Šta se sipa u traktor?

Često me pitaju slušaoci mog radija zašto radim sve ovo što radim i šta je to meni Srbija dala? Postoji izvestan broj njih koji, po sasvim razumljivom refleksu, gledajući kako funkcioniše naša medijska scena, misle da sam nečiji plaćenik i da živim veoma udobno od posla kojim se bavim. Većina, međutim, zna da sam podstanar, da nemam automobil, a imam četvoro dece i da spadam, u najboljem slučaju, u srednju klasu. Nikada nečemu većem i i višem nisam ni težio. U siromašnom narodu, u bednoj državi, sramota je biti bogat. Svaka pravoverna duša zna da , uostalom, bogatstvo nije od Boga.

Što se onog drugog (šta mi je Srbija dala) tiče, nema jednostavnog odgovora. Već i samo pitanje je vulgarno-materijalističko, koje unapred pretpostavlja da čoveka pokreću samo lukrativni motivi. U to spada i ona budalasta pouka, koju smo svi čuli: patriotizam se ne sipa u traktor. Ostaje da vidimo da li se u traktor sipaju evrointegrtacije i NATO pakt, al` sumnjam nešto da će se na to gorivo pokrenuti.

Ne znam gotovo ni jednu naciju, koja svojim pripadnicima daje platu, ili nekakav prihod, samo zato što su njeni pripadnici pa, u tom smislu, nisam nikada ni očekivao da od Srbije dobijem nešto na žiro-račun i to samo zato što postojim. Ne znam, zapravo, ni da li sam patriota, jer mi nije jasno gde bih po atest da to jesam trebalo da idem. Ko izdaje sertifikat?

Takvim slušaocima obično kažem da su mi Srbija i srpstvo dali mnogo: jezik, i sa tim jezikom skopčan način razmišljanja; dali su mi predanje, običaj, tradiciju; pretke i grobove; epiku i liriku; onaj, često varljivi osećaj moći, da moj narod, i ja u njemu, možemo planine da pomerimo; dobio sam to da sam pravoslavac, koji veruje u boga rata Svetovida; dobio sam jednog tihog, čovekoljubivog Boga južnih pustinja i surove, osvetoljubive  bogove severnih močvara i tek uz sve njih sam ceo.  Šta je drugo trebalo da dobijem? Da menjam sve ovo za bolju platu? Da budem protestant po Veberom modelu? Šta čovek, uopšte, od otadžbine i naroda treba da dobije? Za sve ovo što sam dobio, još sam i dužan i taj dug odužujem i to na dva načina: sve ovo što pobrojah, predajem deci svojoj i to u dlaku isto kao što sam dobio od predaka, bez forme i predefinisanja i, drugo: svojim ličnim angažmanom. Sebe i ne vidim kao nekog velikog patriotu, Srbendu od zanata, nacionalnog radnika, već kao seljaka na posnoj njivi, koji krampa od jutra do mraka i koji veruje u direktni link sa Bogom. Vidim sebe i kao krhku kariku između predaka i potomaka, sa osećanjem da Srbija i srpstvo nisu moj posed, već da pripadaju dedovima i sinovima, mrtvima i nerođenima. Svaka težnja ka slavi i novcu je mala i nevažna u odnosu na velike i obavezne kulturne simbole moga roda. Ako mi Bog nije dao da budem kao Miloš i Lazar, vala neću biti ni Branković, ili Mišković.

U Srbiji novinari imaju, ako nisu pri vlasti, čudnu naviku da padnu pod auto, ili se okliznu na koru od banane, sa smrtnim ishodom. I ja radim, čekajući da mi, dok šetam po Košutnjaku, padne klavir na glavu, ali sam odavno pitao sebe mogu li to da podnesem i, od kad sam shvatio da mogu sa tim da živim, više straha nemam. Mladost i lepotu su zakasnili da mi uzmu, a za goli život i ne marim puno, jer i oni blizu vlasti umiru. Od starosti, doduše, ali ipak umru.

Pogledajte, braćo, naše parkove i trgove: videste li ikad spomenik nekom bankaru, privredniku, nekom političaru? Ako i ima, sami su ga sebi podigli. Na našim trgovima i u našim parkovima se vidi, potpuno ispod praga svesti, esencija našeg bića; gde god se okrenete, samo spomenici herojima, mučenicima i pesnicima. To je jedino veliko što smo stvorili. Nemamo mi Rokfelere, Mikelanđela i Mocarta, ali smo imali vosjku koja je gazila carstva i pesnike koje ni jedan narod nema. Budimo, dakle, heroji, ili mučenici; između toga ne leži mudrost življenja, nego osrednjost. Svak čuva ono što je dobio. Ko je dobio milione, čuva ih, ko je dobio predanje, čuva ga. Kome je deda krao ovce, taj sad krade kompjutere i to tako mora i treba da bude.

Da nam je centralno životno pitanje ikad bilo „šta se sipa u traktor“, odavno bismo imali odličnu poljoprivredu, ali nas ne bi bilo. Verovanje da su standard i blagostanje smisao življenja, ne samo da razara jednu etničku grupu, već pretvara narode u stanovništvo, u kirijaše na sopstvenoj dedovini. Setite se: jesu li naši stari ginuli na Mojkovcu i Skadru, na Kajmakčalanu i Ceru, da bi državu predali nekakvim utvarnim građanima, ili Srbima? Što građani nisu krvavili gaće za neku svoju državu i zašto je, onako, kurvinski, preuzimaju kroz politički sistem, a ne na bojnom polju? E, to su oni koji veruju da je za traktor važnije gorivo, od onoga ko sedi na njemu. To su oni koji su zaboravili da je veće čudo ptica, nego avion.

Baš me, dakle, briga za materijalno blagostanje. Zar ne kaže Isus „Hleb naš nasušni daj nam danas“, a ne „Daj nam Mercedes i jahtu“?

Starija je krv od novca, stariji je Srbin od građanina, starije je materinstvo od mini suknje i starija je sablja od bankomata; drevne sile krvi i moći će, za ne mnogo decenija od danas, ukrotiti sile novca i građanstva. Novac, već danas, bije svoje poslednje i velike bitke za gospodarenje svetom i te bitke će izgubiti. Dans živa generacija Srba će, kao Mojsije, doći na prag obećane zemlje, ali u nju neće ući. Konačna pobeda pripada nekim još nerođenim, ili tek rođenim Srbima ali, da bi oni pobedu ostvarili, mi, današnji Srbi, moramo da časno i bez sumnji, premostimo istorijski jaz. Čovek, i kad u rat ide, ne ide zato što veruje da će on nadživeti i videti pobedu, već zato što veruje da će se pobeda desiti, s njim, ili bez njega.

Prema tome, kad vas neko pita šta vam je srpstvo dalo, vi recite: 300 evra mesečno, a kad vas pita šta sipate u traktor, vi recite da traktor najbolje ide na crnogorski jezik i dukljansku akademiju. Sam ide, ne moraš da ga voziš. Ali, kad ostanete sami, setite se da je pesma o konju lepša, nego pesma o traktoru.