom, intenzivno iskoristiti za to da pripremi za sebe zemljište za budući rat u Bosni i Hercegovini, Dalmaciji, Hrvatskoj i južnoj Ugarskoj. Kod te podzemne radnje naši će vlastiti postupci u krugovima naše srpske inteligencije i poluinteligencije moći uspeti samo kod jednoga malog dela, a zacelo ne na odlučan način. Mi treba da budemo zadovoljni, ako nam pođe za rukom da još velikim delom pasivnom se pokazujući masu našega srpskog seoskog stanovništva i dalje održimo u njegovu letargičnom stanju, i ako nam dalje pođe za rukom, ako odvratimo hrvatsku i muslimansku inteligenciju i polutineligenciju od prelaza u srpski tabor, tj. od ujedinjenja svih Južnih Slovena od zajedničkih težnji, koji na antidinastičkoj osnovi.

Po mome nahođenju ovaj bi bio pravilnik za postupanje vlade prema domaćim Srbima za najskorija vremena.

Naklonjeno postupati sa seljaštvom i koliko je to mogućno potpomagati njegove ekonomske interese, s najvećom opreznošću a gde je nužno i s bezobzirnom strogošću s inteligencijom i poluinteligencijom, prema kojoj se uostalom može i treba biti popustljiv, ali nikako iznad one mere koja bi mogla izazvati nepoverenje i nezadovoljstvo u Hrvata i muslimana. Jer najviši princip mora biti i ostati, da se na ove poslednje oslanja, dakle da se u čitavoj zemlji uopšte i u skupštini vlada sa Hrvatima i muslimanima, a srpska opozicija da se primi kao nešto što se ne da izbeći.

Ta gledšta moraćemo održati u svima primenjenim postupcima u pojedinostima, i stoga bih na označene programne tačke u pismu Vaše eksplencije, koje se odnose na „obligatno kmetsko otkupljivanje“, rekao, da se iznošenje toga pitanja mora za sada zadržavati. Već je nagoveštavanje toga pitanja od strane Vaše ekselencijem u poslednjoj sesiji delegacija, jako ozlovoljilo muslimane i za vreme jako umanjilo šanse za primanje predloga za železnice. Vaša ekselencija zna, da bih i ja bio za „obligatno kmetsko otkupljivanje“, čim bi se spoljašnja krizna definitivno izravnala. Ali dok se to izravnjavanje samo „odgađa“, moram odlučno savetovati da se odustane od toga koraka. Mi uostalom dotle nećemo imati ni novaca za to, jer će naše vojno pripremanje, građenje železnica, investicije itd. našu finansijsku sposobnost iscrpiti do krajnjih granica.

Ne bih se mogao složiti ni sa „stvaranjem jednoga filozofskoga i pravnog fakulteta“ u najskorijem vremenu. I bez obzira na velike finansijske izdatke, natovarili bismo na sebe osim nedisciplinovanih srednjoškolaca još i analogne velikoškolce. Pre svega treba uterati u red naše srednjoškolce istrebljivanjem profesora koji teraju politiku, stvaranjem konvikata itd. Ja pritom mislim i na uniformiranje srednjoškolaca po galicijanskom uzoru, ali još nemam o tom odlučan sud.

Ostale programne tačke Vaše ekselencije, tj. „sudelovanje Bosne i Hercegovine u delegacijama“, „uređenje jezičkoga pitanja“, „popunjavanje viših činovničkih mesta domaćima“, „razvitak Balkanskoga instituta“ mogu samo s najvećom radošću primiti. Naravno da će se pritom morati savlađivati najveće teškoće, a specijalno pri popunjavanju viših činovničkih mesta već stoga, što je uopšte malo potpuno poreskih domaćih elemenata, a unapređivanje bi odveć velikoga procenta samih sobom većinom inteligentnijih srpskih elemenata imalo kao neizostavnu posledicu nezadovoljstvo Hrvata i muslimana.

O molbi ukinutih srpskih društava da se obnove, vodiće se račun pod uslovom da se potpuno održava zakon. Svakojako će se pritom voditi račun i o dosadašnjim iskustvima i ponekada morati tražiti i pojedine izmene statuta. Da će se u tome suviše daleko ići isključeno je već stoga, što bi se svi, koje bi to pogodilo, žalili ministarstvu.

Traženi od Vaše ekselencije spisak sadašnjih ili već završenih političkih državnih procesa u najkraćem ću roku podneti. Ali ja sumnjam veoma, da ću biti u položaju da predlažem na pomilovanje ili abolicije nešto sam slično učinio prve godine svoga boravka ovde, da bih raščistio poslednje ostatke aneksije. Ali uspeh je bio direktno negativan, jer u ovoj se zemlji blagost – uvek tumači kao slabost.

Uprkos svih teškoća položaja, kao što se iz prethodnoga vidi i snova predviđanih, ipak ćemo mi vladati njime; ali to samo pod dosada nespomenutom pretpostavkom, koja je u tome, da se u Bosni i Hercegovini, u Dalmaciji, u Hrvatskoj, u južnoj Ugarskoj, doduše svugde po uslovljenim, prema naročitim prilikama, modifikacijama u pojedinostima, postupa ipak po istim principima. Pre svega je nužno slaganje u tome; a zatim je najnužnije postavljanje normalnoga stanja u Hrvatskoj; jer ako bi Zagreb počeo naginjati Beogradu – umesto da posluži kao protivteža za Beograd, opasnost bi bila eminentna.

S odličnim poštovanjem

Vašoj ekselenciji

Najodaniji
Poćorek FCM